ANATOMIJA LJUDSKE OKRUTNOSTI – O PORIVU DA SE MUČI I UNIŠTAVA

Postoji tamni predeo u čoveku, neosvetljen razumom, gde se granice između interesa, straha i sadizma brišu. Taj predeo je mesto gde ljudi sistematski i svesno uništavaju tuđe živote, često sa dozom uzbuđenja, zadovoljenja, pa i radosti. Pitanje koje sledi prirodno, ali retko iskreno biva postavljeno jeste: zašto? Ne kako to čine, ne kojim sredstvima, nego – zašto to uopšte žele?

Najpre, pokušajmo da razložimo motivaciju. Jedna mogućnost jeste interes – materijalni, statusni, politički. Ljudi gaze druge da bi napredovali, jer veruju da sistem ne nudi dovoljno za sve. Hobs bi ovde rekao da je čovek čoveku vuk, prirodno stanje je rat svih protiv svih, i borba za opstanak je opravdanje za sve. Ali ovo tumačenje objašnjava samo jednu dimenziju: proračunatu okrutnost.

Druga mogućnost je strah – od vlastite beznačajnosti, od gubitka kontrole, od društvenog pada. U tom svetlu, progon drugih postaje mehanizam odbrane: ako mučim, ne mogu biti mučen. Mišel Fuko je u "Nadzirati i kazniti" pokazao kako se moć ne zasniva samo na sili, nego i na kontroli tela, duha, pogleda. Onaj ko muči, često vlada telom drugoga – ali nadzire i dušu. Tu sad dolazimo do jezgra stvari: uživanja u dominaciji.

Postoji treća, mračnija dimenzija: unutrašnja potreba da se neko kinji. Nagon. Uživanje. Sadizam. Dostojesvki je to najbolje razotkrio u "Zapisima iz podzemlja" – gde pripovedač priznaje da ponekad nanosi bol drugima iz čistog hira, iz samoponištenja, iz želje da dokazuje svoju slobodu i svoju moć u destrukciji. Ne zbog koristi, već iz potrebe da dokazuje sebi da može da naruši poredak. Da može da poremeti nečiji mir.

Frojd je govorio o nagonskom dualizmu – Eros i Tanatos, poriv života i poriv smrti. U čoveku ne stanuje samo želja za stvaranjem, već i za uništenjem. I to ne nužno sopstvenim – već tuđim. Zlo nije uvek sredstvo; ponekad je cilj. Njegova perverzna radost leži u osećaju kontrole nad patnjom drugog.

Zato onaj ko muči – bilo kroz ogovaranje, birokratsko nasilje, psihološku torturu, manipulaciju – nije uvek predator u klasičnom smislu. On je često neko čija je sopstvena nemoć sublimirana u sadizam. Onaj ko ne zna šta da uradi sa sopstvenim besom, poniženjem, gubitkom smisla, često projektuje to na žrtvu. Žrtva tada postaje platno za ispisivanje unutrašnje tame.

Kafkina birokratija je hladna, ali da li zato što je neljudska, ili će pre biti - zato što je suviše ljudska – ona sadrži onaj precizni, tihi sadizam svakodnevnog mučenja koje ne ostavlja vidljive rane. Ljudi se ne prepoznaju kao zlikovci jer rade u ime sistema, zakona, procedura. Ali iza paravana uvek stoji čovek koji bira da drugome nanosi bol. Zato što može.

Kako se odbraniti od ovoga? Nema konačne zaštite. Moralne norme, zakoni, institucije – sve to može da pokuša da obuzda nagon, ali ne i da ga iskoreni. Potrebno je nešto dublje: unutrašnja samosvest. Spinoza je govorio da sloboda nije u pukom izboru, već u razumevanju – da biti slobodan znači biti svestan onoga što te pokreće. Ako čovek razume tamu u sebi, može da je prepozna i u drugima – i da joj ne podlegne.

Otpor nije uvek čin sile. Nekada je to jednostavno: ne pristati na ulogu mučitelja, čak ni kad je sistem nagrađuje. Ne uživati u ponižavanju drugog, čak ni kada je to društveno dozvoljeno. Ne tražiti satisfakciju u tuđoj patnji – čak ni kada se čini da ona dolazi "zasluženo".

Jer svaki put kada čovek u sebi nahrani onaj glas koji šapće „uništi“, „kazni“, „ponizi“, on u sebi umanjuje ono što je ljudsko – saosećanje, skromnost, svest o sopstvenoj krhkosti. A to je jedina istinska zaštita koju imamo od unutrašnjeg demona koji, u svakom od nas, zna kako se drugi muče – i ponekad, zna to i da voli.

A šta bi na sve to rekao Niče?

On ne bi žalio žrtvu. On bi preispitao prirodu žrtve. Jer, kako on piše u "Genealogiji morala", moral samilosti je nastao iz nemoći, iz zavisti slabih prema jakima. Žrtva je, u tom svetlu, često moralni manipulator. Okrutnost, kaže Niče, nije uvek izopačenost – ponekad je izraz vitalnosti, volje za moć. Čovek muči jer može, ali i zato što to učvršćuje njegov osećaj postojanja. Okrutnost u religiji, u kazni, u obrazovanju – sve je to, za Ničea, deo istorije afirmacije moći. Ona se ne prikriva, ona se ogoljava.

Ali, Niče nikada nije slavio sadizam kao puki poriv da se drugome nanosi bol. Njegov ideal nije mučitelj iz niskih pobuda, već stvaralac koji ruši da bi izgradio. Okrutnost prema drugima – ako je motivisana zavišću, kukavičlukom, osvetom – za njega je ništa drugo do ropstvo duše. Prava snaga, rekao bi on, jeste snaga prevazilaženja – ne drugog, već sebe.

On bi prepoznao sadizam kao simptom resentimana: duboke, neosvešćene mržnje slabih, koji ne mogu da stvaraju, pa žele da ruše. Oni ne uživaju u tuđoj patnji jer su jaki – već jer su iznutra poniženi. U tome je njihova pokvarenost: ne žele moć da bi je koristili stvaralački, već da bi se svetili svetu koji ih nije prepoznao.

Zato je Ničeov odgovor: postani neko ko ne mora da muči. Ne iz milosti, već iz moći. Ne iz sentimentalnosti, već iz samoprevazilaženja. Njegova figura natčoveka ne ponižava slabije – jer ne oseća potrebu da se s njima uopšte upoređuje. On je izvan osvete, izvan zlobe, izvan moralnih konstrukata koje proizvodi slabost. Istinski jak čovek ne gazi – on stvara svoje vrednosti.

Zato, ako bismo želeli da spojimo Ničeovu misao sa pitanjem odbrane od poriva da se muči, njegov odgovor ne bi bio ni moralistički ni terapeutski. Ne bi savetovao introspekciju iz saosećanja, već rast iz unutrašnje snage. Postajanje onim ko nije zavistan od tuđe propasti da bi se osetio živim. Okrutnost je, u tom smislu, simptom – a lek nije samilost, već snaga duha koja više ne mora da se potvrđuje u ponižavanju drugog.

Oni koji najviše muče, oni koji sistematski uništavaju – to su najčešće ljudi  kod kojih volja za moć nije stvaralačka već destruktivna. Njihova sila ne izvire iz obilja, nego iz unutrašnjeg manjka. Zato ih ne treba ni mrzeti, ni sažaljevati – već prevazići.

Izraz „onaj koji osvetnički gađa dole“  je metafora za čoveka koji, iako možda ima moć, koristi je da bi se svetio slabijima, umesto da je usmeri ka stvaranju ili uzvišenijim ciljevima.

To je figura onoga ko, umesto da raste, da prevazilazi sebe, bira da se iživljava na onima koji su ispod njega – društveno, emocionalno ili egzistencijalno. Gađa dole znači da ne izaziva sebe, već traži metu tamo gde je bezbedno: u tuđoj slabosti, ranjivosti, zavisnosti.

„Osvetnički“ dodaje sloj unutrašnje motivacije: to nije puko ispoljavanje moći, nego čin potaknut zavišću, ranom, osećajem da je nekada bio ponižen, pa sada uživa u tome da drugoga ponizi. To je mentalitet resentimana – kako ga je opisivao Niče – u kome slabost traži ventil kroz osvetu, a ne kroz prevazilaženje.

U kontrastu s tim, stoji Ničeov ideal: onaj koji je zaista moćan nema potrebu da ikoga „gađa“ – ni gore, ni dole. On se izdvaja. On stvara.

 Svet, dakle, menja onaj koji odbija da bude deo stada – bilo mučiteljskog, bilo žrtvenog. Taj ide sam. I ne gazi. Jer zna da može – i upravo zato ne mora.