ЗАШТО ЈЕ ДЕМОКРАТИЈА УСЛОВ ЗА ВИСОК ЖИВОТНИ СТАНДАРД СВИХ ГРАЂАНА

Пише: Милан Станковић

Да ли су и код нас рађена истраживања слична онима на водећим светским универзитетима о вези између демократије, животног стандарда, квалитета живота и економског раста? Јасно је да економски раст не мора увек да буде повезан са демократским уређењем – примери неких великих и утицајних земаља то показују – али је тешко порећи да демократија суштински не утиче на квалитет живота грађана.

Студенти друштвених и политичких наука нарочито могу приметити како институције, транспарентност и могућност контроле власти обликују економску стабилност, свакодневну сигурност, индивидуалне слободе и поверење у систем. 

Овде се намеће кључно питање: шта разликује друштва у којима демократија заиста доноси благостање (попут западноевропских или америчког) од оних која је само формално прихватају?

Нужан услов

Савремена компаративна истраживања, економске анализе и историјско искуство указују на једну релативно стабилну чињеницу: највиши животни стандард, најпоузданије институције и најснажније гаранције индивидуалних права данас постоје у земљама чврстих демократских традиција. Иако постоје богате ауторитарне државе, њихов економски успех ретко је препознатљив као општи стандард грађана – чешће је реч о концентрисаном богатству и спектакуларним државним инвестицијама иза којих стоји уски круг привилегованих. У томе се и крије први теоријски разлог зашто демократија представља нужан услов за широк, стабилан и одржив животни стандард: само демократски поредак „увезује“ институције, тржиште и индивидуалне слободе у кохерентну целину у којој је грађанин носилац политичког поретка.

Институције као основа просперитета

Висок животни стандард превазилази само бруто домаћи производ; он зависи од низа институционалних фактора: правне сигурности, независног судства, ефикасне администрације, уређеног тржишта и стабилних механизама контроле власти. Управо демократија, због расподеле моћи и принципа одговорности, ствара окружење у којем институције имају унутрашњу логику деловања. У демократским системима, власт зна да ће бити позвана на одговорност – бирачи имају моћ да казне неефикасност, корупцију или кршење права. То производи предвидљивост, а она је кључни предуслов за улагања, иновације, предузетништво и остварење индивидуалних планова.

У ауторитарним друштвима таква предвидљивост не постоји: институције су, у најбољем случају, продужена рука политичке воље, а у најгорим случајевима декор. Последице тога су политичка нестабилност и економска неизвесност – приватна својина је релативна категорија, приступ ресурсима зависи од блискости с влашћу, док корупција представља системски, а не девијантни феномен. Такво окружење не може створити широк, одржив стандард за већину грађана. Оно може генерисати богатство (пре свега за појединце), али не и правду.

Зашто становници ауторитарних држава теже демократијама?

Једна од најјаснијих илустрација везе између демократије и високог животног стандарда јесте миграциона реалност. Грађани ауторитарних држава (које чак и нису сиромашне) не напуштају своје земље да би отишли у друге ауторитарне системе; одлазе у демократске земље. Ово је емпиријски доказ који тешко подноси идеолошке релативизације. Становници препознају разлику између богатства државе и квалитета живота обичног човека: могу постојати нафтни фондови, монументална архитектура и снажан централизовани развој, али ако се не осећају слободно, ако немају једнаку правну заштиту и ако знају да њихов живот зависи од хирова моћника – они у томе не виде будућност.

Демократија, напротив, нуди могућност да се квалитет живота постепено подиже  материјално, али и кроз гарантоване слободе, сигурност, социјалну мобилност и приступ институцијама које не раде селективно. Висок животни стандард у демократским друштвима, колико је производ економије, толико је и продукт  социјалног капитала – поверења у систем.

Фингирaна демократија: политички театар који не може произвести развој

Постоје државе које формално имају вишепартијски систем, изборе и парламент, али у пракси представљају систем затворен за смену власти и за стварну контролу моћи. Ова „театрална“ демократија функционише као ритуал: избори се одржавају да би се потврдило већ постојеће стање, парламент постоји да би имитирао делиберацију, а институције да би одавале утисак нормалности. Како таква друштва не производе механизме транспарентности и одговорности, стандард грађана стагнира, а стварни развој изостаје.

Разлог зашто фингирaна демократија не функционише једноставан је: без конкуренције, без слободног јавног мњења и без независних институција нема притиска да се власт понаша рационално у односу на дугорочни јавни интерес. Корупција постаје начин владања, а економски ресурси се усмеравају ка одржавању лојалности, а не према продуктивном развоју.

У таквим условима животни стандард већине не расте, јер систем не награђује компетенцију већ послушност.

Зашто друштва не бирају увек стварну демократију?

Остаје, међутим, кључно питање: зашто нека друштва, упркос јасној предности демократских поредака, ипак бирају да демократију само симулирају? Најчешће објашњење односи се на улогу елита које не желе да изгубе привилегије. То објашњење је тачно, али није сасвим довољно.

Прво, ауторитарне елите не функционишу само као појединци који штите сопствене интересе. Оне стварају читав екосистем у коме се привилегије деле, идентитетске тензије одржавају, а зависност од власти продубљује. Такви системи производе наратив о опасностима демократије, о неопходности „стабилности“, о наводној неспособности друштва да се носи са слободом. Другим речима, елита не брани само своје привилегије, већ и структуру страха.

Друго, демократија захтева одређени ниво грађанске културе – спремност да се власт критикује, да се политичке разлике третирају као легитимне и да се колективно добро препозна као заједнички интерес. Тамо где је јавна сфера деформисана дуготрајним ауторитаризмом, демократски импулс тешко се претвара у институције.

Треће, међународни односи играју важну улогу: поједине ауторитарне државе опстају захваљујући геополитичким аранжманима који им омогућавају да вештачки одрже стабилност и одложе демократизацију. Но такви модели никада не производе универзални просперитет – они могу генерисати привремену моћ, али не и европски или амерички квалитет живота.

 Демократија као једини одрживи оквир благостања

Када се уклоне идеолошке магле и геополитичке рационализације, остаје једноставна констатација: стабилан висок животни стандард, заштићена права, поверење у институције и могућност дугорочног планирања могу се одржати само у демократском поретку. Ауторитарне земље могу бити богате, могу бити моћне, али њихов просперитет ретко постаје просперитет свих, а њихова стабилност ретко је стабилност заснована на слободи.

Демократија није савршен систем, али је једини који омогућава стварање институција у служби грађана, уместо да буду слуге елита. Само такве институције могу дугорочно гарантовати стандард, праведност и достојанство. Зато се највиши животни стандард и најбољи квалитет живота данас не налази тамо где је највећа моћ, већ тамо где је највећа слобода.