PRAVDA I PREDRASUDE: OPASNOST MANIPULACIJE I POVRŠNIH PRESUDA

U svakom postupku odlučivanja — bilo da se odvija u preduzeću, u okviru porodice, ili u nekoj formalnijoj instituciji — postoji elementarna obaveza: oni koji odlučuju moraju biti temeljno i pravovremeno upoznati sa svim relevantnim činjenicama. Ne samo iz formalnih razloga, već zato što su ljudske sudbine previše krhke da bi zavisile od nečijeg neznanja, brzopletosti ili, još gore, predrasuda.

U praksi se, međutim, često dešava upravo suprotno. Oni koji odlučuju dobiju materijale dan ranije, uoči sastanka, ročišta ili sednice, na kojoj treba da zaključe šta je istina, a šta nije. U takvim okolnostima, o kakvoj se istini uopšte može govoriti?

Još je opasnije kada optužbe deluju uverljivo samo zato što su podržane nekom internom hijerarhijom ili društvenim autoritetom. A da li se iko tada zapita: šta ako je sve to neodrživo, ne samo logički, već i pravno? Šta ako je nečija reč teža samo zato što se nalazi na „pravoj“ poziciji? Šta ako je optužba rezultat ličnih netrpeljivosti, stereotipa ili sistemskih predrasuda koje prolaze neprimećeno, upravo zato što su normalizovane?

Oni koji su meta takvih konstrukcija često nemaju luksuz da se odbrane efektno. Njihove reči se tumače kao „izgovori“, njihova tišina kao priznanje, a njihovo protivljenje kao agresija. Ako se istina traži površno, ona se nikada neće naći. Ako se neko unapred percipira kao kriv, onda više nije u pitanju potraga za istinom, već potvrda već izgrađenog narativa.

U ozbiljnom i odgovornom sistemu, ovakav način odlučivanja bio bi nedopustiv. Nije dovoljno da materijali budu dostupni — moraju biti dostavljeni na vreme, analizirani bez pristrasnosti, i pre svega, mora postojati spremnost da se sasluša i razume strana koja je optužena. Jer upravo tu, u toj stranici koja se često preskoči, krije se ono što može razbiti iluziju. A iluzije su često ono što optužbe i jesu — vešto konstruisane slike koje imaju za cilj da manipulišu, da kreiraju krivca tamo gde ga nema, da potvrde već postojeći prezir ili sumnju.

Ako se materijali dele u poslednjem trenutku, to nije proceduralna greška — to je svesno ponižavanje procesa odlučivanja. To je poruka da istina nije važna, da čak ni forma, koja ne bi smela da bude važnija od suštine, nije poštovana, i da su predrasude dovoljno jaki temelji za presudu. A kada se odluke donose na takvom osnovu, rezultat nije pravda, nego sistemsko nasilje.

Ne može se govoriti o odgovornom odlučivanju bez vremena, bez informacija i bez volje da se stvari sagledaju sa svih strana. A naročito ne bez dubokog razumevanja da su predrasude i manipulacije najčešće upravo tamo gde sve na prvi pogled deluje jasno. U tome i jeste njihova snaga — u jednostavnosti koja skriva kompleksnost.

Prava pravda ne trpi brzinu. Ne podnosi prečice. I ne miruje dok poslednja, možda neprijatna, istina ne izađe na svetlost. Sve drugo je presuda bez osnova. A takva presuda ne rešava ništa. Njen jedini cilj je - da bez posledica - uništava.