KAKO BI LUDVIG VITGENŠTAJN VIDEO SAVREMENOG INTELEKTUALCA

Iz perspektive Ludviga Vitgenštajna, savremeni intelektualac može se pojaviti kao figura koja se oblikuje unutar istih kulturnih i jezičkih tenzija koje obeležavaju savremeni svet. Njegova borba sa svetom, sa istinom i sa sopstvenom ulogom nikako ne potiče iz nekog nedostatka znanja, već iz pogrešnog razumevanja granica smisla. Intelektualac često polazi od pretpostavke da svet zahteva korekciju putem jezika, argumenata i etičkih normi, dok Vitgenštajn insistira na uvidu da se mnogi problemi rađaju upravo iz pogrešne upotrebe jezika.

Savremeni intelektualac želi da govori onda kada je jezik već zasićen, da interveniše tamo gde život već funkcioniše po sopstvenim pravilima. U tom smislu, njegova figura poprima donkihotovske crte: on prepoznaje nerazumnost sveta i pokušava da je ispravi pojmovima koji tom svetu više ne pripadaju. Vitgenštajn bi u tom naporu video filozofsku zabludu – težnju da se smisao nametne, umesto da se pokaže kako se smisao već koristi u svakodnevnim jezičkim igrama.

Ahilov element savremenog intelektualca, njegova borbena odlučnost i potreba za pobedom u argumentaciji, ali i radikalni individualizam, odsustvo kompromisa i nepokoravanje autoritetu, za Vitgenštajna bi predstavljao pogrešno shvaćenu ulogu mišljenja. Filozofija, u njegovom razumevanju, ne služi osvajanju teritorije niti dominaciji u diskursu. Kada intelektualac insistira na snazi argumenata kao na oružju, on meša logičku jasnoću sa moralnom superiornošću. Ta borbenost često prikriva nesigurnost pred nejasnoćom sveta, kao i nelagodu pred onim što izmiče pojmovnom obuhvatu.

Hamletovska dimenzija intelektualca – sumnja, refleksija, unutrašnje kolebanje – Vitgenštajnu bi bila bliža, ali uz strogo ograničenje. Sumnja, po njemu, ima smisla samo unutar prakse, unutar onoga što već znamo kako da radimo. Intelektualac koji sumnja u sve istovremeno, koji preispituje temelje bez oslonca u životnim oblicima, završava u paralizi ili u retoričkoj preteranosti. Hamletova dilema, u tom ključu, prestaje da bude dubina i postaje znak gubitka orijentacije u jeziku.

Don Kihot ostaje najpreciznija metafora savremenog intelektualca u vitgenštajnovskom smislu. Njegova borba sa vetrenjačama pokazuje šta se događa kada se pojmovi otrgnu od svoje upotrebe. Intelektualac tada govori o istini, pravdi, smislu i odgovornosti, ali ti pojmovi više ne učestvuju u realnim jezičkim igrama zajednice. Nastaje raskorak između onoga što se želi reći i onoga što se može razumeti. Karikatura ne nastaje zbog manjka ozbiljnosti, već zbog viška pojmovne ambicije.

Vitgenštajn bi primetio i psihološku dimenziju tog stanja. Potreba da se govori, da se zauzme stav, da se stalno bude prisutan u diskursu, odražava nemir koji filozofija, pravilno shvaćena, pokušava da umiri. Njegova čuvena ideja da filozofija treba da donese mir mišljenju ovde dobija puni smisao: savremeni intelektualac često deluje uznemireno, jer pokušava da reši probleme koji nisu teorijski, već životni, kulturni ili praktični.

Najposle, Vitgenštajn ne bi intelektualca osudio, ali bi ga pozvao na uzdržanost. Svet se, po njemu, ne popravlja dodatnim objašnjenjima, već jasnim uvidom u to kako se reči već koriste. Tamo gde intelektualac želi da interveniše, Vitgenštajn bi savetovao da se zastane. Tamo gde se javlja poriv za moralnom presudom, on bi ponudio opis. A tamo gde se očekuje odgovor, on bi podsetio da postoje granice o kojima se govori ćutanjem.

Iz te perspektive, savremeni intelektualac ostaje figura napetosti: Ahil u želji za jasnoćom, individualnošću i snagom, Hamlet u sumnji i samopropitivanju, Don Kihot u upornosti da govori tamo gde govor gubi tlo. Vitgenštajn bi u toj figuri prepoznao ogledalo vremena, ali i podsetnik da filozofija počinje tek onda kada prestane potreba da se svet ispravlja pojmovima, a započne spremnost da se svet vidi onakvim kakav se već pokazuje.