ТОМ СТОПАРД (1937 – 2025): УМ КАО СЦЕНА, СЦЕНА КАО СУДБИНА
Пише: Милан Станковић Смрт великог британског драматичара Тома Стопарда означава крај једне од најлуциднијих интелектуалних епоха у савременој драми. Мало је аутора који су успели да, попут њега, споје филозофску акрибију, историјску свест и језичку виртуозност у форму која је остала радикално позоришна, нераскидиво везана за сцену као лабораторију свести. Отишао је један од највећих драматичара британског позоришта, угасила се једна од аутентичних веза између (пост)модерне драме и њених европских егзистенцијалистичких, емигрантских, а понекад и трауматичних корена. Рођен у Чехословачкој као Томаш Штрауслер, избегличко дете које је бежало од нацистичке окупације, Стопард је носио двоструко наслеђе: искуство историјске катастрофе и суштинску осетљивост за слободу као темељ људске егзистенције. Та матрица — траума историје и инстинкт за слободу — постала је филозофска подлога његове драме. Драматургија као мисаона архитектура Његов успон почиње драмом „Розенкранц и Гилденстер...