КАФКИН ПРОЦЕС СТО ГОДИНА ПОСЛЕ: ПОЛИФОНИЈА ТУМАЧЕЊА МОДЕРНОГ СВЕТА

Пише: Милан Станковић

Тачно један век после објављивања, роман Франца Кафке „Процес“ и даље делује као текст који упорно измиче једноставном објашњењу. Професори у њему препознају неисцрпну грађу за тумачење, студенти уочавају сложену мрежу знакова која тражи упорност и интелектуалну зрелост, а ученици, чим закораче у његов свет, осете необичну мешавину немира и знатижеље. 

Тај роман свакако је и данас изазов, погрешно је рећи „зато што је тежак“. Он је то пре свега зато што подстиче на дубоко размишљање и стално постављање нових питања. Другим речима, не пристаје да се подведе под један угао читања.

Кафкин „Процес“, дакле, остаје једно од најинтензивнијих места модерне литературе, управо зато што одбија да се сведе на једну дијагнозу или једну „идеологију“ тумачења. Његова структура делује застрашујуће једноставно: Јозеф К. се једног јутра буди „оптужен“, али без јасног објашњења основе оптужбе, природе суда или логике поступка. Из те једноставности настаје сложен систем могућих читања. Као у фуги, мотиви се преплићу, али сваки глас има сопствени интегритет. Управо ту полифонију вреди анализирати.

Правно-теоријско тумачење: процедура без темеља

Правна перспектива полази од питања норме – где је упориште и како појединац долази до њеног смисла. У Кафкином свету норма делује самопроизводно: она се јавља као чин чије тумачење стално измиче. Таква структура подсећа на аутопоетски поредак – систем који непрестано изнова производи сопствено оправдање, а човека своди на објекат административног процеса. У таквом систему одговорност се преображава у апстрактни захтев, док појединац остаје пред механизмом који делује коначније од самог закона. Роман зато намеће питање темеља праведности и граница легитимитета у свету у којем процедура потпуно засењује правну суштину.

Правна теорија би овде препознала више грубих повреда процесних начела: не постоји оптужница (повреда права на јасно обавештење о оптужби), не постоји правни лек (иако се наводно може жалити, процедура је фиктивна), поступак није јаван (иако су многи обавештени о „кривици“ Јозефа К.), не постоји реферат о доказима (јер нема доказа), поступак је бесконачан (време је средство мучења, а не правде), пресуда је без икаквих аргумената и образложења („као пса“).

Суд постаје перверзна институција: један од најстрашнијих елемената „Процеса“ јесте тај што суд „ради“ – он има своје чиновнике, архиве, ред, пуно људи који следе правила. Али та правила немају везе са правдом или истином. Када институција форме остане, а садржај правде нестане, добија се механизам прогона.

У овом делу Кафка је истовремено и пророк модерних тоталитаризама, којих је био пун 20. век, и критичар савремених друштава: процеси без основа, институције које само формално постоје, „права“ која се наводно гарантују, али све функционише као пука симулација.

Тако „Процес“ постаје једно грандиозно дело о правном нихилизму.

Кафкин судски апарат у роману приказан је као бесмислена, отуђена бирократија, што би неки теоретичари препознали као критику правног позитивизма – школе мишљења која право схвата као скуп норми независних од моралних вредности. Суд у „Процесу“ делује аутономно, без икакве везе са моралом или правичношћу. Овакав концепт може се упоредити са критикама које су правни теоретичари, попут Густава Радбруха, упутили правном позитивизму, тврдећи да је слепо поштовање закона (без етичког покрића) омогућило правно засноване неправде. 

Егзистенцијалистичко тумачење: човек пред апсурдом

Егзистенцијалистичка перспектива открива драму човекове слободе. Јозеф К. улази у свет у којем логика свакодневног постојања делује стабилно, али се испод те површине отвара простор апсурда. Он настоји да делује рационално, али рационалност улази у конфликт са структуром која не реагује на његове аргументе. Ту настаје егзистенцијална напетост: смисао више не долази из поретка, већ из унутрашње одлуке субјекта да одреди свој положај. Јозеф К. то не успева да изведе; његов ход кроз роман показује како човек, у додиру са апсурдом, постепено губи способност дефинисања сопствене слободе. Управо тај губитак структурира егзистенцијалну трагедију „Процеса“.

Егзистенцијализам посебно наглашава следећи парадокс: Јозеф К. није слободан да бира, али је слободан да мисли да би требало да бира. Управо та свест о неслободи чини његову позицију драматичном. Он види немогућност, али не престаје да тражи објашњење.

Теолошка перспектива: суд као одјек изгубљене трансценденције

Теолошка читања препознају мотив судске инстанце која делује узвишено, али без етичке садржине. Суд има ауру последње моћи, али нема ниједан атрибут милости или просветљења. Његова недоступност поништава могућност дијалога између човека и вишег принципа. Та структура подсећа на негативну теологију: оно што је највише уједно је и најнепрозирније. У таквом свету човек остаје у положају трагача који се обраћа моћи без лица, док се свака нада у спасење преображава у нови круг несигурности. Кафка тиме обликује визију модерног доба у којем трагање за смислом више нема трансцендентни ослонац.

Јасперсов став да је човек „осуђен на питање које не може решити“ савршено описује Кафкин свет: у њему нема откровења, нема одговора, нема могућности за унутрашње помирење.

Политичко-социолошко тумачење: друштвени механизми дисциплине

Политичка и социолошка анализа открива структуру друштва које нормализује контролу. Механизам моћи у „Процесу“ не долази из једног центра, већ се грана кроз мрежу чиновника, помоћника, писара, судских слугу и маргиналних посредника. То су ситни делови апарата. Та „децентрализација“ моћи представља модерни феномен дисциплине: власт се скрива иза структуре, а структура постаје „објективни“ оквир који нико појединачно не може променити. Човек се прилагођава правилу чија се сврха не објашњава. Јозеф К. постепено усваја логику система, чак и када га она лишава интегритета. У таквој структури отпор губи место, а прихватање постаје једини преостали начин егзистирања. Политичка читања зато у роману виде мапу друштва у којем се насиље претвара у административни стил живота, а послушност у нормирану методологију. Систем постаје способан да произведе подређеност без отворене силе. „Процес“ постаје визија друштва у којем је свеопшта контрола сваког сегмента живота заправо очекивана, а отпор маргинализован до ишчезнућа.

Према Максу Веберу, модерна бирократија је систем који човека заробљава у мрежу формализованих правила. У „Процесу“ суд постоји у непрозирној, вишеслојној хијерархији канцеларија, портала, службеника, помоћника, надзорника... То личи на „гвоздени кавез“ модерности: институција која делује логично, али се унутар ње губи човек.

Валтер Бењамин истиче да се код Кафке види систем који је „савршено рационализован, али у потпуности лишен везе са правдом“. Уместо хаотичности, видимо да је све припремљено, уређено, ритуализовано. Само једно изостаје - било каква сврха. Ово Кафку чини пророком модерних тоталитарних система.

Поетичко-формално тумачење: модернизам као архитектура непотпуности

Поетичка анализа открива структуру која одбија класичну целину. Роман се гради од фрагмената, од простора који делују повезано, али тек у напетој узајамности. Наратив напушта идеју завршности; ни узрок, ни ток, ни исход поступка не граде лук који би објаснио целину. Та непотпуност представља свесни поетички избор: Кафка гради прозу у којој смисао настаје кроз акт читања, не кроз фабуларно разрешавање. У томе се открива модернистички принцип: текст постаје модел света у којем човек трага, али не проналази стабилан темељ. Поетика Процеса функционише као огледало модерне свести – разломљене, напете, неухватљиве.

Психоаналитичко тумачење: потиснута кривица и унутрашњи суд

Психоаналитичка перспектива у средиште ставља однос између субјекта и потиснутог садржаја психе. У том оквиру суд представља унутрашњи механизам који се јавља као инстанца моралне самоконтроле. Оптужба није само догађај из спољашњег света; она се јавља као пројекција унутрашњег конфликта. Јозеф К. се налази у сталној тензији између свог споља видљивог идентитета и слојева личности које не успева да интегрише.

Психоаналитички приступ уочава да поступак делује као психички процес у којем се појављује потиснута кривица. Та кривица нема конкретан садржај; она представља позадински осећај недовољности, унутрашњег дуга или егзистенцијалне несигурности. Судске инстанце попримају улогу симболичких фигура суперега – органа који надзире, процењује и кажњава. Простори суда, његове канцеларије, поткровља и ходници подсећају на архитектуру психичког апарата: виши и нижи нивои, скривене преграде, простори које човек ретко посећује, али их носи у себи.

Жене у роману – Фрида, Лени, жена судског послужитеља – у психоаналитичкој интерпретацији представљају амбивалентне фигуре жеље и кривице. Њихов однос према Јозефу К. неће донети ослобођење; сваки контакт продубљује тензију између нагонског и нормативног. Роман тиме добија димензију унутрашњег процеса у којем човек обликује сопствени идентитет кроз борбу са оним што се „излива“ изнутра.

Психоаналитичко тумачење зато „Процес“ разуме као драму субјекта који пролази кроз симболички суд сопствене психе. Спољашњи суд постаје одјек унутрашње структуре; оптужба се претвара у механизам који открива колико је личност фрагментирана. Јозеф К. нема прилику да се одбрани јер не може да се суочи са садржајима који остају недоступни, али делују пресудно.

 Роман као мапа модерног стања

„Процес“ обухвата читав спектар могућих читања: правни теоретичари уочавају структуру без темеља, егзистенцијалисти драму слободе, теолози празнину трансценденције, политичари механизме контроле, поетичари архитектуру модерне непотпуности, док психоаналитичари уочавају динамику потиснутих порива и суд психичког апарата. Та тумачења се преплићу и осветљавају једно друго.

Кафкин роман управо у тој полифонији налази свој истински облик: свет који захтева интерпретацију, текст који се непрестано отвара новим читањима и уметничка структура која одражава сложеност модерног искуства. Зато „Процес“ остаје једна од централних тачака разумевања човека у добу фрагментисане стварности, у којем појединац трага за смислом у свету који истовремено производи норме, кривице, очекивања и неминовности.