NEJEDNAKI ARŠINI: ANATOMIJA DRUŠTVENOG LICEMERJA

U svakodnevnom životu savremenog čoveka, naročito u društvima s krhkim institucijama, sve češće se susrećemo s fenomenom koji možemo nazvati „zakonskom selektivnošću“ – primenom pravila i propisa na osnovu društvene, političke ili ekonomske moći, a ne na osnovu univerzalne pravde. Ova moralna anomalija  je zapravo dubok simptom sistemske nepravde i društvene hipokrizije.

U teoriji, zakon je slep – on ne poznaje imena, titule, stranačke knjižice ni bogatstvo. On bi, po idealima prosvetiteljstva i pravne države, trebalo da deluje kao neutralni korektiv: isti za sve, bez obzira na status. Međutim, u praksi, zakon vrlo često „vidi“, i to selektivno. On postaje instrument kontrole nad slabima i simbol zaštite za moćne.

Tako se događa da mali čovek – bez zaleđa, bez „veze“, bez imuniteta – bude podvrgnut strogim kaznama za trivijalne prekršaje. Zakonska pravila tada postaju dogma: „Zakon je zakon“, „ne može se gledati kroz prste“, „neka bude primer drugima“. Istovremeno, za one s uticajem, zakon se rasteže, tumači „u svetlu šireg konteksta“, pravdaju se čak i očigledni prestupi, sve do grotesknih opravdanja: „nije vreme za otvaranje tih pitanja“, „ima podršku naroda“, „nije dokazano, a i da jeste – grešio je, ali je mnogo i doprineo“.

Ova dvostruka merila proizvode specifičan oblik moralnog sunovrata: umesto da građani osećaju poverenje u institucije, oni ih se plaše, preziru ili im se dodvoravaju. Umesto da zakon gradi poverenje i stabilnost, on postaje alat za selektivnu represiju. Iz toga se rađa kultura cinizma i podaništva – ljudi počinju da prihvataju da je moć važnija od pravde, da je snalažljivost vrednija od poštenja, da je bolje biti blizak moćnima nego biti u pravu.

Nejednaki aršini nisu samo moralni problem – oni razaraju samu supstancu društvenog ugovora. Kada ljudi prestanu da veruju u pravednost sistema, kad osećaju da se kažnjavaju ne zato što su krivi već zato što su slabi, tada pada svaki motiv za pošten život i zajednički napor. Pojedinac gubi dostojanstvo, kolektiv postaje amoralan, a država se pretvara u pozorište apsurda u kojem se pravednost doživljava kao eksces.

U takvom okruženju, poredak umesto da počiva na zakonu, temelji se na (ne)vidljivim mrežama odnosa – rodbinskih, političkih, partijskih, klijentelističkih. Građani više ne govore o zakonima, već o „vezi“, „čoveku koji zna nekoga“, „rođaku u vlasti“. To su reči koje potiru svaki pojam vladavine prava. Istovremeno, sistem proizvodi sopstvenu ideološku mimikriju: u medijima se šire poruke o „pravdi za sve“, o „reformama“, o „novoj odgovornosti“, dok stvarnost svakodnevno dokazuje suprotno.

 Istinska pravda nije samo u pravilima, već u načinu na koji ih tumačimo i primenjujemo. U društvu gde mali čovek ćuti jer zna da ne sme da pita „zašto baš ja“, a bogat čovek podiže obrve kad mu neko i pomene zakon – tamo zakon postoji samo kao fikcija. A fikcija, koliko god da je dobro napisana, ne može spasiti svet od istinske nepravde.

Utemeljenje vladavine prava, još od antičkih vremena pa do savremenih teorija pravde Džona Rolsa, počiva na ideji da zakoni moraju važiti jednako za sve. U "Teoriji pravde" (1971), Rols predlaže princip „velova neznanja“: zakonodavac bi trebalo da postavlja pravila ne znajući unapred položaj u društvu – bogat ili siromašan, moćan ili slab – jer jedino tada pravila mogu biti istinski pravična. Međutim, praksa u mnogim savremenim državama daleko je od ove filozofske maksime. U mnogim zemljama koje formalno imaju savremene pravne sisteme, zakon je često oružje protiv slabih i štit za jake.

Kao ilustraciju možemo uzeti brojne slučajeve iz svakodnevne stvarnosti: običan službenik bude suspendovan jer je nenamerno zakasnio s papirologijom ili pogrešno protumačio internu proceduru, dok su javne ličnosti, političari, biznismeni, tajkuni optuženi za milionske pronevere ili teške uvrede i diskriminaciju, ne samo zaštićeni, već često i nagrađeni. Kada građanin postavi pitanje – „a zašto onda nije kažnjen onaj drugi?“ – dobija odgovor: to je druga stvar, ne može se to upoređivati, u vašem slučaju zakon je jasan. Ova vrsta objašnjenja je zapravo oblik ideološke kontrole.

Filozof i istoričar Mišel Fuko pokazao je kako moć funkcioniše kroz vidljive represivne aparate, ali i kroz svakodnevni nadzor, diskurs i proizvodnju istine. Kada službenik u šalter sali kaže: „Zakon je zakon“, on ne izražava samo stav – on reprodukuje čitavu matricu odnosa moći u kojoj se zakon koristi kao paravan za arbitrarnu selekciju. Zakonski tekstovi tada nisu vodič ka pravdi, već instrument za očuvanje poretka.

Nejednaki aršini se naročito jasno vide u sferi govora. Kada političar u javnosti vređa neistomišljenike, koristi prostakluk i brutalnost, to se tumači kao „otvorenost“, „autentičnost“, pa i „muškost“. Kada pak neki običan građanin izrazi revolt zbog očigledne nepravde, odmah sledi masovna osuda, i to čak i od običnih ljudi – nedolično ponašanje, govor mržnje, disciplinovanje. U Orvelovom romanu "1984" vladajući poredak koristi „novogovor“ i „dvomisao“ kako bi ugušio kritičku svest – u nekim delovima savremenog sveta dovoljno je da imate "pogrešan status", pa da vas sve zakonske norme stignu kao „pedagoška mera“.

Savremena praksa pruža mnogo primera: zviždači koji otkriju korupciju i kriminal često bivaju procesuirani, dok stvarni prestupnici ostaju netaknuti. U brojnim slučajevima, istaknuti funkcioneri optuženi za zloupotrebu službenog položaja dobijaju unapređenja, dok učitelj koji kaže nešto pogrešno na društvenim mrežama biva suspendovan i medijski linčovan. Pojedinac u supermarketu koji nenamerno ne otkuca jednu kesu na  kasi biva kažnjen, dok veliki privredni moćnici izbegavaju milione u porezima – uz tzv. "poresko dogovaranje"..

Fuko bi rekao da živimo u sistemima u kojima su istine proizvedene, a ne otkrivene: ono što se smatra „kršenjem zakona“ zavisi od toga ko je prekršilac, a ne od čina samog. Rols bi upozorio da takvo društvo ne može opstati jer se zasniva na nepravdi. A Orvel bi verovatno zaključio: u društvu jednakih, neki su uvek jednakiji od drugih.

Nejednaki aršini nisu puki detalj birokratije, već dublji simptom duhovne i institucionalne patologije. Društvo koje se zasniva na takvoj nepravdi gubi veru u pravdu i stvara moralno izopačene obrasce ponašanja – dodvoravanje, poltronstvo, ćutanje iz straha, i na kraju – potpuni gubitak građanske hrabrosti. Zakon prestaje da bude orijentir; on postaje manipulativni instrument, prilagođen po potrebi i podobnosti.

U pokušaju da razumemo korene društvene nepravde i dvoličnosti, korisno je osvrnuti se na misao Hane Arent, jedne od najdubljih analitičarki totalitarnih mehanizama 20. veka. Arentova je, pišući o banalnosti zla, upozorila da najstrašniji oblici nepravde i nasilja ne dolaze nužno od zlikovaca velikih ideja, već od poslušnih birokrata, običnih činovnika koji „samo rade svoj posao“, slede pravila, ne propituju sistem i ne osećaju nikakvu ličnu odgovornost. Taj tip sistemske poslušnosti, gde moralna savest ustupa mesto slepom poštovanju formalizma, ostavlja duboke tragove u društvima koja su preživela totalitarne režime.

U postkomunističkim društvima, kao što su ona na prostoru istočne Evrope, ova logika je često ostala nepreispitana i nakon tranzicije. Umesto da se izgradi sistem zasnovan na jednakosti pred zakonom i građanskoj odgovornosti, nova elita je zamenila staru, ali su obrasci nepravde i dalje prisutni – samo su dobili nove kostime: sada se zovu "zakonske procedure", "službena ovlašćenja" i "pravna država", ali u praksi i dalje važi ono staro pravilo: zakon je strog samo za slabog.

U tom kontekstu, mnogi građani postaju žrtve birokratske proizvoljnosti, ne znajući ni gde su pogrešili, ni kome da se obrate, dok se moćnici iz sistema tretiraju kao da stoje iznad zakona. Analiza postkomunističkih društava pokazuje da je ključni problem odsustvo institucionalne odgovornosti i nedostatak moralne refleksije. Ljudi ne osećaju krivicu kada sprovode nepravdu jer su deo „sistema“, jer imaju papir, potpis, nalog. Tako zlo više nije nešto spoljašnje, već strukturalno ugrađeno u svakodnevni život.

Za Hanu Arent, to je ono najopasnije: kada ljudi prestanu da misle. A postkomunistička društva, umorna od ideologije, siromaštva i tranzicione nesigurnosti, često ne nalaze ni snage ni volje da insistiraju na jednakosti, odgovornosti i osnovnoj pravdi. Tako se nejednaki aršini ne vide kao sramota sistema, već kao prirodan poredak stvari.

U tom poretku, jedan čovek plaća kaznu jer je „tako zakon rekao“, a drugi se izvlači jer je „to drugačiji slučaj“. I niko više ne pita – kakvo je to društvo u kom je zakon samo batina za sirotinju, a štit za bogate?

Postavlja se pitanje: kako se društvo može izlečiti od ove duboko ukorenjene nepravde? Odgovor, nažalost, nije jednostavan. Reforme zakona bez reforme svesti ne znače mnogo. Potrebna je promena kulture – ona vrsta dubinske transformacije u kojoj bi moć prestala da bude alibi, a odgovornost postala univerzalna. Potrebno je obnoviti osećaj za pravdu, ne onu legalističku, već etičku – onu koja zahteva doslednost i ljudsko dostojanstvo, nezavisno od imena i položaja.

Ako postoji nada, ona se, dakle, ne nalazi samo u pravnim reformama, već u obnovi duha građanske jednakosti. Bez nje, svaki zakon je samo senka pravde – dekor umesto suštine. A društvo koje ne prepoznaje suštinsku nepravdu u svom svakodnevnom funkcionisanju – osuđeno je da je neprestano proizvodi.

Milan Stanković