U ODBRANU RAZUMA: ZAŠTO KONZERVATIVNI PRISTUP OBRAZOVANJU DAJE BOLJE REZULTATE

U našem okruženju, reč "konzervativan" gotovo automatski izaziva sumnju, a često i podsmeh ili odbacivanje. U svakodnevnom govoru, pogotovo u javnim raspravama o obrazovanju, često se koristi s dozom predrasude – kao da sve što je konzervativno automatski znači zastarelo, kruto, zatvoreno za promene. No, taj refleksni negativni predznak koji dajemo konzervativizmu, posebno u oblasti školstva, zaslužuje ozbiljnu i argumentovanu reviziju.

Jer, kada pogledamo ko danas zaista proizvodi znanje, rezultate i kadrove koji dospevaju na najprestižnije univerzitete sveta, nameće se jedno ne baš moderno, ali sasvim jasno pitanje: da li je konzervativni pristup obrazovanju zapravo ono što funkcioniše?

Konzervativizam ne znači stagnaciju, već jasnoću

Konzervativni pristup u obrazovanju ne znači odbacivanje svih inovacija, već predstavlja selektivnost i zrelost u prihvatanju novih ideja. Znači poverenje u proverenost, u snagu kontinuiteta, u moć koncentrisanog učenja, autoriteta i discipline. I upravo zato elitne škole, poput Eton College-a u Engleskoj ili Phillips Exeter Academy u SAD-u, u svom obrazovnom modelu i dalje insistiraju na tradicionalnoj ulozi nastavnika kao nosioca znanja, na zahtevnom kurikulumu, strogim pravilima ponašanja i visokim očekivanjima.

Ove škole ne eksperimentišu svakih pet godina sa "novim metodama". One ne zamenjuju čitanje i analizu Šekspira raznobojnim posterima i igrama u krugu. One ne umanjuju autoritet nastavnika kako bi "učenik bio ravnopravan učesnik u obrazovnom procesu". Naprotiv – one obrazovanje shvataju kao ozbiljan, gotovo sveti ritual. I rezultati ne izostaju.

Stroga pravila, visoki rezultati

Jedan od najilustrativnijih primera konzervativnog pristupa obrazovanju u praksi jeste Michaela Community School u Londonu, poznata kao "najstroža škola u Britaniji". U njoj učenici uče napamet poeziju, sede uspravno, ne prekidaju nastavnike, imaju strogo kontrolisane rutine. Sve ono što se danas, u savremenim obrazovnim sistemima, često smatra “represivnim”. Ipak, učenici iz te škole beleže izuzetne rezultate na ispitima, daleko iznad državnog proseka, i to često dolazeći iz socijalno ugroženih sredina. (Izvor: Time Magazine, 2018)

Još dalje ide istraživanje iz Izraela (objavljeno u okviru Centra za istraživanje tržišta obrazovanja), koje pokazuje da tradicionalni pristupi obrazovanju imaju snažan pozitivan uticaj na akademska postignuća učenika, posebno onih iz siromašnijih slojeva. U školama koje su se držale jasno definisanih ciljeva, frontalne nastave i učenja činjenica, rezultati su bili znatno bolji nego u onima koje su forsirale tzv. inovativne metode, bazirane na "razmeni iskustava" i "konstrukciji znanja". (Izvor: CMRE UK)

Šta nam govori primer elitnih škola?

Ako su novi metodi toliko delotvorni, zašto ih ne primenjuju najskuplje i najprestižnije škole u svetu? Zašto Harrow, Winchester, Andover i Choate ne prepuštaju učenike učenju kroz igru i eksperimentisanje? Odgovor je jednostavan: zato što je učenje ozbiljna stvar. Znanje se ne stiče zabavom, već trudom i ponavljanjem. I tu konzervativni pristup ima prednost: on ne podilazi detetu, već ga postepeno i strpljivo uvodi u svet misli i znanja, često uprkos njegovoj trenutnoj volji i trenutnim afinitetima.

Naša (post)socijalistička tranzicija i pedagogija bez temelja

Nažalost, obrazovni sistem u mnogim zemljama u tranziciji – među njima i naš – već decenijama pokušava da "modernizuje" školstvo preuzimanjem savremenih pedagogija koje često dolaze iz liberalno orijentisanih krugova sa Zapada. Pod izgovorom da "škola treba da bude zanimljiva", uvodi se učenje bez učenja, ocenjivanje bez znanja, nastava bez nastavnika. Učitelj više nije autoritet, već animator. Ocene rastu, a znanje opada. Učenici izlaze iz škola sa diplomama, ali bez temeljnih znanja.

I tu dolazimo do paradoksa: u ime osveženja i reformi, rušimo sve što je nekada davalo rezultate. Dok u isto vreme konzervativne škole na Zapadu – koje mogu priuštiti samo najbogatiji – i dalje, tiho, odlučno i uspešno, čuvaju ono što smo mi napustili: klasične metode, znanje, red, autoritet.

 Konzervativizam kao oslonac, ne kao prepreka

Biti konzervativan u obrazovanju ne znači biti zatvoren za nova saznanja. To znači znati razliku između pomodarstva i istinske inovacije. Inovacije treba primenjivati oprezno, tek kada se dokaže njihova delotvornost – a ne zato što dolaze iz inostranih fondacija ili zbog pritiska savremenih teorija.

Obrazovanje je temelj društva. A temelje ne menjamo svakih deset godina – već ih čuvamo. Ako želimo društvo znanja, onda moramo da se vratimo ozbiljnosti, disciplini, poštovanju nastavnika i radu kao jedinoj legitimnoj metodi sticanja znanja. A to je – sviđalo se to nekima ili ne – suština konzervativnog pristupa.

U svetu punom buke i površnosti, konzervativizam u obrazovanju je možda poslednja brana pred opštom banalizacijom škole. I možda jedina nada za povratak učenju koje zaista ima smisla.