Avanture iz kulture

Kada su 2012. godine kritičari časopisa Sight & Sound proglasili "Vertigo" najboljim filmom svih vremena, smenivši sa vrha "Građanina Kejna", činilo se da je istorija kinematografije izvršila tihu, ali duboku korekciju sopstvenih kriterijuma. Sličan sud kritičari su dali i 10 godina kasnije, kada je "Vertigo" bio drugi sa samo 7 glasova zaostatka za prvoplasiranim. "Građanin Kejn" ostao je na trećem mestu. Sa formalne bravure i narativne inovacije prešlo se na nešto teže uhvatljivo: na metafiziku pogleda, na ontologiju iluzije, na dramu želje. Vertigo se otvara kao triler o ubistvu, ali se razvija u kompleksnu studiju konstrukcije identiteta i erotske fantazije. U režiji Alfreda Hičkoka, film je u trenutku premijere 1958. godine bio primljen sa rezervom. Danas deluje gotovo proročki. Njegova veličina oslanja se na zaplet, ali ga prevazilazi: krimi-struktura postaje samo okvir za dubinsku analizu opsesije. Skoti Ferguson (Džejms St...

Ovako bi, možda, mogao da izgleda duel, odnosno suočavanje ideja, između dva značajna filozofa XX veka - Karla Popera i Nikole Miloševića. Glavni kriterijumi: intelektualna originalnost i logička snaga . Zajednički teren Obojica su: antitotalitarni kritičari marksizma racionalistički orijentisani skloni demistifikaciji ideologije Na prvi pogled — skoro saveznici. Ali razlika je dublja nego što izgleda. Antropologija Poper U osnovi je umereni optimista . Ljudi greše, ali kroz kritiku i otvoreno društvo mogu napredovati. Istorija nema zakonit tok, ali institucije mogu da se popravljaju. Milošević Izražen antropološki pesimizam . Čovek je duboko sklon samoprevari, ideološkoj fascinaciji i moralnoj slabosti. Institucije ne garantuju racionalnost jer ih nose psihološki krhki pojedinci. Ovde Milošević ide dublje u psihološku strukturu subjekta, dok Poper ostaje na epistemološkom i institucionalnom nivou.  Originalnost Poper Falsifikacionizam je revolucija u filozo...

Пише: Милан Станковић Готово да не постоји велико романескно, односно епско дело светске књижевности које се, у мањој или већој мери, не дотиче онога што данас именујемо као људска права. Много пре њихове правне артикулације, књижевност је отварала простор за морално, егзистенцијално и социјално промишљање положаја човека у заједници, његових граница, одговорности и достојанства. Она је, често интуитивно, али не и наивно, препознавала да постоје вредности које стоје изнад обичаја, силе и тренутног поретка. Архетипови достојанства: антички темељи људсих права Корени те традиције сежу дубоко у антику. У Хомеровој „Илијади“, у чувеној сцени сусрета Ахила и Пријама, указује нам се један од најранијих и најпотреснијих тренутака универзалног хуманитета. У свету паганских вредности, у којем су част, освета и слава темељне категорије, Ахил — највећи ратник чији гнев покреће незадрживу лавину Хомеровог спева — у старцу, Пријаму, тројанском краљу,  који му долази на ноге, неће ви...

Piše: Milan Stanković Postoje glasovi koji ostaju u nama i oblikuju sećanja i emocije dugo nakon što poslednji ton utihne.   Senka Veletanlić i Beti Đorđević ostavljale su prostor svojim interpretacijama tako da pesma postaje živi trenutak, to je zapravo prostor u kojem tonovi plešu između memorije i sadašnjosti, prizivajući sećanje i rađajući iskrenu emociju. Njihov odlazak u razmaku od jednog dana otvara neki tužni tihi kontinuitet, u kome muzika nastavlja da traje kroz šapat i eho svakog tona.  Senka Veletanlić gradila je glas preciznošću i toplinom koje je publika sa istančanim sluhom umela da čuje. Njena interpretacija šlagera i džez standarda imala je unutrašnju dramaturgiju – tonovi su odražavali radost, tihu melanholiju i kontemplativnu složenost. Fraze su se razvijale poput tihih unutrašnjih monologa, svaki dah nosio je suptilnu vibraciju i boju koja je prepoznavala i harmonizovala emociju sa slušaocem. Sposobnost da stvori eho u prostoru između zvuka i ...

Савремена расправа о образовању често се формулише као супротстављање „либералних“ и „конзервативних“ модела. Либерални приступ наглашава аутономију ученика, флексибилност и отворене курикулуме, док конзервативни модел инсистира на јасним правилима, стабилној дисциплини, академској ригорозности и високо постављеним очекивањима. Иако оба приступа имају своју друштвену вредност, питање њихове ефективности у погледу образовних исхода остаје емпиријско. А ту слика — упркос идеолошким спорењима — делује прилично једноставно: системи са јачом структуром, строжим стандардима и јаснијом организацијом рада у просеку постижу боље резултате. Либерални модел: квалитет широког домета, али ограниченог врхунца Либерално оријентисани системи, карактеристични за Финску, Канаду или Нови Зеланд, ослањају се на инклузивност, добробит ученика, аутономију и диференцијацију садржаја. Основна претпоставка гласи: мотивација се гради изнутра, кроз слободу избора и умерено оптерећење. Међутим, послед...

Пише: Милан Станковић Године 1605. објављен је први део „Дон Кихота“, романа који се данас с правом сматра једним од темељних текстова европске и светске књижевности. Четири века и две деценије касније, овај јубилеј пружа прилику да се поново промисли једна чињеница која се често наводи успут, али ретко промишља до краја: Мигел де Сервантес (1547–1616) зачео је свој роман у затвору.  Заточеништво у овом случају нема везе са политичком побуном нити идеолошким преступом, већ са оптужбама за финансијске неправилности током службе - Сервантес је био порезник - административне грешке, сумње у присвајање новца и дугови које није могао да покрије. Управо та околност — тривијална у бирократском смислу, али егзистенцијално пресудна — отвара простор за разумевање затвора као формативне књижевне институције. „Дон Кихот“ настаје из искуства ограничења, правне несигурности и иронијског одмака према свету норми. Роман,  на први поглед пародија витешких романа, једно од водећих м...