ZABLUDA O DOBROTI: PLEMENITI SAN PROTIV STVARNOSTI LJUDSKE PRIRODE

Postoji u istoriji misli snažna i zavodljiva težnja da se ljudska priroda vidi kao iskonski dobra — čovek kao čisto, nevino biće koje kvare društvo, institucije, korumpirani sistemi moći. Ova misao, duboko ukorenjena u prosvetiteljskim učenjima Žan-Žaka Rusoa i, u drugačijem tonu, u idealističkim zanosima Bernarda Šoa, na primer, najposle kod mislilaca i stvaralaca marksističke provenijencije, oblikovala je čitave epohe društvenih reformi, revolucija i pedagoških eksperimenata. Ona je rodila ideju da, ako samo promenimo spoljašnje uslove, ako ljudima damo "pravu" okolinu, školu, vaspitanje, zakone, oni će prirodno gravitirati ka dobru, ka zajednici, ka uzvišenosti.

Ali šta ako je ta ideja zabluda? Šta ako je, kako su verovali neki od najmračnijih, ali i najoštroumnijih mislilaca, ljudska priroda po sebi sklonija zlu nego dobru, nasilju nego milosrđu, samovolji nego saosećanju?

U literaturi i filozofiji, sveprisutna je tenzija između dve vizije čoveka: optimističke, vedre i pesimističke. Knjige koje ostavljaju najdublje tragove često su one koje se ne boje da zagrebu ispod sjajne površine „čovečnosti“ i pokažu složeno, često mračno, naličje naše prirode.

Jedan od najsnažnijih izraza ove ideje jeste roman Vilijama Goldinga, „Gospodar muva“, koji pokazuje kako se, u odsustvu spoljašnje kontrole, i deca — nevina, društveno još „neiskvarena“ — brzo pretvaraju u čudovišta vođena strahom, žudnjom za moći i potrebom za dominacijom. Golding je, kao ratni veteran, dobro znao da zlo nije devijacija, već mogućnost koja neprestano čuči u ljudskom srcu, čekajući priliku da se oslobodi.

Sličnu poruku šalje i Entoni Bardžis u „Paklenoj pomorandži“, gde je ideja o slobodnoj volji važnija od moralnog ponašanja — jer prisilna dobrota nije vrlina. Ali iznad svega, Bardžis kao da upozorava: ono što nazivamo ljudskom prirodom nije ni stabilno ni pouzdano. Čovek je sposoban za užasnu brutalnost iz čistog hira, iz igre, iz osećaja  superiornosti. Nekad i kao kompenzaciju za poniženost i podređen položaj.

Ova pesimistička nit može se pratiti unazad kroz istoriju misli — sve do Šekspira, koji u svojim tragedijama, naročito u likovima kao što su Ričard III, Magbet ili Jago, razotkriva dubine ljudske pohlepe, ljubomore, zlobe i moralne praznine. Šekspir ne vidi zlo kao nešto izvan čoveka, već kao potencijal koji postoji u svakome od nas.

Slično, Ivo Andrić u svojim romanima i pripovetkama, prikazuje kako se istorija zla pretače u svakodnevni život, kako obični ljudi postaju instrumenti brutalnosti — i to ne zato što su iskvareni od sistema, već jer je u čoveku samom skriven mračni unutrašnji nagon, strast,  glad za moći, za preživljavanjem po svaku cenu, čak i kada ta cena uključuje izdaju, okrutnost, pad, škrtost, zaborav sopstvene savesti.

Miloš Crnjanski, u "Seobama", na primer, ali i u "Romanu o Londonu", prikazuje melanholične i uzvišene junake, sa često visoko podignutom moralnom lestvicom,  koji sanjaju o lepoti, slobodi, zvezdi u beskrajnom plavom krugu, i nekom višem smislu — ali se stalno sudaraju s okrutnim svetom u kojem ti ideali zvuče besmisleno, ili, još gore, naivno. Njegova proza odiše setom zbog nesklada između unutrašnje plemenitosti i stvarnosti u kojoj vladaju interesi, nasilje, haos i apsurd.

U filozofiji, antropološki pesimizam dobija svoj najdublji izraz kod Artura Šopenhauera, koji u čoveku vidi manifestaciju slepe, iracionalne volje za životom — sile koja se ne vodi ni moralom ni razumom, već instinktom, agresijom, požudom i neutaživom željom. 

Još radikalniji, Fridrih Niče ne veruje u univerzalno dobro uopšte; on ljudsku plemenitost vidi kao produkt slabosti, a "moral stada" kao oruđe kojim nemoćni pokušavaju da ukrote jake. Za njega, istinsko ljudsko biće nije dobro, već snažno, stvaralačko, i često — bezobzirno.

U svojim delima "S one strane dobra i zla" i "O genealogiji morala", Niče s nemilosrdnom jasnoćom razotkriva moral kao istorijski proizvod koji nije izraz istine, već oruđe moći. On ne veruje u univerzalno dobro, već pokazuje kako su pojmovi „dobro“ i „zlo“ nastali iz sukoba između gospodara i robova, moćnih i potlačenih. Dobrota, u tom kontekstu, nije vrlina sama po sebi, već strategija slabih: maska nemoći pretvorena u moralnu superiornost. Za Ničea, plemenitost ne znači samilost, već snagu, samoprevazilaženje i hrabrost da se odbace kolektivne utehe — čak i po cenu moralne osude. Čovek, ako želi da bude istinski slobodan, mora proći kroz razaranje iluzija — i tu ne ostaje mnogo prostora za veru u urođenu dobrotu.

Dostojevski, naročito u romanu "Zli dusi", razotkriva ideološko i duhovno zlo koje se ne ispoljava samo u pojedincima, već se organizuje, širi i obuzima društvo kroz ideje koje ubijaju dušu. Njegovi likovi su inteligentni, obrazovani, ali bezverni i iznutra raspadnuti — i upravo u toj praznini trijumfuje nihilizam. Ili manipulacija koja je sama sebi svrha. U tom romanu ne dolazi do pročišćenja i pobede dobra; zlo pobeđuje polako, korak po korak, pomoću snažne volje, kroz ravnodušnost, ironiju i samoubilačku destrukciju. Demonski. "Legenda o Velikom Inkvizitoru" iz romana "Braća Karamazovi" takođe nudi svoje viđenje mraka u ljudskoj prirodi.

U antičkoj tragediji, čujemo Fedru kako kaže: "Znamo šta je dobro, razumemo to, al’ ne marimo." Tu, u tom jednostavnom iskazu, leži srž problema — ljudska priroda nije nužno neuka, već svesna i ravnodušna. Znanje o dobru nije garancija da će čovek činiti dobro. Jer u čoveku postoje strasti i unutrašnji nagoni.

U američkoj kulturi, naročito u slikarstvu i književnosti, postoji kontinuitet ovog skepticizma prema ljudskoj prirodi. Edvard Hoper, u svojim melanholičnim prikazima samoće i izolacije, čoveka prikazuje kao izgubljenog, otuđenog, možda ne toliko zlog po sebi, koliko nesposobnog za autentično saosećanje.

U književnosti, autori poput Kormaka Makartija, posebno u romanima "Put" i "Nema zemlje za starce", prikazuju svet u kojem je zlo sveprisutno i fundamentalno. Civilizacija je tanka opna koja jedva prikriva bezdan haosa, nasilja i ravnodušnosti.

I kod Filipa Rota, Dona DeLila ili, ekstremno, Breta Istona Elisa, vidi se isti pogled: savremeni čovek, lišen transcendencije, prepušten sopstvenoj psihološkoj praznini, sve više pokazuje svoju nesposobnost za autentično dobro.

Na kraju, pitanje koje se nameće nije toliko da li je čovek po prirodi dobar ili zao, već: Šta nam istorija, umetnost i filozofija govore o našoj sklonosti da zlo činimo s punom svešću, sa izborom? Ako je istina, kako reče veliki ruski pisac, da se „granica između dobra i zla nalazi u srcu svakog čoveka“, onda je jasno da u tom srcu preteže nešto što ni najplemenitiji ideali ne mogu uvek obuzdati.

Možda je prava zabluda upravo ta utešna misao o iskonskoj dobroti. Možda dobrota nije prirodna, već civilizacijska tekovina. Možda je činiti dobro zapravo neprestani otpor prema sopstvenim nagonima, stalna, mukotrpna borba — protiv onoga što jesmo.

 Zamislimo, u jednom trenutku, staklenik, veliki, prelepi, stakleni vrt u kojem rastu retke biljke: klice dobrote, izdanci saosećanja, cvetovi istine i pravde. Unutra je toplo, svetlo, vidi se velika pažnja i kontrola. Ljudi koji ulaze ostavljaju obuću napolju, peru ruke, utišavaju glas.

Ali čim se vrata ostave otvorena — makar na tren — sa spoljašnje strane, iz mraka, ulazi vetar. Nosi semenje korova, insekata, glodara. Cveće počinje da vene, tlo da se truje. I još gore: neki od posetilaca počnu da gaze po bašti, nehotice ili namerno. Pokazuju prstom, smeju se, čupaju ono što ne razumeju. Na kraju, staklenik puca —  polako nastaje hiljadu sitnih pukotina koje rastu dok se sve ne sruši.

Možda je to čovek: baštovan koji navodno želi raj, ali u svojim džepovima uvek nosi seme pakla.