PROFESOR NA MALDIVIMA

U nekoj zemlji, koja se rado predstavlja kao bastion prosvete i kulture, živeo je jedan profesor po imenu Džek. Radio je u školi koja je, po raspadajućim prozorima i zidu boje nikotina, nosila počasni naziv: "Svetionik znanja". I bio je Džek istinski svetionik – samo što su mu, gle ironije, isključili struju jer nije platio tri računa zaredom.

Džek je predavao istoriju i filozofiju, ali ga učenici nisu pitali za Aristotela, Mila,  Popera ili Ničea, već koliko ima pregleda na TikToku. U zbornici je sedeo kao fakir – na stolici kojoj fali jedna noga, uz šolju kafe koju ne pije, jer kafa u školi ima ukus reciklažnog papira.

Ali u svojoj glavi, Džek je bio svetski čovek. Maštao je o Maldivima, gde bi mu donosili kokos sa cevčicom dok uživa na ležaljci od lokalnog bambusa. Sanjao je Portofino, gde bi večerao linguine s jastogom i vino koje nije iz tetrapaka. Svake noći mentalno je pucao selfije na Santoriniju, dok je u stvarnosti, zbog uštede na struji, kuvao pasulj bez mesa i brojao dane do plate poput robijaša koji čeka amnestiju.

Jednog dana, digao je glas! Na nastavničkom veću teatralno je rekao:

— Sramota je da profesor sa 25 godina staža ima platu nižu od cene jednog malo boljeg mobilnog telefona! Ili dve prosečne mašine za pranje veša!

Direktor se nakašljao, a koleginica  matematičarka ga šutnula ispod stola i šapnula:

— Šta ti je, Džek? Ostaćemo i bez ovog bednog fonda za flomastere!

Naravno, sistem nije spavao. U roku od tri dana stigao mu je "akt o disciplinskoj meri" – plata mu je smanjena za šezdeset posto "zbog narušavanja ugleda ustanove". Uz napomenu: "Budite srećni što vas nismo kaznili jače, otkazom. Znanje je važno, ali zahvalnost je važnija."

Džek je prećutao. Kupio sardinu u konzervi, otvorio je svečano i rekao samom sebi:

— A šta zna sistem šta je sreća? Neka oni idu u Dubai da se sunčaju, ja ću na Maldive u mislima. Makar u mislima da budem čovek.

Sledećeg jutra predavao je dekadenciju Rimskog carstva dok su učenici gledali kroz prozor. Na trenutak je zastao, nasmejao se i rekao:

— I Rim je propao, deco. A nisu ni znali šta je prava sreća jer nisu imali minuli rad, prevoz, sindikalne sendviče, kavurmu i poparu.

Na kraju školske godine, dobio je pohvalu za "stručno zalaganje u teškim uslovima". Uz dve čokoladice "Životinjsko carstvo" sa zaliha iz 1978. I naravno, čestitku: "Neka vas znanje vodi kao što brodove vodi zvezda Danica!"

Džek je uzeo čokoladicu, seo na klupu pored škole i kroz šuštanje lišća začuo talase.

Zatvorio je oči.

Maldivi. 

Sunce. 

Koktel. 

Nikad mu bolje nije bilo.

Drugi čin

Džek, profesor istorije i večiti sanjar sa platom ispod proseka i moralom među zvezdama, nosio je i dalje svoje Li Kuper farmerke iz '87. godine. Čuvao ih je kao što se čuva najvrednija uspomena na neko dostojanstvenije doba, kada su plate bile male, ali je bar bilo jeftinih sardina i poštovanja prema starijima, pa makar bili i prosvetari.

Njegov direktor, gospodin Simons, bio je stvorenje iz neke birokratske noćne more. Imao je svesku tvrdih korica, u koju je zapisivao sve "nepodobnosti" zaposlenih — od kašnjenja od tri minuta do komentara poput: "Sistem je truo." Neki kažu da je Simons čak i provocirao kolege, samo da bi ih posle "revnosno" prijavio. Nosio je kravatu i kada je plus 35, jer mu je nekako vlast lepše stajala uz čvor ispod brade.

Kad je Džek na veću škole izneo svoje nezadovoljstvo, nije ni znao da je već ušao u "crnu svesku" Simonsa pod šifrom “Urotnik sa snovima”. I stigla mu je opet kazna – 50% manja plata na osam meseci. Jer kako će se inače naučiti skromnosti? Mora da vidi kako žive “obični, pošteni trudbenici”, kako reče Simons, dok je parkirao svoj službeni automobil i naručivao espreso iz aparata koji su mu iz budžeta škole donirali "zahvalni roditelji".

A Džek? Prvo je prestao da doručkuje. Onda da večera. Prešao je na čaj od nane i hleb. Studentkinje književnosti bi rekle: "To je neka postmodernistička dijeta."

I taman kad je mislio da više nema nade, jednog dana, dok je čekao u redu za paštetu na akciji, video je čudno svetlucanje na poklopcu:

“Velika nagradna igra: Osvoji putovanje iz snova!”

Džek je sarkastično prokomentarisao:

— Ma taman da ja dobijem Maldive, pa da mi donose koktele i menjaju peškire...

Ali sudbina je, izgleda, te večeri obilato pila promućkani votka-martini i bila u nekom čudnom sentimentalnom i darežljivom raspoloženju.

Tri nedelje kasnije, zvoni mu telefon:

— Dobar dan, gospodine Džek! Dobitnik ste glavne nagrade: sedam dana na Maldivima za dve osobe, sve plaćeno!

On je prvo pomislio da je to još jedna direktorska zamka, pa pitao:

— A je l’ ovo neka interna smicalica, da mi smanjite i to malo što imam, ako se nasmejem glasno?

Ali nije bila smicalica. Bila je pašteta. I šansa.

Kada je doneo potvrdu u školu da traži godišnji odmor u februaru — što u prosveti, za obične, a ne privilegovane prosvetare, izaziva više sumnji nego putovanje u svemir — direktor Simons je negodovao kao da je Džek zatražio premeštaj u naftnu kompaniju.

— Niste valjda pomislili da vam se nagrada ne računa kao dodatni prihod? Moraćemo to prijaviti kao luksuzno putovanje. Znate i sami, kolega, status službenog lica nosi sa sobom odgovornost. I poniznost.

Ali Džek se, gle čuda, nije razbesneo. Nije ni prokomentarisao. Samo se nasmejao i rekao:

— Hvala vam, direktore. Zahvalan sam što ste mi oduzeli skoro sve. Jer da nisam ostao bez ičega – nikad ne bih otvorio paštetu.

Na Maldivima je prvi put legao na ležaljku bez razmišljanja o minusima. Dok mu je konobar donosio koktel sa kišobrančićem, rekao je samom sebi:

— Eto, živ sam. I to u boji.

U školi se u međuvremenu pojavila glasina da je dao otkaz i otvorio blog "Putuj kao prosvetar", ali to niko nije mogao potvrditi. Jedino što je sigurno – direktor Simons je dodao još jednu rubriku u svoju svesku:

"Neprijatelj sistema – sklon sanjarenju i osmesima."