MERILIN MONRO: VEČNA ČAROLIJA IZA OSMEHA

Danas, 1. juna, obeležavamo 99. rođendan žene koja je bila mnogo više od filmske zvezde. Bila je simbol jednog doba, večita ikona stila, tajanstvenosti, ranjivosti i neuhvatljive lepote — Merilin Monro. Njeno pravo ime bilo je Norma Džin Mortenson, a njena priča — sve samo ne bajka. Ipak, ostavila je iza sebe oreol svetlosti koji ne bledi ni gotovo vek nakon njenog rođenja.

Na filmskom platnu, Merilin je sijala osobenim sjajem. Igrala je u nekim od najpoznatijih filmova XX veka, ostavljajući trag i u popularnoj kulturi i u kolektivnom nesvesnom sveta. 

U "Muškarci više vole plavuše" (1953), pevala je nezaboravno "Diamonds Are a Girl’s Best Friend", paradirajući u ružičastoj haljini koja je postala modna referenca za sva vremena. 

U "Kako se udati za milionera", pokazala je svoj komični talenat rame uz rame s Loren Bekol i Beti Grejbl. 

Potom u "Reka bez povratka", "Autobuska stanica" i "Sedam godina vernosti", donela je kombinaciju senzualnosti i duhovitosti kakva se retko viđa.

A onda je došao film koji je možda najbolje prikazao njenu višeslojnost — "Neki to vole vruće" (1959). U tom ostvarenju Bila Vajldera, gde glumi pored Tonija Kertisa i Džeka Lemona, Merilin je bila neodoljivo duhovita, ranjiva i zavodljiva. Bila je na momente nestvarno lepa, reklo bi se -  živa poezija u pokretu.

Ono što je činilo Merilin toliko posebnom svakako nije bila isključivo njena spoljašnjost. Iza platinaste kose i dečjeg osmeha krila se kompleksna ličnost, inteligentna i introspektivna. Merilin je imala izuzetno visok koeficijent inteligencije — viši od 140 — što ruši klišee o "glupim plavušama" koje je često tumačila. Čitala je Dostojevskog, Frojda, Džejmsa Džojsa, išla na časove glume kod Lija Strasberga i sanjala o ozbiljnim dramskim ulogama. Bila je umetnica, a ne ukras holivudskih blokbastera, što su Francuzi prepoznali dodelivši joj francusku verziju Oskara za ulogu u filmu "Princ i igračica" u kome je igrala sa Lorensom Olivijeom.

Njeni ljubavni izbori to potvrđuju. Udavala se za kvalitetne, ostvarene i ljude duha. Prvi brak koji je privukao pažnju bio je sa legendarnim bejzbol igračem Džoom DiMađom. Njihova ljubav bila je strasna, ali kratkog daha. DiMađo ju je voleo na svoj način — možda suviše posesivno — i, ironično, tek posle razvoda pokazao je koliko mu je stalo: do kraja života slao je cveće na njen grob tri puta nedeljno.

Drugi (zapravo treći) brak bio je sa Arturom Milerom, jednim od najvažnijih američkih dramatičara XX veka. Njihova veza delovala je kao nemoguća kombinacija — "seks simbol i intelektualac" — ali baš to otkriva dimenzije Merilininog karaktera. Volela je dubinu, reč, misao. Bila je žena koja je želela da je razumeju, a ne samo posmatraju. Miler ju je nazivao "najtužnijom devojkom koju je ikada upoznao", i upravo je u toj tuzi bilo nešto uzvišeno, neizrecivo — kao nota u molu koja ostaje da lebdi u prostoru i dugo, dugo se ne gasi.

Merilin Monro bila je i proizvod Holivuda i njegova žrtva. Živela je u svetu reflektora, ali je tražila istinsku bliskost. Bila je simbol erotizma i žena koja je patila od samoće. Iako je delovala kao san, zapravo je bila tragično stvarna. Njena smrt ostaje obavijena velom misterije, ali njena umetnost, njeno lice, njena pojava — ostaju večno prisutni.

U jednom intervjuu je rekla: "Možda nikada neću biti srećna, ali večito ću želeti da to budem." Ta rečenica, kao i njeno nasmejano lice u beloj haljini koja leprša iznad njujorškog metroa, ostaju deo naše kolektivne memorije. Jer Merilin je umesto da bude ideal koji se stvara u fabrikama snova — zapravo postala metafora: za lepotu koja boli, za slavu koja ne leči, za senku iza svetlosti.

Danas, kada bismo slavili njen 99. rođendan, možda je najlepše reći: Merilin, hvala ti što si postojala. Tvoja magija je neponovljiva — ne zato što si bila savršena, već zato što si bila iskrena, ranjiva i istinski ljudska.