NEGOTINSKI NOKTURNO (ili Klodovik, Krdža, Nebojša i ja)

Nekada, dok je leto još imalo ukus pravog leta, a deca nisu nosila telefone već kamenčiće u džepovima, ja sam tokom letnjeg raspusta odlazio u Negotin. Vozom, autobusom, peške ako treba – samo da stignem. Jer tamo su bili moji letnji rođaci, miris prženih paprika s tavanskog prozora i ulični turniri gde je lopta imala veći značaj od problema sa državnim budžetom.

Tamo sam prvi put čuo kako neko izgovara rečenicu sa stavom jednog profesionalnog sportiste – a imao je jedva dvanaest godina i nadimak koji zvuči kao da je došao pravo iz neke italijanske serije treće klase: Krdža. Igrali smo fudbal na terenu ispod crkve, sunce je peklo, znoj curi, a Krdža, taman da primi loptu, stane, zadiše se, i reče sudbonosno, kao što neki kažu kad ih žena više ne razume:
„Nisam sada u karijeri.“

O, bože. Niko od nas nije bio "u karijeri", ali smo momentalno razumeli šta je hteo da kaže. Bio je to poetski način da se kaže – ne da mi se danas. Ne ide mi.

Negotin je tih godina bio i pomalo muzička metropola. Svi su svirali nešto. Ili bar nosili gitare. Imali su čak i svoju grupu – Lideri. Bilo je to pre nego što je lider postao najopasnija reč u jeziku. Svirali su sve – od Parnog valjka do neke makedonske grupe (mislim da se zvala Pu) sa refrenom koji bi danas mogao da otvori sve moguće proteste:
„Nepravda, pa to je nepravda, imaš ti, nemam ja…“

I mi, osnovci ili srednjoškolci, pevali bismo to s takvom tugom da bi i tadašnji omladinski funkcioneri pokisli od griže savesti.

Naravno, u to vreme je šetnja korzoom bila stvar statusa. Duga kosa bila je kapital, i to ne simbolični. Bila su to posthipi vremena, kada su svi znali za Led Cepelin, Dip Parpl, a Erik Klepton se izgovarao sa poštovanjem, kao da se misli na gurua ili patrijarha. Jednog dana, dvojica mojih dugokosih vršnjaka koji su pomalo ličili na junake Formanove "Kose"– njihovi crni i smeđi uvojci bili su kao zastave pobune – šetali su tako starim kaldrmisanim negotinskim korzoom, okruženim visokim ponositim stablima sa gustim krošnjama, kad im se prišunja jedan od onih starih pijandura koje danas zovemo „džiberi“, a tada smo ih zvali „džovani“ ili tako nešto. Zagrlio ih je kao najrođenije:
„Omladino moja…“
I taman kad smo svi pomislili da će zaplakati nad njihovom budućnošću, munjevitim pokretom pokušao je da im sudari glave kao dva lubenice na pijaci. Nisu dali – psovka je bila kratka, ali sadržajna.

Negotin je imao i svoje filozofe. Jedan od njih bio je Nebojša, krupan dečko kojem škola baš i nije išla od ruke – jednu godinu je čak i ponavljao, što ga je činilo svojevrsnim Čedom Brbom negotinskog školstva. Ali je zato vešto tukao u bubnjeve i bio istaknuti član pomenutog VIS- a "Lideri". Njegove kasnije avanture sa ženom čija su deca u vozu stalno kašljala - postale su neizostavni deo negotinskih urbanih legendi. Pričalo se da je dovoljan jedan očaravajući osmeh i magični pokret rukom pa da predstavnice lepšeg pola podlegnu njegovom šarmu. Da li je događaj u vozu bio pre ili posle povratka s mora gde su mladi Negotinci devojke na plaži i u disko klubovima lagali da su iz Niša - za mene je do danas ostala tajna.

Elem, na času srpskog, nastavnica je zadala da se napiše rečenica sa priloškom odredbom za mesto. Nebojša je, ozaren idejom, napisao:
„Nastavnica me izvela na tablu, a drug mi je čuvao mesto.“
Onda se okrenuo, kao da objavljuje manifest, i rekao:
„Ovde je mesto – mesto!“
I niko se nije usudio da mu ospori. Ni nastavnica.

A kako zaboraviti Klodovika. Taj dečak s imenom francuskog kralja i srcem zeca iz crtaća, zadužen je za jednu od najmračnijih, a najčovečnijih priča koje sam čuo. Tokom nastave u prirodi na Stevanskim livadama, kad je noć pala, njega je stisla nužda koja ne trpi odlaganje. Ali klozeti su bili napolju, mrak je bio gust kao pasulj, a Klodovik – kukavica do kostiju. I šta će jadničak…
E, to neću reći. Neka ostane misterija. Samo da znate – i ruke imaju svoju tragediju.

A ja… Ja sam, dolazeći iz Bora, osećao obavezu da Negotin vidi mene kao nešto modernije, naprednije, buntovnije od svoje svakodnevice. Bio sam, naravno – panker. Ili sam to tvrdio. Niko mi nije verovao jer sam izgledao kao dečak iz reklame za „Bronhi“ bombone.
„Kakav si ti to panker?“ – pitali su me.
Ja sam, potpuno ozbiljno, pokazao na iskrzanu rupu na kolenu svojih farmerki i rekao:
„Zar ovo nije dovoljno?“
Tog trenutka sam, nehotice, utemeljio minimalistički pravac u pank pokretu istočne Srbije.

Negotin mi je ostao u srcu. Ne po fasadama ni trgovima, već po ljudima koji su živeli svoje detinjstvo kao da će trajati zauvek. Po Krdži i Nebojši, po Liderima i Klodoviku. I po meni, večitom gostu iz Bora, koji je nosio rupe kao ideologiju i verovao da je leto mesto gde je sve moguće – pa i to da te glava ne boli kad ti pijanac pokuša spojiti čelo s tuđim.