KAD SU MUŠKARCI NOSILI ŠEŠIRE

Nekada su muškarci nosili šešire. I to ne kao modni dodatak, već kao produžetak karaktera. Ispod tog šešira skrivala se senka odlučnosti, ponosa i ćutljive snage. Robert Mičam, recimo – nije glumio muškost. On ju je disao. U njegovoj neobrijanoj bradi i sporim pokretima, u načinu na koji je palio cigaretu bez reči, bilo je više identiteta nego u čitavim današnjim kampanjama samopromocije. U polumraku kancelarije, šešir nisko spušten, tamni oblak dima iz tompusa, pogled koji ne traži istinu – on je već zna. Ta vrsta muškosti – autentične, dosledne, gorde, više ne postoji. Ili je, preciznije, potisnuta, ugušena ispod naslaga korektnosti koja više liči na sofisticirani totalitarizam nego na moralni napredak.

Danas živimo u vremenu u kojem se i sam pojam „muško“ posmatra s podozrenjem, kao relikt neke „toksične prošlosti“, kao problem koji valja dekontaminirati. U ime inkluzije brišu se razlike koje su vekovima bile prirodne, a muškost, umesto da se reformiše, postaje karikatura same sebe – svedena na ironiju, na šalu, na nešto što se podrazumeva da više ne postoji. A nekada je bila upravo ta muškost – ne u telima, već u principima – ono što je stajalo kao poslednja linija odbrane od banalnosti zla. Jer samo čovek sa osećajem časti, sa doslednošću i verom u reč kao zalog, može da kaže ne – nepravdi, korupciji, lažima i svom tom glibu savremene „civilizacije“.

U toj borbi više ne učestvujemo. Svet oko nas postaje sve više gnjecav, neutralan, nalik mlakom sosu od zaboravljenih ideala. Jezuitizam političke korektnosti postaje nova dogma, a svaki glas koji se ne uklapa u tonalitet uniforme biva proglašen neprijateljem. Sve se izjednačava, sve se relativizuje – ali opet ne da bi se otvorio prostor razumevanja, već da bi se izgubila svaka orijentacija. Nema više juga i severa, nema istine i laži, sve je „tvoje viđenje“, sve je fluidno, sve je „tvoja stvar“. A kada sve postane stvar ličnog osećaja, onda više nema ni pravde, jer pravda nije osećaj, već princip.

U međuvremenu, socijalna nejednakost, stvarni i gorući problem našeg vremena, dostiže groteskne razmere. Više nije reč o razlikama između bogatih i siromašnih, već o provalijama između onih koji mogu da oblikuju svet po meri svojih interesa i onih koji ga više ni ne razumeju. I što je veća nepravda, to je veća potreba da se o njoj ćuti – pa se izmišljaju nova prava, novi identiteti, nove borbe, koje skreću pažnju s onoga što je suštinsko. I svi ti lažni problemi serviraju se uz osmeh, pod svetlima medija, u matrici uzorne tolerancije, dok se u pozadini cementira poredak koji je suprotan svakoj istinskoj humanosti.

Zato danas, više nego ikada, nedostaje onaj Filip Marlou iz pedesetih. Detektiv koji, iako umoran i ciničan, nikada ne odustaje od sopstvenog moralnog koda. On zna da svet nije fer, ali to ne koristi kao izgovor. Nosi šešir, ali i odgovornost. Pije viski, ali ne beži od problema. Usamljen je, ali nepokolebljiv. On je antiheroj koji ne traži da bude voljen, ali koji u sebi nosi onu retku osobinu – čestitost bez potrebe za aplauzom.

Možda je vreme da se takva muškost vrati – ne kao kult sile, već kao svedočanstvo dostojanstva. Ne da bi potisnula druge identitete, već da bi podsetila da čast, reč i stav nisu „retrogradni koncepti“, već temelj svakog društva koje želi da se nazove ljudskim. Jer ako izgubimo tu vrstu doslednosti, ostaće nam samo šapat pod maskom konsenzusa – i svet u kome će najtiši tirani vladati u ime slobode.

Robert Mičam bi, verovatno, na sve to samo odmahnuo rukom, zapalio cigaretu i rekao: „Svet ide dođavola. A ja imam slučaj koji treba rešiti.“