"ТИРЈАНСТВУ СТАТИ НОГОМ ЗА ВРАТ": ЊЕГОШ КАО ОПОМЕНА ЋУТАЊУ

„Тирјанству стати ногом за врат — то је људска дужност најсветија!“ — стих који смо као ученици, импресионирани и пуни идеала, понављали на часовима књижевности, данас звучи као крик. Да ли је то у савремено доба само поетски украс и романтична патетика? Или пак ударац у темељ сваког облика моралне пасивности? Његош свакако пише овај стих да би величао хероизам, но, рекло би се, много више од тога - да би оголио страх и саучесништво. Његова порука јесте и о војничкој храбрости — али пре свега она  је суд о људима који виде неправду и окрећу главу.

Вук има право на овцу, као што тиранин има право на слабог човека, каже Његош непосредно пре овог стиха. Али има ли право човек да остане овца? Ево, ту се отвара стварни данашњи интелектуални понор "Горског вијенца" — не у томе ко је вук, већ у томе ко пристаје да буде овца. У свету у коме се насилници промовишу као „успешни“, а понизност и ћутање као „мудрост“, Његошев стих удара као шамар: ко не стане за врат тиранији — тај је већ под њом.

Савремени човек, уплашен за своју плату, позицију, "мир", или једноставно незаинтересован, научен је да ћути. Да гледа у страну када неко бива понижен. Да прелази преко неправде, чекајући да је неко други реши. Управо тај човек је Његошева мета. За Његоша се не може рећи да је песник балканске освете, него анатом неправде која се одржава туђим страхом. Он пре него крв, слави храбру савест.

Да кажеш „не“ када сви климају. Да станеш испред слабог када јак гази. Да изгубиш све што имаш, али да не изгубиш образ — то је „најсветија дужност“. Да, зато што је то племенито, али и највише зато што је то једини начин да се живи као човек.

Треба додати још нешто што многи превиђају: Његош не позива на освету. Не тражи линч, ни да се тиранин мучи, понизи, убије. Његов позив није дивљачки. Он каже — „стати ногом за врат“ — али не да би се тиранин здробио, него да би се „довео к познанију права“. То значи: да се научи шта је правда. Није порука у томе да се злом узврати на зло, него да се зло заустави, разобличи и суочи са редом ствари.

Ту Његош показује зрелост — његова снага није у мржњи, него у моралном реду. Човек који спута и заустави тиранију неће постати тиранин — постаје васпитач, судија и сведок човечности.

Ако Његош има место у данашњем времену, онда је то место оптужнице. Против тираније коју и у савременом добу, у разним деловима света, познајемо, али и против оних који су научили да живе с њом.

 Зато ове стихове не треба рецитовати. Треба их гледати у очи. Као огледало. И питати се: ко сам ја у тој слици?