ROVINJ - LETNJE VARKE I TAJNE JEDNOG KUPATILA

Rovinj je bio kao pozornica na kojoj se igralo sve ono što Beograd leti zaboravi da bude. Ulice tesne i kamenite, more modro kao mastilo, a mirisi – vino, riba, smokve i poneka znojna avantura. Zvali su ga Mali Beograd jer je osamdesetih pola beogradske kulturne elite tamo letovalo. Ja se dobro sećam, recimo, Antonija Luleta Isakovića koji je sa društvom sedeo u bašti restorana u centru Rovinja, a pamtim i prelepu i uvek nekako tajanstvenu slikarku Olju Ivanjicki koja je sa dugom plavom kosom poput vile, ponekad i u društvu zgodnog džentlmena, šetala uz obalu. Mi nismo bili iz elite, ali smo zato došli u punom sastavu – devetorica, gotovo svi pri kraju srednje škole, gladni mora, leta i, naravno – devojaka.

Stanovali smo skromno, kao što i dolikuje letnjim avanturistima bez stalnih prihoda i s viškom entuzijazma. Jeli smo Kod Nišlije, u odličnom restoranu u centru Rovinja, gde su se služila domaća jela i pravi roštilj, a tanjiri bili porculanski, kao u svakoj kući u kojoj se zna red.

Kupali smo se na raznim mestima, ali Škarabe – ah, Škarabe! To su bile stene iz snova. More - čisto i idealno za osveženje,  visoke stene kao izazov, skriveni ulazi, dubina koja poziva. To nikako nije bilo mesto za pokazivanje mišića (mada niko nije bio protiv toga) ili frizura, nego za one koji su želeli da se ogledaju sa morem – jedan na jedan.

Među nama je, doduše, bio jedan izuzetak – Joca. On je već bio student, malo stariji, samouvereniji, i imao je, kada je lepši pol u pitanju, onu vizuru koja nije tražila dopuštenje. Kad bi se zagledao u neku devojku, to je, par ekselans, bio pogled zmije koja hipnotiše žabu – nepomičan, siguran, kao da zna da je samo pitanje trenutka kad će plen sam, nemoćan da se odupre i hipnotisan, doći bliže.

Jedne večeri, na žurci kod prijateljice devojke našeg druga iz Bora, sve se spojilo: vino, gitara, meki i topli letnji parfemi i - ona jedna crnka. Nije bila lepotica sa naslovne strane, ali je imala nešto – onu tišinu u pogledu koja obećava da zna više nego što govori.

U nekom trenutku, glavobolja ju je, nekako neočekivano, savladala i domaćica ju je odvela u sobu na spratu velike kuće da se odmori. Mi ostali pravili smo se kao da je to normalan sled događaja, ali Joca – on nije bio tip koji čeka da se kockice slože. Deset minuta kasnije, izmakao se iz društva, neprimetno se popeo stepenicama, tiho otvorio vrata sobe uspavane lepotice i – seo na krevet. Poljubio ju je. Bez reči. Šmekerski gest velikih ambicija.

Ona se trgla, otvorila oči, pogledala ga kao da sanja pogrešnog muškarca i... pozvala domaćicu. Joca se odmah preselio u ulogu nesrećnog putnika koji nije odavde: „Izvini, malo sam popio, mislio sam da je toalet ovde.“ Iako, budimo iskreni – ni u Rovinju toaleti nisu imali krevete.

Sutradan, nova misterija. Gazdarica je rano ujutro, u čudu i gnevu, otkrila da je neko urinirao u – bide. Ispitni postupak je bio brz i diskretan, ali bez rezultata. Niko se nije izjasnio. Mi smo svi tvrdili da ne znamo ni kako se bide koristi, što nije bilo daleko od istine. Ali Joca je tih dana postao zamišljen. Nije više preduzimao nikakve akcije. Šaputalo se da je možda on bio osvetnik, ali to nikada nije potvrđeno. Niti opovrgnuto.

Tog leta smo mnogo toga naučili – da nije svaka tišina poziv, da su bidei zamka za neupućene i da ni najlepši grad ne može pomoći ako srce žuri, a mozak zakasni.

Joca je kasnije postao arhitekta. Mi ostali – ko gde. A Rovinj? On je ostao isti. Samo su se bidei modernizovali. I brave na sobama.