ВИСОКО ПОСТАВЉЕНИ ЕТИЧКИ ИДЕАЛИ: ИЗМЕЂУ КАРИКАТУРЕ И САУЧЕСНИШТВА

Питање да ли су високи етички идеали данас донкихотовска борба са ветрењачама већ у себи носи једну опасну претпоставку: да је стварност, оваква каква јесте, мерило вредности. Савремени свет — свет функционалности, ефикасности, интереса и прилагођавања — ненаметљиво нам сугерише да је „реално“ оно што опстаје, а да је морално оно што не ремети механизме. У том контексту, сваки етички захтев који превазилази минимум корисног понашања делује као ексцес, као психолошка грешка у систему.

Отуд и Дон Кихот: не као лудак, већ као фигура која одбија да прихвати редукцију стварности на оно што јесте. Његова „заблуда“ није у томе што види ветрењаче као дивове, већ у томе што не пристаје да свет буде исцрпљен у ономе што се може описати без вредносне напетости.

Психоаналитичка сумња: морал као симптом

Психоанализа би овде, с правом или без њега, подигла обрву. Превисоко постављена морална лествица може се тумачити као компензација: одбрана од осећаја инфериорности, одбачености, ране из детињства. Суперего, наоштрен и немилосрдан, поставља захтеве које свет нужно крши — а онда се тај свет може осудити као недостојан.

У том читању, морални максимализам служи као рационализација неуклопљености. „Ја не припадам овде јер је ово место покварено“ — реченица која истовремено чува самопоштовање и онемогућава ризик стварног односа са светом.

Али ово тумачење постаје проблематично оног тренутка када се прогласи универзалним. Јер ако је сваки високи морални захтев симптом, онда је и одбијање корупције, и одбојност према послушности, и гађење над трговином принципима — психопатологија. Тада је „здравље“ једнако прилагођавању.

Шопенхауер: етика као страдање свести

Шопенхауер би овде био мрачни савезник моралног песимизма. Свет је воља — слепа, ирационална, себична. У таквом свету, етичка осетљивост није награда већ казна. Саосећање, као једини истински морални импулс, подразумева већу количину бола, већу изложеност страдању других.

За Шопенхауера, проблем није у томе што је морал превисок, већ што је свет низак. Отуд је морални човек нужно у сукобу са стварношћу. Дон Кихот није луд — он је само превише свестан.

Ниче: морал као самообмана слабих — али не било којих

Ниче компликује ствар. Он би сумњичаво гледао на моралне максималисте који своју неуклопљеност проглашавају врлином. „Ресантиман“ — морал који настаје из немоћи — за Ничеа је дегенерација живота.

Ипак, Ниче не брани прилагођавање. Он презире масу, конформизам, послушност. Али оно што он тражи није морални идеал, већ самопревазилажење. Дон Кихот је проблематичан не зато што има идеале, већ зато што остаје заробљен у старим вредностима, неспособан да створи нове.

Другим речима: морал као заклон — да; морал као стваралачка афирмација — ретко, али могуће.

Хајдегер и егзистенцијалисти: неуклопљеност као онтолошка судбина

Хајдегер би питање померио са морала на аутентичност. Свет „Оних“ (das Man) функционише на навикама, општеприхваћеним вредностима и безличној пристојности. У том свету, онај ко озбиљно постави питање смисла, одговорности и избора неминовно делује као странац.

Егзистенцијалисти (Кјеркегор, Сартр, Ками) би рекли: неуклопљеност није симптом, већ цена слободе. Апсурд није доказ да смо у заблуди, већ да свет нема уграђен морални смисао. Идеали нису дати — они се бирају, и тај избор је увек усамљен.

Попер и Бергсон: морал као отворени ризик

Карл Попер би упозорио на опасност апсолутних моралних система који не трпе корекцију. Али он не би одбацио морални захтев као такав. Напротив: отворено друштво зависи од људи који одбијају да прихвате „реалност“ као коначни аргумент.

Бергсон би разликовао затворени морал навике и отворени морал стваралачког нагона. Дон Кихот припада овом другом: он није прилагођен, али је покретач.

Где је разрешење?

Разрешење није у томе да ли су високи етички идеали симптом или врлина, већ у питању како се носе. Морал који служи да се свет презре — води у стерилну изолацију. Морал који се живи свесно, уз прихватање трагичне структуре стварности, престаје да буде карикатура.

Дон Кихот је трагикомичан јер очекује да свет одговори на његову чистоту. Али он је и величанствен јер одбија да постане Санчо Панса сопственог живота.

Можда је коначна истина непријатна: високи етички идеали јесу, у извесном смислу, борба са ветрењачама. Али одустајање од њих не чини човека реалистом — већ саучесником. А између карикатуре и саучесништва, мислећи човек мора да изабере сопствени, често усамљени, трећи пут.