„I FOUND MY LOVE IN PORTOFINO“

Nikola je bio zreo gospodin, od onih koje vreme ne ruinira, već polira kao stari srebrni prsten — sa pokojim ožiljkom, ali sjajem koji ne bledi. Iz malog mesta kraj Dunava, svestrani intelektualac i večiti radoznalac, govorio je nekoliko jezika, voleo da prelistava stare enciklopedije i još starije uspomene. Njegova mladalačka ljubav bila je već davno pretočena u bivšu suprugu — nežna, ali izbledela priča, više nalik razglednici koja stiže prekasno.

A onda je, neočekivano, osvojio letovanje u Portofinu. Nije ni znao da je učestvovao u nagradnoj igri — to je za njega, u šali, učinila sestričina, šaljući nekoliko redova o njegovoj ljubavi prema italijanskoj muzici i starim filmovima.

Portofino ga je dočekao mirisom limuna i lavande, bojama koje se ne vide, nego osećaju. Kao slika iz pesme. Kao scena iz kancone. I zaista — čim je kročio među pastelne kuće poređane kao akvarel, učinilo mu se da čuje muziku, onu nežnu, koju su pevali Domenico Modugno i Fred Buscaglione.

Portofino je, znao je, mali dragulj na ligurskoj obali, nekad ribarsko selo, a sada slikoviti kutak za bogate, zaljubljene i ponekog lutalicu. A on se tu našao, ni bogat, ni zaljubljen, ali sasvim spreman da bude lutalica.

U restoran Da Ugo, ušuškan između crkve Svetog Đorđa i mora, ušao je hodajući lagano. Nosio je sivi laneni sako, maramu u džepu, i pogled čoveka koji je prošao mnogo, ali je i dalje znao da se iskreno začudi lepoti večeri. Seo je za sto, naručio trofie al pesto i čašu Vermentina di Liguria i zamišljeno posmatrao zalazak.

Drugog dana, ušetao je u mali restorančić u zavučenoj uličici, poznat po linguine alle vongole i njemu omiljenom vinu Vermentino di Liguria. Seo je za sto, otvorio stari primerak knjige o italijanskom neorealizmu... I tada  je ugledao nju.

Mišel.

Umetnica. Mlada, ali već nekako zrela u izrazu. Lice kao iz starih francuskih filmova, kosa podignuta u nonšalantnoj punđi, crveni karmin koji je nosila ali, čini se,  bez preterane želje za zavođenjem, već da bi se setila ko je. Slikarka iz Aix-en-Provencea, u potrazi za bojama juga, ali i za sobom. Obučena u prozračnu lanenu haljinu pistacija boje, sa skupocenim šalom vezanim oko vrata, nosila je miris limuna i bergamota.

Nikola ju je slučajno dodirnuo knjigom kada je prolazila. Ili nije bilo slučajno?

— Pardon, signorina, ali izgleda da sam vas nehotice citirao.

— Zavisi kog autora..., nasmejala se i sela za sto do njegovog. On je naručio vino za dvoje. Tako su počeli.

Dani su prolazili u ritmu koji samo Ligurija poznaje — lagani doručci na terasama, šetnje obalom, posete galerijama, povremeni skok u vodu sa skrivenih stena. Uveče, u haljinama i sakoima, kao dva lika iz filma za koji nisu sigurni da li je komedija ili drama, šetali su uz zaliv, pričali o Matisseu, Proustu, Felliniju... On je znao svaku pesmu sa Sanrema, čak i datume kada su izvođene.

U jednoj tišini između rečenica, započeo je da pevuši:

“I found my love in Portofino...”

— Zar to nije kliše?, pitala je sa osmehom.

— Kliše je kada pevaš pogrešnoj osobi.

Bio je to kasni popodnevni čas, dok je sunce lagano padalo iza brda iznad Portofina, prosipajući zlatnu svetlost preko pastelnih fasada i raskošnog plavetnila mora. Nikola i Mišel sedeli su na terasi malog bara skrivenog u maslinjaku iznad luke, mestu koje nije bilo u vodičima, ali koje je on nekako pronašao – kao što je nalazio i pesme koje drugi zaborave.

Mišel je nosila laganu svilenu haljinu boje pistacija, sa potpisom Chloé, i sandale od fine kože sa zlatnim kaiševima. Oko vrata joj je lepršao Hermes šal sa printom starih mapa Sredozemlja, kao umetnička minijatura koju je slučajno vezala. Njena torba — diskretno ali prepoznatljivo Balenciaga. Nije nosila mnogo nakita, ali svaki komad je imao značenje. Jedan stari prsten — nasledstvo njene bake iz Toulousea.

Nikola je, s druge strane, delovao kao neko ko je znao tačno gde ide, iako se kretao bez žurbe. Lagan sako od lanenog Zegne, diskretna narukvica od kože i čelika, patike Tod’s i neizbežne Ray-Ban naočare u džepu košulje. Na plaži je nosio klasične plave kupaće sa sitnim belim motivima sidra, platnenu košulju raskopčanu do pola i šešir u engleskom stilu. Uveče — tamni sako i bela košulja s nevidljivim detaljima, neukrotivo elegantan u tom starinskom maniru džentlmena koji zna da se stil nikada ne nameće.

Samom sebi ponekad je ličio na Kerija Granta u filmu "To Catch a Thief" u kome mu je partnerka bila Grejs Keli...

Mišel je iz torbe izvukla malu svesku sa skicama. Pokazala mu je crtež — zaliv Portofina u četiri poteza.

Njen glas je bio tih, kao da ga pušta da lagano padne negde između njih i večernjeg mora.

Naručili su bruschette al pomodoro, gamberi alla griglia, i bocu Rosato di Portofino. Nikola je znao da će vino biti lagano, sa mirisom breskve i jagode — taman toliko voćno da podseti na letnji flert, ali ne i više od toga.

Ona je govorila o umetnosti, o borbi sa galeristima, o tome kako je Pariz lep, ali tvrd, dok Italija — nasmešila se — “kao da stalno prede”. On ju je slušao, umeo je to kao retko ko.

Nije pokušavao da je fascinira, samo bi povremeno dodao:

— Znaš li da je Modiljani rekao da sve žene imaju oči koje ne vidiš, dok ne zatvoriš svoje?

Mišel se nasmejala kao da je prepoznala zaboravljeni stih.

Te večeri, kada su se vraćali niz stepenice prema luci, ona se izula i nosila sandale u ruci. Nikola ju je pratio korak unazad, noseći njenu torbu. Povremeno bi se okrenuo da vidi zaliv — kao scenu iz filma koji mu se nekako već odigrava u mislima.

U jednom trenutku zastala je i rekla:

— Znaš... još niko nije rekao toliko malo, a ostavio mi toliko.

On se nije nasmejao. Samo joj je pružio ruku i šapnuo:

— Neke priče ne treba pričati. Treba ih — živeti.

Iz daljine, dopirala je muzika iz jednog starog gramofona na molu. I kao slučajno, čulo se:

“I found my love in Portofino...”

Mišel ga je pogledala, ali ovaj put bez reči. Nije bilo potrebe.

Jedne večeri, otišli su na izlet do vidikovca iznad zaliva, gde se takođe nalazio stari bar među maslinama. 

Mišel je iz torbe izvadila malu svesku sa skicama. Pokazala mu njegov profil u senkama zalaska.

— Ponekad uspem da uhvatim tišinu boja. Vidiš?

On se nagnuo, pogledao crtež i šapnuo:

— Bolje izgledam kad me ne gledaš.

— Naprotiv.

U tim danima, govorili su sve manje, ali su se sve više čuli. Nikola je znao da je ona pred pragom umetničke afirmacije. Pričala mu je o Parizu, o jednoj važnoj izložbi koja je čeka. O ambiciji i strahu. O svom bivšem, koji je razumeo boje, ali ne i tišinu.

On nije govorio o bivšoj ženi. Nije bilo potrebe.

Na jednoj popodnevnoj šetnji, kada su se uspinjali ka crkvi San Giorgio, zastala je, izula cipele i rekla:

— Ovde bih mogla da ostanem. Ne zauvek, samo malo.

On je stavio šešir preko srca, naklonio se i rekao:

— Dozvolite da vam pravim društvo dok se ne odlučite.

Poslednje večeri, kada je vetar već mirisao na promenu, Mišel mu je poklonila malu sliku — akvarel Portofina viđenog kroz prozor, uokviren tankim zlatom. I dodala karticu na francuskom:

"Je ne sais pas si c'était l'amour,

mais c'était beau comme une chanson."

Nikola je odgovorio ne izgovarajući ništa. Samo je pustio pesmu...

Gramofon u hotelu je tiho svirao, kao da zna:

“I found my love in Portofino...”

Ona je otišla pre svitanja.

On je ostao još jedan dan.

I kada se vratio kući, Portofino nije ostao iza njega.

Nosio ga je u sobi punoj knjiga i vina, u mirisu školjki koje je poneo u džepu, u toj melodiji koju je puštao samo sebi — uveče, kada grad utihne.

Nikada nisu razmenili brojeve. Nisu morali.

Jer neke ljubavi nisu da se nastave.

Nego da zauvek traju kao pesma.

“I found my love in Portofino...”