TRENUCI KOJI PROĐU — I OSTANU ZAUVEK

Postoje trenuci u životu koji izgledaju beznačajno dok se dešavaju. A onda, as time goes by, postanu veći od epoha, značajniji od godina, jači od celih decenija. Ne znamo kada će naići. Ne pišu se unapred, ne javljaju se trubom ni fanfarama. Obično dođu tiho — na klupi pored mora, u vreloj noći koja miriše na so, smolu i mladost.

Bilo je to pre četrdeset leta. Dubrovnik. Nas trojica, studenti, ranjivo mladi i moćni u svojoj nevinosti prema svetu. Dvojica sa Poljoprivrednog fakulteta i ja, budući novinar, profesor književnosti i tragač za smislom. Gitara u krilu, pesma u glavi, srce koje još uvek veruje da je svet šansa, a život obećanje.

Sedeli smo noću satima na toj jednoj klupi, ona je postala naše pozorište, naša bina, mesto susreta sa sobom i sa drugima. Ljudi su dolazili i odlazili. Pridružila su nam se i još dvojica momaka iz Beograda — jedan će postati moj kolega, drugi reditelj kojeg će gledati hiljade. Tada smo svi bili isti — nasmejani, nesigurni, neiskusni, puni priče i znatiželje. Iz noći u noć, naša publika bila je sve brojnija, gitara u mojim rukama sigurna, a glas je valjda postao na svoj način zavodljiv, s obzirom na sve veći auditorijum. Repertoar - Bajaga, Idoli, Film, Riblja čorba, Parni valjak... I poneki evergrin.

I onda — ona.

Ne znam odakle je došla. Samo je odjednom bila tu. Kao da ju je vetar spustio sa oblaka, nežno, tiho, ali odlučno. Crna visoka vitka devojka sa dugim trepavicama i svilenom, sjajnom kosom u kojoj se kupa mesečina. I blistavim nedokučivim osmehom koji otkriva biserne zube. Ne sreće se takva devojka svakodnevno. Nekako kao morska sirena i Modesti Blejz istovremeno. Upravo iskočila iz stripa i zaboravila da se vrati nazad. Njene oči su se igrale svetlom, mešavinom mesečine i udaljene ulične svetiljke  — malo bademaste, malo nestašne, pomislio sam da su čuvale neku malu tajnu samo za mene. Taj njen osmeh ne obećava ništa. Ali obećava sve. I ne može se glumiti.

Kosa joj je padala niz ramena kao svileni slap tamne čokolade, a oko nje se odjednom širilo  nešto što se ne vidi, ali se oseti. To menja temperaturu vazduha i neprimetno ti uđe pod kožu bez dozvole. Bila je beskrajno sladak san obučen u stvarnost, bajka koja je sišla među ljude da proveri da li je još iko veruje u čuda.

Počeo sam, zbog nje, promenivši standardni repertoar, da pevam Zbog jedne divne crne žene. Nisam planirao, nisam znao ni da umem to tako da iznesem. Ali te večeri — neće to biti samo pesma. To je bila molitva. Ona se smešila. Taj osmeh nikako nije ličio na laskavo oduševljenje. Smešila se više kao neko ko već zna da se sve ovo jednom već dogodilo u nekom drugom vremenu. Namignula mi je. Kažiprstom zapretila, šeretski, razigrano. A onda me istim kažiprstom pozvala. I opet osmeh koji možda zavarava, ali i privlači. Kao vila koja zna da će nestati čim izgovoriš pravo pitanje.

Pesma je završena. Pogledi su se zadržali. Možda minut, možda večnost. Sve je bilo jasno. Samo je trebalo da ustanem, da joj priđem, da izgovorim jedno obično: „Zdravo.“ Ali nisam. Ostao sam da sviram, da se držim poznatog, da ne zakoračim izvan pesme i utonem u život.

Ona je ostala još malo. Kao da je i dalje nešto čekala. Ili samo želela da mi da još jednu šansu. A onda se okrenula i otišla. Ostao je trag Diora i zagolicao mi nozdrve...

Nikad je više nisam video. A trudio sam se i narednog, i svih preostalih dana. Kao da je bila utvara iz nekog sna koji se, ako pokušaš da ga uhvatiš, raspline među prstima. Pitam se nekad — da li ju je iko od prijatelja video? Ili je stvarno postojala samo za mene?

Ili je stvarno došla i zastala da me pozove?

Da nas vetar odnese — u neku skasku. Ili san.

Život nas često ne pita kada nam pruži šansu. On je ne najavi. Samo je stavi pred nas, maskiranu u običnost — u pesmu, pogled, osmeh, vetar. I ako je tada ne prepoznamo, ako je pustimo da ode, ona ne ostavlja trag. Samo tišinu, duboku i dugačku, poput večeri na moru kada ne znaš da li slušaš šum talasa ili otkucaje nečeg izgubljenog u sebi.

Ima ljudi koji žive velike živote — pune karijera, priznanja, putovanja. I ima ljudi koji imaju jedan minut. Jedan pogled. Jedan osmeh. I to im je najviše što su ikada imali. I najviše što će ikada biti.

Možda sam je propustio. Možda sam propustio život. Ali zato je pamtim. Jer postoje šanse koje prođu i ne ostave posledice. A postoje i one koje prođu — i nikada te ne napuste.