Avanture iz kulture

Пише: Милан Станковић Године 1605. објављен је први део „Дон Кихота“, романа који се данас с правом сматра једним од темељних текстова европске и светске књижевности. Четири века и две деценије касније, овај јубилеј пружа прилику да се поново промисли једна чињеница која се често наводи успут, али ретко промишља до краја: Мигел де Сервантес (1547–1616) зачео је свој роман у затвору.  Заточеништво у овом случају нема везе са политичком побуном нити идеолошким преступом, већ са оптужбама за финансијске неправилности током службе - Сервантес је био порезник - административне грешке, сумње у присвајање новца и дугови које није могао да покрије. Управо та околност — тривијална у бирократском смислу, али егзистенцијално пресудна — отвара простор за разумевање затвора као формативне књижевне институције. „Дон Кихот“ настаје из искуства ограничења, правне несигурности и иронијског одмака према свету норми. Роман,  на први поглед пародија витешких романа, једно од водећих м...

U bogatoj, ali i neujednačenoj filmografiji Brižit Bardo, dva filma izdvajaju se kao njeni najznačajniji umetnički dometi i kao ključne tačke evropske kinematografije ranih šezdesetih godina: "Istina" (La Vérité, 1960), u režiji Anri-Žorža Kluzoa, i "Prezir" (Le Mépris, 1963), koji potpisuje Žan-Lik Godar. U ta dva ostvarenja Bardo prevazilazi status erotske ikone i postaje složena filmska figura, sposobna da nosi psihološku, moralnu i egzistencijalnu težinu. Iako estetski i poetički suprotni, ovi filmovi čine dijalog o ženskoj slobodi, krivici i raspadu ljubavi, ali i o granicama koje društvo i umetnost postavljaju ženskom subjektu. "Istina" (1960, Anri-Žorž Kluzo) "Istina" je sudska drama i psihološka studija u kojoj Brižit Bardo tumači lik Dominik Marso, mlade žene optužene za ubistvo svog ljubavnika, uglednog dirigenta. Film je strukturisan kroz paralelno odvijanje sudskog procesa i retrospektiva koje razotkrivaju Dominikinu prošl...

Upravo je svet ostao bez jedne od najznačajnijih i najprepoznatljivijih ličnosti filmskog i pop-kulturnog 20. veka – Brižit Bardo , francuska glumica, pevačica, plesačica, aktivistkinja i arhetip seks simbola šezdesetih i sedamdesetih, preminula je danas u 92. godini. Ona je bila odlična glumica, ali mnogo više od toga -  metafora jednog vremena i jednog drugačijeg, življeg sveta: epohalni simbol ženske slobode, senzualnosti i nesputanosti, koji je inspirisao čitave generacije, menjao kulturne obrasce i ostavio neizbrisiv trag u kolektivnoj imaginaciji. 🎬 Filmska zvezda koja je promenila kinematografiju Brižit Bardo rođena je u Parizu 1934. godine i već kao tinejdžerka započela je karijeru u svetu mode i filma. Njen filmski uspon vrlo brzo prerastao je u globalnu senzaciju, a uloga u filmu „I Bog stvori ženu“ (Et Dieu… créa la femme, 1956), koji je režirao njen tadašnji suprug Rože Vadim, učinila ju je međunarodnom zvezdom i trenutnim kulturnim fenomenom. Taj film (k...

Filozofija dvadesetog veka razvija se kao polje intenzivne diferencijacije, unutrašnje specijalizacije i snažnih misaonih pomeranja. Ona je veoma daleko od jedinstvenog sistema. Izražava se kroz raznolike tačke, reklo bi se, "maksimalne misaone napetosti": ontološke, jezičke, estetičke, političke, naučne i egzistencijalne. Zbog toga se pitanje najvažnijih filozofa ovog perioda razmatra kroz kriterijume koji određuju domet, dubinu i trajnost njihovog uticaja. Svaki kriterijum osvetljava drugačiji vid filozofske izvrsnosti i otkriva različite figure kao ključne nosioce mišljenja. Dubina i transformacija mišljenja Martin Hajdeger Hajdeger ostvaruje radikalnu transformaciju filozofije kroz obnovu ontološkog pitanja. Analiza bivstvovanja polazi od egzistencijalne strukture ljudskog bića i uspostavlja novu ravan mišljenja u kojoj se ontologija i egzistencija prožimaju. Filozofija time dobija karakter fundamentalnog promišljanja smisla prisutnosti, vremena i sveta. Utica...

Питање да ли су високи етички идеали данас донкихотовска борба са ветрењачама већ у себи носи једну опасну претпоставку: да је стварност, оваква каква јесте, мерило вредности. Савремени свет — свет функционалности, ефикасности, интереса и прилагођавања — ненаметљиво нам сугерише да је „реално“ оно што опстаје, а да је морално оно што не ремети механизме. У том контексту, сваки етички захтев који превазилази минимум корисног понашања делује као ексцес, као психолошка грешка у систему. Отуд и Дон Кихот: не као лудак, већ као фигура која одбија да прихвати редукцију стварности на оно што јесте. Његова „заблуда“ није у томе што види ветрењаче као дивове, већ у томе што не пристаје да свет буде исцрпљен у ономе што се може описати без вредносне напетости. Психоаналитичка сумња: морал као симптом Психоанализа би овде, с правом или без њега, подигла обрву. Превисоко постављена морална лествица може се тумачити као компензација: одбрана од осећаја инфериорности, одбачености, ране и...

Iz perspektive Ludviga Vitgenštajna, savremeni intelektualac može se pojaviti kao figura koja se oblikuje unutar istih kulturnih i jezičkih tenzija koje obeležavaju savremeni svet. Njegova borba sa svetom, sa istinom i sa sopstvenom ulogom nikako ne potiče iz nekog nedostatka znanja, već iz pogrešnog razumevanja granica smisla. Intelektualac često polazi od pretpostavke da svet zahteva korekciju putem jezika, argumenata i etičkih normi, dok Vitgenštajn insistira na uvidu da se mnogi problemi rađaju upravo iz pogrešne upotrebe jezika. Savremeni intelektualac želi da govori onda kada je jezik već zasićen, da interveniše tamo gde život već funkcioniše po sopstvenim pravilima. U tom smislu, njegova figura poprima donkihotovske crte: on prepoznaje nerazumnost sveta i pokušava da je ispravi pojmovima koji tom svetu više ne pripadaju. Vitgenštajn bi u tom naporu video filozofsku zabludu – težnju da se smisao nametne, umesto da se pokaže kako se smisao već koristi u svakodnevnim je...

Пише: Милан Станковић Тачно један век после објављивања, роман Франца Кафке „Процес“ и даље делује као текст који упорно измиче једноставном објашњењу. Професори у њему препознају неисцрпну грађу за тумачење, студенти уочавају сложену мрежу знакова која тражи упорност и интелектуалну зрелост, а ученици, чим закораче у његов свет, осете необичну мешавину немира и знатижеље.  Тај роман свакако је и данас изазов, погрешно је рећи „зато што је тежак“. Он је то пре свега зато што подстиче на дубоко размишљање и стално постављање нових питања. Другим речима, не пристаје да се подведе под један угао читања. Кафкин „Процес“, дакле, остаје једно од најинтензивнијих места модерне литературе, управо зато што одбија да се сведе на једну дијагнозу или једну „идеологију“ тумачења. Његова структура делује застрашујуће једноставно: Јозеф К. се једног јутра буди „оптужен“, али без јасног објашњења основе оптужбе, природе суда или логике поступка. Из те једноставности настаје сложен сист...

Пише: Милан Станковић Да ли су и код нас рађена истраживања слична онима на водећим светским универзитетима о вези између демократије, животног стандарда, квалитета живота и економског раста? Јасно је да економски раст не мора увек да буде повезан са демократским уређењем – примери неких великих и утицајних земаља то показују – али је тешко порећи да демократија суштински не утиче на квалитет живота грађана. Студенти друштвених и политичких наука нарочито могу приметити како институције, транспарентност и могућност контроле власти обликују економску стабилност, свакодневну сигурност, индивидуалне слободе и поверење у систем.  Овде се намеће кључно питање: шта разликује друштва у којима демократија заиста доноси благостање (попут западноевропских или америчког) од оних која је само формално прихватају? Нужан услов Савремена компаративна истраживања, економске анализе и историјско искуство указују на једну релативно стабилну чињеницу: највиши животни стандард, најпоуздани...

Пише: Милан Станковић У времену у којем се реч „вредности“ најчешће своди на маркетиншку декорацију, а „став“ се мења у складу са осцилацијама дневне користи, доследност делује као архаична категорија. Ипак, управо та „архаика“ представља једно од најмоћнијих људских својстава. Далеко од тога да обећава непогрешивост, она само ствара простор за смисленост деловања, поверење и предвидивост. Доследност никада није била једнака тврдоглавости, нити је одсуство промене: она је способност да се истраје у ономе што је иманентно разумно и вредносно оправдано, уз једнако важну спремност да се грешка призна кад аргументи то захтевају. Доследност као темељ васпитања У педагогији, доследност је далеко више од примене дисциплинских правила; она је предуслов социјално-емоционалног развоја детета. Нека истраживања у области развојне психологије годинама показују да деца која одрастају у окружењу у којем су правила јасна и стабилна, а реакције одраслих предвидиве, развијају боље саморегула...

Пише: Милан Станковић Смрт великог британског драматичара Тома Стопарда означава крај једне од најлуциднијих интелектуалних епоха у савременој драми. Мало је аутора који су успели да, попут њега, споје филозофску акрибију, историјску свест и језичку виртуозност у форму која је остала радикално позоришна, нераскидиво везана за сцену као лабораторију свести. Отишао је један од највећих драматичара британског позоришта, угасила се једна од аутентичних веза између (пост)модерне драме и њених европских егзистенцијалистичких, емигрантских, а понекад и трауматичних корена. Рођен у Чехословачкој као Томаш Штрауслер, избегличко дете које је бежало од нацистичке окупације, Стопард је носио двоструко наслеђе: искуство историјске катастрофе и суштинску осетљивост за слободу као темељ људске егзистенције. Та матрица — траума историје и инстинкт за слободу — постала је филозофска подлога његове драме. Драматургија као мисаона архитектура Његов успон почиње драмом „Розенкранц и Гилденстер...