Avanture iz kulture

Пише: Милан Станковић Готово да не постоји велико романескно, односно епско дело светске књижевности које се, у мањој или већој мери, не дотиче онога што данас именујемо као људска права. Много пре њихове правне артикулације, књижевност је отварала простор за морално, егзистенцијално и социјално промишљање положаја човека у заједници, његових граница, одговорности и достојанства. Она је, често интуитивно, али не и наивно, препознавала да постоје вредности које стоје изнад обичаја, силе и тренутног поретка. Архетипови достојанства: антички темељи људсих права Корени те традиције сежу дубоко у антику. У Хомеровој „Илијади“, у чувеној сцени сусрета Ахила и Пријама, указује нам се један од најранијих и најпотреснијих тренутака универзалног хуманитета. У свету паганских вредности, у којем су част, освета и слава темељне категорије, Ахил — највећи ратник чији гнев покреће незадрживу лавину Хомеровог спева — у старцу, Пријаму, тројанском краљу,  који му долази на ноге, неће ви...

Piše: Milan Stanković Postoje glasovi koji ostaju u nama i oblikuju sećanja i emocije dugo nakon što poslednji ton utihne.   Senka Veletanlić i Beti Đorđević ostavljale su prostor svojim interpretacijama tako da pesma postaje živi trenutak, to je zapravo prostor u kojem tonovi plešu između memorije i sadašnjosti, prizivajući sećanje i rađajući iskrenu emociju. Njihov odlazak u razmaku od jednog dana otvara neki tužni tihi kontinuitet, u kome muzika nastavlja da traje kroz šapat i eho svakog tona.  Senka Veletanlić gradila je glas preciznošću i toplinom koje je publika sa istančanim sluhom umela da čuje. Njena interpretacija šlagera i džez standarda imala je unutrašnju dramaturgiju – tonovi su odražavali radost, tihu melanholiju i kontemplativnu složenost. Fraze su se razvijale poput tihih unutrašnjih monologa, svaki dah nosio je suptilnu vibraciju i boju koja je prepoznavala i harmonizovala emociju sa slušaocem. Sposobnost da stvori eho u prostoru između zvuka i ...

Савремена расправа о образовању често се формулише као супротстављање „либералних“ и „конзервативних“ модела. Либерални приступ наглашава аутономију ученика, флексибилност и отворене курикулуме, док конзервативни модел инсистира на јасним правилима, стабилној дисциплини, академској ригорозности и високо постављеним очекивањима. Иако оба приступа имају своју друштвену вредност, питање њихове ефективности у погледу образовних исхода остаје емпиријско. А ту слика — упркос идеолошким спорењима — делује прилично једноставно: системи са јачом структуром, строжим стандардима и јаснијом организацијом рада у просеку постижу боље резултате. Либерални модел: квалитет широког домета, али ограниченог врхунца Либерално оријентисани системи, карактеристични за Финску, Канаду или Нови Зеланд, ослањају се на инклузивност, добробит ученика, аутономију и диференцијацију садржаја. Основна претпоставка гласи: мотивација се гради изнутра, кроз слободу избора и умерено оптерећење. Међутим, послед...

Пише: Милан Станковић Године 1605. објављен је први део „Дон Кихота“, романа који се данас с правом сматра једним од темељних текстова европске и светске књижевности. Четири века и две деценије касније, овај јубилеј пружа прилику да се поново промисли једна чињеница која се често наводи успут, али ретко промишља до краја: Мигел де Сервантес (1547–1616) зачео је свој роман у затвору.  Заточеништво у овом случају нема везе са политичком побуном нити идеолошким преступом, већ са оптужбама за финансијске неправилности током службе - Сервантес је био порезник - административне грешке, сумње у присвајање новца и дугови које није могао да покрије. Управо та околност — тривијална у бирократском смислу, али егзистенцијално пресудна — отвара простор за разумевање затвора као формативне књижевне институције. „Дон Кихот“ настаје из искуства ограничења, правне несигурности и иронијског одмака према свету норми. Роман,  на први поглед пародија витешких романа, једно од водећих м...

U bogatoj, ali i neujednačenoj filmografiji Brižit Bardo, dva filma izdvajaju se kao njeni najznačajniji umetnički dometi i kao ključne tačke evropske kinematografije ranih šezdesetih godina: "Istina" (La Vérité, 1960), u režiji Anri-Žorža Kluzoa, i "Prezir" (Le Mépris, 1963), koji potpisuje Žan-Lik Godar. U ta dva ostvarenja Bardo prevazilazi status erotske ikone i postaje složena filmska figura, sposobna da nosi psihološku, moralnu i egzistencijalnu težinu. Iako estetski i poetički suprotni, ovi filmovi čine dijalog o ženskoj slobodi, krivici i raspadu ljubavi, ali i o granicama koje društvo i umetnost postavljaju ženskom subjektu. "Istina" (1960, Anri-Žorž Kluzo) "Istina" je sudska drama i psihološka studija u kojoj Brižit Bardo tumači lik Dominik Marso, mlade žene optužene za ubistvo svog ljubavnika, uglednog dirigenta. Film je strukturisan kroz paralelno odvijanje sudskog procesa i retrospektiva koje razotkrivaju Dominikinu prošl...

Upravo je svet ostao bez jedne od najznačajnijih i najprepoznatljivijih ličnosti filmskog i pop-kulturnog 20. veka – Brižit Bardo , francuska glumica, pevačica, plesačica, aktivistkinja i arhetip seks simbola šezdesetih i sedamdesetih, preminula je danas u 92. godini. Ona je bila odlična glumica, ali mnogo više od toga -  metafora jednog vremena i jednog drugačijeg, življeg sveta: epohalni simbol ženske slobode, senzualnosti i nesputanosti, koji je inspirisao čitave generacije, menjao kulturne obrasce i ostavio neizbrisiv trag u kolektivnoj imaginaciji. 🎬 Filmska zvezda koja je promenila kinematografiju Brižit Bardo rođena je u Parizu 1934. godine i već kao tinejdžerka započela je karijeru u svetu mode i filma. Njen filmski uspon vrlo brzo prerastao je u globalnu senzaciju, a uloga u filmu „I Bog stvori ženu“ (Et Dieu… créa la femme, 1956), koji je režirao njen tadašnji suprug Rože Vadim, učinila ju je međunarodnom zvezdom i trenutnim kulturnim fenomenom. Taj film (k...