LAŽNI ELITIZAM I OPSENA MORALNE SUPERIORNOSTI

"Čovek koji vam govori o žrtvi, govori o robovima i gospodarima. I namerava da bude gospodar.“

Ajn Rend, američka književnica

U savremenom srpskom društvu sve je izraženija pojava u kojoj se status „intelektualne elite” samoproglašava, i to ne na osnovu obrazovanja, originalnog mišljenja, argumentovane analize ili društvene odgovornosti, već isključivo na osnovu deklarativne "opozicionosti" prema vlasti. U toj atmosferi, gde se sve više misli u parolama, a sve manje promišlja u složenim nijansama, nastaje nova dogma: ako si protiv vlasti – automatski si pametan, moralan, progresivan. I obrnuto – ako kritički promišljaš i protest protiv vlasti, ako ukazuješ na nedoslednosti, štetu, posledice, odmah si etiketiran kao bot, neznalica, kukavica, pa čak i saučesnik.

Ova vrsta diskursa više ne pripada domenima zdrave i neophodne političke rasprave, već prerasta u sociološki i psihološki simptom – potrebu za identitetskom sigurnošću kroz pripadnost simbolički uzdignutoj grupi. Ta grupa često imitira ton moralne superiornosti, iako je sadržinski lišena dubljeg znanja, istinskog razumevanja i svake samokritičnosti. U tom prostoru se ideologija pretvara u frazu, a fraza u obaveznu šifru pripadnosti.

Paradoksalno, ali veoma prisutno: što je opoziciona kritika površnija, banalnija i huškačkija – to je „autentičnija” i prihvaćenija unutar tog zatvorenog kruga. Kritika bez argumenata, bez razumevanja posledica koje izaziva, postaje glavni kriterijum društvenog „osvešćenja“. Fraze o „menjanju sistema“ izgovaraju se kao religiozni refreni, dok se konkretni rezultati tih akcija ne mere nikakvim ozbiljnim društvenim pomacima, već simboličkim gestovima – „trg je očišćen“, „sloboda je osvojena“, „prolaznici su aplaudirali“. A šteta koju pretrpe pojedinci – profesori, studenti, porodice – ostaje nemerljiva, ali i nepoželjna tema.

Svaki pokušaj da se stvari sagledaju objektivno, sa svih strana, sa svešću o kompleksnosti društvenih procesa i odgovornosti reči i postupaka, dočekuje se sa podsmehom i difamacijom. Tako se gubi javni prostor za dijalog. Ostaje samo bura – jedna buka u kojoj vrište parole, a glas razuma ostaje prigušen i sumnjiv.

Još je tragičnije kada se oni koji su stvarno pogođeni sistemskom nepravdom – a ne učestvuju u gromoglasnom, javnom performansu nezadovoljstva – proglašavaju za kukavice ili oportuniste. Mnogi od tih ljudi, koji iz egzistencijalnih razloga ne žele da žrtvuju svoje poslove, porodice, minimalnu stabilnost, nisu ni pasivni ni neosvešćeni, već mudri i odgovorni. Njihova tišina ne znači nužno slaganje, već pokazuje duboko razumevanje cene koju bi morali da plate. Ali danas, takva razboritost se ne priznaje – ne nosi etiketu pobunjenika, pa se stoga proglašava za glupost, za saučesništvo.

A to je možda i najopasnija tačka: kada se u društvu moralna vrednost meri isključivo vidljivošću i bukom, a ne posledicama i odgovornošću. Kada su oni koji pozivaju na žrtvu spremni da žrtvuju samo druge, a ne sebe, i kada se razlika između stvarne hrabrosti i ideološke lakovernosti briše.

Zato nije čudo da danas u Srbiji mnogi ljudi osećaju duboku frustraciju: sa jedne strane su suočeni sa sistemom koji ih potcenjuje, a sa druge – sa opozicionim diskursom koji im ne priznaje pravo na kritičko mišljenje ukoliko nije usklađeno s linijom kolektivnog bunta. Biti između – to jest biti razuman, oprezan, kritičan prema svima – postaje najnepoželjnija pozicija. I rizična. I pre svega - hrabra.

U tom svetlu, elitizam više nije stvar znanja, vrednosti, umetnosti, nauke ili integriteta. Elitizam postaje performans, društvena poza, moralna pretenzija bez osnove. A društvo koje ne prepoznaje svoje stvarne elite, koje ne zna da ceni tihe radnike znanja, obrazovanja, umetnosti i odgovornog mišljenja, osuđeno je na neprestano kruženje u istim greškama – gde će jedni zbog svojih interesa spaljivati mostove, a drugi pokušavati da kroz dim ipak prepoznaju pravac.