Avanture iz kulture

Letovanja osamdesetih nisu ličila na ova današnja — bez Instagrama, bez air conditiona, bez gluten free pizze. Bio si srećan ako imaš šator i dušek koji ne ispušta vazduh. A ja sam imao šator. I to kakav! Bio je to moj prvi odlazak na kampovanje, u Platamon, grčki gradić u blizini planine Olimp. I sve je bilo veliko: sunce, more, talasi, ambicije. Samo je moj šator bio mali. Tačnije – prilično neobičan. Neki stari, poderani primerak iz porodične arhive, verovatno poslednji put korišćen tokom neke od bitaka u Drugom svetskom ratu, lepljiv, i sa tragovima nečega što je mirisalo na živinu i perje. Možda je nekad i bio deo kokošinjca. Uz to, nisam imao vreću za spavanje, pa sam poneo dušek na naduvavanje i jedno ćebe – sirotinjski, ali dostojanstveno. Umesto ranca, nosio sam putnu torbu, umesto letnjih espadrila, cipele za ranu jesen. Nas četvorica – trojica studenata i ja, još uvek srednjoškolac, krenuli smo vozom, s entuzijazmom mnogo većim od prtljaga. Sanjali smo...

Rovinj je bio kao pozornica na kojoj se igralo sve ono što Beograd leti zaboravi da bude. Ulice tesne i kamenite, more modro kao mastilo, a mirisi – vino, riba, smokve i poneka znojna avantura. Zvali su ga Mali Beograd jer je osamdesetih pola beogradske kulturne elite tamo letovalo. Ja se dobro sećam, recimo, Antonija Luleta Isakovića koji je sa društvom sedeo u bašti restorana u centru Rovinja, a pamtim i prelepu i uvek nekako tajanstvenu slikarku Olju Ivanjicki koja je sa dugom plavom kosom poput vile, ponekad i u društvu zgodnog džentlmena, šetala uz obalu. Mi nismo bili iz elite, ali smo zato došli u punom sastavu – devetorica, gotovo svi pri kraju srednje škole, gladni mora, leta i, naravno – devojaka. Stanovali smo skromno, kao što i dolikuje letnjim avanturistima bez stalnih prihoda i s viškom entuzijazma. Jeli smo Kod Nišlije , u odličnom restoranu u centru Rovinja, gde su se služila domaća jela i pravi roštilj, a tanjiri bili porculanski, kao u svakoj kući u kojo...

Nekada, dok je leto još imalo ukus pravog leta, a deca nisu nosila telefone već kamenčiće u džepovima, ja sam tokom letnjeg raspusta odlazio u Negotin. Vozom, autobusom, peške ako treba – samo da stignem. Jer tamo su bili moji letnji rođaci, miris prženih paprika s tavanskog prozora i ulični turniri gde je lopta imala veći značaj od problema sa državnim budžetom. Tamo sam prvi put čuo kako neko izgovara rečenicu sa stavom jednog profesionalnog sportiste – a imao je jedva dvanaest godina i nadimak koji zvuči kao da je došao pravo iz neke italijanske serije treće klase: Krdža. Igrali smo fudbal na terenu ispod crkve, sunce je peklo, znoj curi, a Krdža, taman da primi loptu, stane, zadiše se, i reče sudbonosno, kao što neki kažu kad ih žena više ne razume: „Nisam sada u karijeri.“ O, bože. Niko od nas nije bio "u karijeri", ali smo momentalno razumeli šta je hteo da kaže. Bio je to poetski način da se kaže – ne da mi se danas. Ne ide mi. Negotin je ti...

Postoje trenuci u životu koji izgledaju beznačajno dok se dešavaju. A onda, as time goes by, postanu veći od epoha, značajniji od godina, jači od celih decenija. Ne znamo kada će naići. Ne pišu se unapred, ne javljaju se trubom ni fanfarama. Obično dođu tiho — na klupi pored mora, u vreloj noći koja miriše na so, smolu i mladost. Bilo je to pre četrdeset leta. Dubrovnik. Nas trojica, studenti, ranjivo mladi i moćni u svojoj nevinosti prema svetu. Dvojica sa Poljoprivrednog fakulteta i ja, budući novinar, profesor književnosti i tragač za smislom. Gitara u krilu, pesma u glavi, srce koje još uvek veruje da je svet šansa, a život obećanje. Sedeli smo noću satima na toj jednoj klupi, ona je postala naše pozorište, naša bina, mesto susreta sa sobom i sa drugima. Ljudi su dolazili i odlazili. Pridružila su nam se i još dvojica momaka iz Beograda — jedan će postati moj kolega, drugi reditelj kojeg će gledati hiljade. Tada smo svi bili isti — nasmejani, nesigurni, neiskusni, pu...

„Тирјанству стати ногом за врат — то је људска дужност најсветија!“ — стих који смо као ученици, импресионирани и пуни идеала, понављали на часовима књижевности, данас звучи као крик. Да ли је то у савремено доба само поетски украс и романтична патетика? Или пак ударац у темељ сваког облика моралне пасивности? Његош свакако пише овај стих да би величао хероизам, но, рекло би се, много више од тога - да би оголио страх и саучесништво. Његова порука јесте и о војничкој храбрости — али пре свега она  је суд о људима који виде неправду и окрећу главу. Вук има право на овцу, као што тиранин има право на слабог човека, каже Његош непосредно пре овог стиха. Али има ли право човек да остане овца? Ево, ту се отвара стварни данашњи интелектуални понор "Горског вијенца" — не у томе ко је вук, већ у томе ко пристаје да буде овца. У свету у коме се насилници промовишу као „успешни“, а понизност и ћутање као „мудрост“, Његошев стих удара као шамар: ко не стане за врат тиранији ...

Postoji tamni predeo u čoveku, neosvetljen razumom, gde se granice između interesa, straha i sadizma brišu. Taj predeo je mesto gde ljudi sistematski i svesno uništavaju tuđe živote, često sa dozom uzbuđenja, zadovoljenja, pa i radosti. Pitanje koje sledi prirodno, ali retko iskreno biva postavljeno jeste: zašto? Ne kako to čine, ne kojim sredstvima, nego – zašto to uopšte žele? Najpre, pokušajmo da razložimo motivaciju. Jedna mogućnost jeste interes – materijalni, statusni, politički. Ljudi gaze druge da bi napredovali, jer veruju da sistem ne nudi dovoljno za sve. Hobs bi ovde rekao da je čovek čoveku vuk, prirodno stanje je rat svih protiv svih, i borba za opstanak je opravdanje za sve. Ali ovo tumačenje objašnjava samo jednu dimenziju: proračunatu okrutnost. Druga mogućnost je strah – od vlastite beznačajnosti, od gubitka kontrole, od društvenog pada. U tom svetlu, progon drugih postaje mehanizam odbrane: ako mučim, ne mogu biti mučen. Mišel Fuko je u "Nadzirati i ...

U svakom postupku odlučivanja — bilo da se odvija u preduzeću, u okviru porodice, ili u nekoj formalnijoj instituciji — postoji elementarna obaveza: oni koji odlučuju moraju biti temeljno i pravovremeno upoznati sa svim relevantnim činjenicama. Ne samo iz formalnih razloga, već zato što su ljudske sudbine previše krhke da bi zavisile od nečijeg neznanja, brzopletosti ili, još gore, predrasuda. U praksi se, međutim, često dešava upravo suprotno. Oni koji odlučuju dobiju materijale dan ranije, uoči sastanka, ročišta ili sednice, na kojoj treba da zaključe šta je istina, a šta nije. U takvim okolnostima, o kakvoj se istini uopšte može govoriti? Još je opasnije kada optužbe deluju uverljivo samo zato što su podržane nekom internom hijerarhijom ili društvenim autoritetom. A da li se iko tada zapita: šta ako je sve to neodrživo, ne samo logički, već i pravno? Šta ako je nečija reč teža samo zato što se nalazi na „pravoj“ poziciji? Šta ako je optužba rezultat ličnih netrpeljivosti...

Postoji u istoriji misli snažna i zavodljiva težnja da se ljudska priroda vidi kao iskonski dobra — čovek kao čisto, nevino biće koje kvare društvo, institucije, korumpirani sistemi moći. Ova misao, duboko ukorenjena u prosvetiteljskim učenjima Žan-Žaka Rusoa i, u drugačijem tonu, u idealističkim zanosima Bernarda Šoa, na primer, najposle kod mislilaca i stvaralaca marksističke provenijencije, oblikovala je čitave epohe društvenih reformi, revolucija i pedagoških eksperimenata. Ona je rodila ideju da, ako samo promenimo spoljašnje uslove, ako ljudima damo "pravu" okolinu, školu, vaspitanje, zakone, oni će prirodno gravitirati ka dobru, ka zajednici, ka uzvišenosti. Ali šta ako je ta ideja zabluda? Šta ako je, kako su verovali neki od najmračnijih, ali i najoštroumnijih mislilaca, ljudska priroda po sebi sklonija zlu nego dobru, nasilju nego milosrđu, samovolji nego saosećanju? U literaturi i filozofiji, sveprisutna je tenzija između dve vizije čoveka: optimističke...

U savremenom diskursu o visokom obrazovanju često se pojavljuje jedna zabluda: da su najprestižniji američki i britanski univerziteti privatne institucije u klasičnom smislu reči — kao preduzeća sa vlasnicima i akcionarima koji ostvaruju profit. Ova percepcija, međutim, ne odražava suštinsku prirodu ovih institucija i njihovog finansijskog modela, a time ni izazove i mogućnosti koje pružaju talentovanim i socijalno ugroženim studentima.  Vlasništvo i status univerziteta U Sjedinjenim Američkim Državama, univerziteti poput Harvarda, MIT-a, Stenforda, Jejla, Prinstona, Kolumbije definišu se kao privatni. Međutim, oni nisu privatni u smislu da imaju vlasnike ili da posluju radi profita. Ovi univerziteti funkcionišu kao neprofitne institucije, sa upravnim odborima koji vode univerzitet u skladu sa obrazovnim i istraživačkim misijama. Dobit koju ostvaruju reinvestiraju u razvoj univerziteta — u naučno istraživanje, infrastrukturu, stipendije i programe podrške studentima. Ov...

Demokratija je jedan od najvećih dometa savremenog društva – težnja ka političkom sistemu u kojem svi građani imaju pravo glasa, jednakost pred zakonom i mogućnost da učestvuju u oblikovanju kolektivne budućnosti. No, preneti ove principe doslovno na svaku sferu društva, uključujući školstvo, predstavlja duboku zabludu. Škola, i šire obrazovni sistem, nije i ne može biti demokratska institucija u tom smislu – ne zato što je protiv demokratskih vrednosti, već zato što počiva na specifičnim oblicima odgovornosti, znanja i autoriteta koji se u demokratskom društvu štite, ali se drugačije ispoljavaju nego u političkoj areni. Hijerarhija znanja i odgovornosti U obrazovanju ne može biti ravnopravnosti uloga između onoga koji zna i onoga koji tek stiče znanje. Profesor, nastavnik, mentor – ne dobija svoju legitimnost iz glasova učenika, već iz znanja, stručnosti i sposobnosti da prenese i razvije misao. Učenik ili student, koji se tek nalazi na putu obrazovanja, ne može biti ravno...

На друштвеним мрежама, у стручним групама и јавним расправама, све чешће се могу прочитати сведочанства просветних радника из различитих земаља света о појавама фаворизовања, селективног вредновања и утицаја локалних интереса на школске односе.  У нашем школству, без обзира на бројне изазове, и даље владају темељне вредности поштовања, објективности и професионализма. Тамо, у свету,  међутим, како можемо сазнати са друштвених мрежа, у срцу сваке школе, осим званичног курикулума и наставног плана, егзистира један невидљиви систем вредности, личних односа, утицаја и привилегија, који значајно утиче на живот и рад просветних радника. То је тај други, паралелни свет школе – свет миљеника и оних "других", свет фаворизованих и невидљивих. Управо тај систем, поготово у малим срединама и мањим школама, производи дубоку неправду и деморалише оне који школу одржавају на површини – ћутљиве, посвећене професионалце. Као што у учионицама ученици осећају ко су миљен...

U savremenim tranzicionim društvima koja formalno pretenduju da budu pravna i demokratska, institucije koje bi morale postojati kao mehanizmi zaštite prava pojedinca, sve češće funkcionišu kao kulise, kao simulacija pravde čija je stvarna funkcija očuvanje postojećih hijerarhija. Danas se sve češće susrećemo sa pojavom koju bismo mogli nazvati institucionalna mimikrija – oponašanje funkcije kontrole i zaštite bez stvarne namere da se zaštita ostvari. Iza složenih pravnih procedura, formalnih odgovora, sterilnih fraza i proceduralnih upućivanja krije se zapravo sistemska pasivnost, neretko bliska  institucionalnom cinizmu. U takvom uređenju, institucije postaju, kako bi rekao Pjer Burdije, parazitske strukture: one više ne postoje da bi rešavale probleme, već da bi simulirale sopstvenu svrhu. Još opasnije od pasivnosti jeste njihova sposobnost da opovrgnu čak i ono što je jasno dokazano, koristeći pogrešna rešenja, selektivne interpretacije i formalne nelogič...

U našem okruženju, reč "konzervativan" gotovo automatski izaziva sumnju, a često i podsmeh ili odbacivanje. U svakodnevnom govoru, pogotovo u javnim raspravama o obrazovanju, često se koristi s dozom predrasude – kao da sve što je konzervativno automatski znači zastarelo, kruto, zatvoreno za promene. No, taj refleksni negativni predznak koji dajemo konzervativizmu, posebno u oblasti školstva, zaslužuje ozbiljnu i argumentovanu reviziju. Jer, kada pogledamo ko danas zaista proizvodi znanje, rezultate i kadrove koji dospevaju na najprestižnije univerzitete sveta, nameće se jedno ne baš moderno, ali sasvim jasno pitanje: da li je konzervativni pristup obrazovanju zapravo ono što funkcioniše? Konzervativizam ne znači stagnaciju, već jasnoću Konzervativni pristup u obrazovanju ne znači odbacivanje svih inovacija, već predstavlja selektivnost i zrelost u prihvatanju novih ideja. Znači poverenje u proverenost, u snagu kontinuiteta, u moć koncentrisanog učenja, autoriteta...

Danas, 1. juna, obeležavamo 99. rođendan žene koja je bila mnogo više od filmske zvezde. Bila je simbol jednog doba, večita ikona stila, tajanstvenosti, ranjivosti i neuhvatljive lepote — Merilin Monro. Njeno pravo ime bilo je Norma Džin Mortenson, a njena priča — sve samo ne bajka. Ipak, ostavila je iza sebe oreol svetlosti koji ne bledi ni gotovo vek nakon njenog rođenja. Na filmskom platnu, Merilin je sijala osobenim sjajem. Igrala je u nekim od najpoznatijih filmova XX veka, ostavljajući trag i u popularnoj kulturi i u kolektivnom nesvesnom sveta.  U "Muškarci više vole plavuše" (1953), pevala je nezaboravno "Diamonds Are a Girl’s Best Friend", paradirajući u ružičastoj haljini koja je postala modna referenca za sva vremena.  U "Kako se udati za milionera", pokazala je svoj komični talenat rame uz rame s Loren Bekol i Beti Grejbl.  Potom u "Reka bez povratka", "Autobuska stanica" i "Sedam godina vernosti...