Avanture iz kulture

"Čovek koji vam govori o žrtvi, govori o robovima i gospodarima. I namerava da bude gospodar.“ Ajn Rend, američka književnica U savremenom srpskom društvu sve je izraženija pojava u kojoj se status „intelektualne elite” samoproglašava, i to ne na osnovu obrazovanja, originalnog mišljenja, argumentovane analize ili društvene odgovornosti, već isključivo na osnovu deklarativne "opozicionosti" prema vlasti. U toj atmosferi, gde se sve više misli u parolama, a sve manje promišlja u složenim nijansama, nastaje nova dogma: ako si protiv vlasti – automatski si pametan, moralan, progresivan. I obrnuto – ako kritički promišljaš i protest protiv vlasti, ako ukazuješ na nedoslednosti, štetu, posledice, odmah si etiketiran kao bot, neznalica, kukavica, pa čak i saučesnik. Ova vrsta diskursa više ne pripada domenima zdrave i neophodne političke rasprave, već prerasta u sociološki i psihološki simptom – potrebu za identitetskom sigurnošću kroz pripadnost simbolički uzdignu...

U dugoj i potresnoj istoriji borbe prosvetnih radnika u Srbiji za dostojanstven život i bolji status u društvu, poslednji štrajk neće ostati upamćen po uspesima, već po porazima – ljudskim, profesionalnim, moralnim. Iako je krenuo iz časne potrebe da se skrene pažnja na nepravdu, niske zarade i urušeni status profesije, štrajk je, kao i mnogo puta ranije, završio kao još jedna zamka u koju su idealisti upali, dok su manipulatori ostali netaknuti. Najtragičnije su sudbine onih koji su verovali. Verovali su da je moguće nešto promeniti snagom zajedništva, moralnog impulsa i iskrene borbe. Neki od njih su ostali bez posla, bez izvora prihoda, neki su kažnjeni, obeleženi, psihički iscrpljeni. I tu se pokazuje potpuna etička perverzija – ne stradaju oni  koji pozivaju, huškaju, viču sa medijskih govornica o "istorijskoj borbi", već oni koji su poslušali te pozive, pošli za parolama, iskreno verujući da je ova borba njihova. Oni koji su glasno zagovarali "štrajk do...

U sredini u kojoj je status prosvetnog radnika sveden na nivo statističkog podatka, a znanje često tretirano kao društveni višak, intelektualac u malom mestu, daleko od kulturnih i ekonomskih središta, postaje figura tihe tragedije. On nije ni pobednik po meri duha, jer duh se ovde retko nagrađuje, ni društveni oportunista. On je — u svemu — gubitnik. Da mu je 25, možda bi još mogao da zbriše u Australiju ili Kanadu, ostavljajući iza sebe školu, učenike, nepreglednu administraciju i paragrafe i lokalne kafanske razgovore o „pravom životu“. Ali posle pedesete, teško se kreće ispočetka. A godine su prošle — u učionicama, na roditeljskim sastancima, između redova testova i izveštaja, čekajući da „bolje sutra“ konačno pokuca na vrata koje su odavno počela da trule. Njegova plata — koliko jedan bolji mobilni telefon (srednje bolji) — ne odražava težinu misije koju nosi: da vaspitava i obrazuje generacije koje često iz svojih domova ne donose ni elementarno poštovanje, ni temeljn...

U dubokoj unutrašnjosti čovekove prirode, na mestu gde svetlost razuma jenjava i gde se vera u ljubav povlači pred silom, tinja jedna mračna potreba – potreba da se neko drugi ponizi, povredi, zgazi. To je nagon koji prevazilazi političke sisteme, vremenske epohe i društvene slojeve. On nije isključivo rezultat nepravde, već iskonski poriv – stariji od religije, dublji od kulture, trajniji od bilo kakve političke strukture. On pripada onome što bismo mogli nazvati tamnom antropologijom čoveka: nečemu što se uporno opire hristijanizaciji, prosvećenju i unutrašnjem pročišćenju. Mučenje kao ritual kolektivne identifikacije U slabim društvima, kakva su mnoga posttotalitarna i tranziciona, mučenje i diskriminacija postaju oruđe identiteta. Kada zajednica izgubi veru u sopstvenu vrednost, kada kulturne i moralne vrednosti bivaju zgažene, narod traži novi oslonac. I on ga nalazi – ni u istini, ni u lepoti, ni u dobru – već u ponižavanju drugog. Taj drugi je često neko slabiji, dru...

Piše: Milan Stanković, prof. Увек смо учени да је ауторитет наставника темељ образовног процеса. Учионица је простор размене знања, али и простор међуљудских односа, разумевања и поверења. Ипак, шта се догађа када ти темељи почну да се љуљају, не зато што их наставник не поседује, већ зато што изостаје подршка оних који би требало да га штите? Да ли је наставник који не може да открије починиоца неке провокације заиста изгубио ауторитет – или је жртва окружења које га је оставило самог? Може ли појединац, без икаквог механизма помоћи, ући у дијалог с групом која га колективно игнорише и штити појединце који ремете рад? У друштву које често од наставника очекује и знање, и емпатију, и стрпљење, и разумевање, поставља се питање – ко стоји иза њега када се суочи с изазовима? Када педагошки дијалог не успе, када позив на разум не допре до ученика, када деца колективно одбијају одговорност – да ли је проблем у наставнику, или у систему који га није заштитио, а затим га још остав...

Kada govorimo o velikim imenima američke kriminalističke književnosti, Rejmond Čendler jeste majstor zapleta, ali i pisac koji je žanru udahnuo dubinu, stil i literarnu težinu. Njegov roman "Veliki san", objavljen 1939. godine, predstavlja jedno od temeljnih dela takozvanog „hardboiled“ žanra — sirovog, realističnog pravca koji je detektivski roman otrgao iz salonskih zagonetki i smestio ga na ulice, u svet korupcije, pohlepe i nasilja. U središtu romana nalazi se detektiv Filip Marlou, samotnjak i moralista u svetu bez pravila. Angažovan da istraži slučaj ucenjivanja ćerke bogatog generala Sternvuda, Marlou se ubrzo nađe u lavirintu laži, ubistava i dvostrukih igara u kojem nijedna istina nije jednostavna, a nijedan lik potpuno čist. Zaplet romana nije linearan i zahteva priličnu koncentraciju — Čendler ne nudi uredno zatvorene slučajeve, već fragmentisani, često haotični tok događaja koji odražava konfuziju stvarnog života i ljudskih odnosa. Autor je jednom priz...

U svakodnevnom životu savremenog čoveka, naročito u društvima s krhkim institucijama, sve češće se susrećemo s fenomenom koji možemo nazvati „zakonskom selektivnošću“ – primenom pravila i propisa na osnovu društvene, političke ili ekonomske moći, a ne na osnovu univerzalne pravde. Ova moralna anomalija  je zapravo dubok simptom sistemske nepravde i društvene hipokrizije. U teoriji, zakon je slep – on ne poznaje imena, titule, stranačke knjižice ni bogatstvo. On bi, po idealima prosvetiteljstva i pravne države, trebalo da deluje kao neutralni korektiv: isti za sve, bez obzira na status. Međutim, u praksi, zakon vrlo često „vidi“, i to selektivno. On postaje instrument kontrole nad slabima i simbol zaštite za moćne. Tako se događa da mali čovek – bez zaleđa, bez „veze“, bez imuniteta – bude podvrgnut strogim kaznama za trivijalne prekršaje. Zakonska pravila tada postaju dogma: „Zakon je zakon“, „ne može se gledati kroz prste“, „neka bude primer drugima“. Istovremeno, za o...

Ako je engleski detektivski roman šahovska partija u salonskom ambijentu, onda je američki hard-boiled pesnica u lice u zadimljenom baru. Oba žanra rešavaju zločine, ali na sasvim različite načine — jedan s lupom, drugi s pištoljem. Podneblje i vreme nastanka Britanski klasični detektivski roman, poznat i kao „roman zagonetke“ (whodunit), procvetao je u periodu između dva svetska rata, tzv. Zlatno doba misterije. Njegov svet je onaj urednih engleskih sela, raskošnih seoskih imanja i ekscentričnih aristokrata s previše slobodnog vremena. Tu ne miriše na viski i benzin, već na čaj. Najpoznatiji autori: Agata Kristi (Herkul Poaro, Mis Marpl) Doroti L. Sejers (Lord Piter Vimzi) Dži. Kej. Česterton (Otac Braun) Maržeri Alingem U Americi, dok Englezi tragaju za ubicom među čajnim kolačićima, nastaje drugačija priča. Hard-boiled roman se razvija u urbanim lavirintima, na prljavim ulicama Čikaga, Los Anđelesa ili San Franciska, od 1920-ih do 1950-ih — vreme prohibicije,...

U nekoj zemlji, koja se rado predstavlja kao bastion prosvete i kulture, živeo je jedan profesor po imenu Džek. Radio je u školi koja je, po raspadajućim prozorima i zidu boje nikotina, nosila počasni naziv: "Svetionik znanja". I bio je Džek istinski svetionik – samo što su mu, gle ironije, isključili struju jer nije platio tri računa zaredom. Džek je predavao književnost i sociologiju, ali ga učenici nisu pitali za Ničea, već koliko ima pregleda na TikToku. U zbornici je sedeo kao fakir – na stolici kojoj fale dve noge, uz šolju kafe koju ne pije, jer kafa u školi ima ukus reciklažnog papira. Ali u svojoj glavi, Džek je bio svetski čovek. Maštao je o Maldivima, gde bi mu donosili kokos s cevčicom dok leži na ležaljci od lokalnog bambusa. Sanjao je Portofino, gde bi večerao linguine s jastogom i vino koje ne dolazi iz tetrapaka. Svake noći je mentalno pucao selfije na Santoriniju, dok u stvarnosti kuva pasulj bez mesa i broji dane do plate kao robijaš do amnestije...

 Vladavina kralja Petra I Karađorđevića u Srbiji ostala je duboko urezana u istorijskom pamćenju naroda kao simbol epohe slobode, ustavnosti i vojničke časti.  Bio je obrazovan čovek, francuski đak, školovan u elitnim obrazovnim ustanovama Evrope, među kojima se ističe prestižna vojna akademija Sen Sir. Njegovo obrazovanje, međutim, prevazišlo je samo formalne diplome – kao istinski intelektualac liberalnog duha, preveo je delo "O slobodi" Džona Stjuarta Mila, jednu od ključnih filozofskih rasprava o pravima pojedinca, slobodi mišljenja i ograničenjima vlasti.  Time je pokazao razumevanje i duboko lično opredeljenje ka liberalnim vrednostima, što će kasnije postati temelj njegove vladavine. Petar I je na presto Srbije stupio 1903. godine, posle prevrata koji je označio kraj autokratske vladavine Obrenovića. Od samog početka svoje vladavine, Petar I se zalagao za ustavnu monarhiju, poštovanje parlamentarnog sistema i slobodu štampe. Za razliku od prethodnih vla...

Nekada su muškarci nosili šešire. I to ne kao modni dodatak, već kao produžetak karaktera. Ispod tog šešira skrivala se senka odlučnosti, ponosa i ćutljive snage. Robert Mičam, recimo – nije glumio muškost. On ju je disao. U njegovoj neobrijanoj bradi i sporim pokretima, u načinu na koji je palio cigaretu bez reči, bilo je više identiteta nego u čitavim današnjim kampanjama samopromocije. U polumraku kancelarije, šešir nisko spušten, tamni oblak dima iz tompusa, pogled koji ne traži istinu – on je već zna. Ta vrsta muškosti – autentične, dosledne, gorde, više ne postoji. Ili je, preciznije, potisnuta, ugušena ispod naslaga korektnosti koja više liči na sofisticirani totalitarizam nego na moralni napredak. Danas živimo u vremenu u kojem se i sam pojam „muško“ posmatra s podozrenjem, kao relikt neke „toksične prošlosti“, kao problem koji valja dekontaminirati. U ime inkluzije brišu se razlike koje su vekovima bile prirodne, a muškost, umesto da se reformiše, posta...

Nikola je bio zreo gospodin, od onih koje vreme ne ruinira, već polira kao stari srebrni prsten — sa pokojim ožiljkom, ali sjajem koji ne bledi. Iz malog mesta kraj Dunava, svestrani intelektualac i večiti radoznalac, govorio je nekoliko jezika, voleo da prelistava stare enciklopedije i još starije uspomene. Njegova mladalačka ljubav bila je već davno pretočena u bivšu suprugu — nežna, ali izbledela priča, više nalik razglednici koja stiže prekasno. A onda je, neočekivano, osvojio letovanje u Portofinu. Nije ni znao da je učestvovao u nagradnoj igri — to je za njega, u šali, učinila sestričina, šaljući nekoliko redova o njegovoj ljubavi prema italijanskoj muzici i starim filmovima. Portofino ga je dočekao mirisom limuna i lavande, bojama koje se ne vide, nego osećaju. Kao slika iz pesme. Kao scena iz kancone. I zaista — čim je kročio među pastelne kuće poređane kao akvarel, učinilo mu se da čuje muziku, onu nežnu, koju su pevali Domenico Modugno i Fred Buscaglione. Portofin...