INSTITUCIONALNA MIMIKRIJA: O PRIVIDU ZAŠTITE I REPRODUKCIJI MOĆI

U savremenim tranzicionim društvima koja formalno pretenduju da budu pravna i demokratska, institucije koje bi morale postojati kao mehanizmi zaštite prava pojedinca, sve češće funkcionišu kao kulise, kao simulacija pravde čija je stvarna funkcija očuvanje postojećih hijerarhija.

Danas se sve češće susrećemo sa pojavom koju bismo mogli nazvati institucionalna mimikrija – oponašanje funkcije kontrole i zaštite bez stvarne namere da se zaštita ostvari. Iza složenih pravnih procedura, formalnih odgovora, sterilnih fraza i proceduralnih upućivanja krije se zapravo sistemska pasivnost, neretko bliska  institucionalnom cinizmu. U takvom uređenju, institucije postaju, kako bi rekao Pjer Burdije, parazitske strukture: one više ne postoje da bi rešavale probleme, već da bi simulirale sopstvenu svrhu.

Još opasnije od pasivnosti jeste njihova sposobnost da opovrgnu čak i ono što je jasno dokazano, koristeći pogrešna rešenja, selektivne interpretacije i formalne nelogičnosti koje vređaju elementarnu inteligenciju građanina. U tim trenucima, pojedinac se suočava sa mehanizmom koji zna istinu, ali se ponaša kao da istina ne postoji – ili kao da je nebitna. Tako se događa zamena teza: od žrtve se traže dodatni dokazi, dokumenti, analize, iako su svi elementi već predočeni. Time se pravda odlaže, razvodnjava ili obesmišljava, a sam pojedinac postaje objekat institucionalnog ruganja.

Upravo tada se ogleda puna priroda parazitskog institucionalnog aparata: umesto da deluje, on se brani procedurom; umesto da interveniše, on referiše; umesto da štiti, on racionalizuje nepravdu. U skladu sa razmišljanjima Đorđa Agambena iz knjige "Homo Saker" (1995), institucije se ponašaju kao da je stanje pravde već postignuto, dok zapravo uvode stanje izuzetka – suspenduju sopstvene norme kako bi prikrile nečinjenje.

Još jedan sofisticirani oblik institucionalnog licemerja jeste simbolička kampanja efikasnosti, kojom se povremeno, najčešće medijski, prikazuje kako institucije „deluju“, kako su „reagovale“, „sankcionisale“, „pokrenule inicijativu“. Takvi primeri su često prethodno koordinisani sa političkim ili ekonomskim centrima moći, ciljano usmereni i ograničenog dometa. Njihova jedina funkcija jeste da u javnosti stvore sliku o postojanju sistema koji funkcioniše. Međutim, to su izdvojeni, izolovani slučajevi koji ne pokrivaju stvarne probleme većine ljudi. U najboljem slučaju – jedna lasta ne čini proleće; u najgorem – kampanje služe kao izgovor da se ne deluje tamo gde bi istinska pravda zaista uzdrmala pozicije moćnih.

S druge strane, kada se građanin obrati instituciji, očekujući objektivnu analizu, on neretko biva upućen u krug „nenadležnosti“, gde se jedna služba poziva na drugu, a svaka od njih istovremeno tvrdi da je postupila po proceduri. Slavoj Žižek ovu pojavu tumači kao perverznu ideološku matricu u kojoj je sistem osmišljen tako da pojedinca uvek učini odgovornim za sopstveno obespravljenje. U knjizi "Sublimni objekat ideologije" (1989), on piše da ideologija ne skriva istinu, već čini da istina izgleda suvišna.

Kao rezultat, pojedinac biva  obespravljen i intelektualno ponižen: njegova racionalna argumentacija, jasno izložena i dokumentovana, biva ignorisana, a institucionalni odgovor se svodi na pravne fraze koje više ne znače ništa – forma bez sadržaja, procedura bez pravde, izveštaj bez uvida.

Zato se nameće pitanje: da li institucije stvarno štite prava, ili samo oponašaju zaštitu? Ako pravno-obrazložena istina pojedinca može biti tako lako zanemarena, šta to govori o funkciji tih tela? Ako su simboličke kampanje jedino što ih održava, a većina stvarnih problema se sistematski ignoriše, o kakvom sistemu govorimo?

U takvom uređenju, zakon više nije sredstvo pravde, već ritual opravdanja moći. A tamo gde moć postaje cilj, a pravda smetnja, institucije se pretvaraju u dekor, a društvo u privid.