КЊИЖЕВНОСТ ИЗА РЕШЕТАКА: ИСТОРИЈА СЛОБОДНЕ МИСЛИ У ЗАТОЧЕНИШТВУ

Пише: Милан Станковић

Године 1605. објављен је први део „Дон Кихота“, романа који се данас с правом сматра једним од темељних текстова европске и светске књижевности. Четири века и две деценије касније, овај јубилеј пружа прилику да се поново промисли једна чињеница која се често наводи успут, али ретко промишља до краја: Мигел де Сервантес (1547–1616) зачео је свој роман у затвору.  Заточеништво у овом случају нема везе са политичком побуном нити идеолошким преступом, већ са оптужбама за финансијске неправилности током службе - Сервантес је био порезник - административне грешке, сумње у присвајање новца и дугови које није могао да покрије.

Управо та околност — тривијална у бирократском смислу, али егзистенцијално пресудна — отвара простор за разумевање затвора као формативне књижевне институције. „Дон Кихот“ настаје из искуства ограничења, правне несигурности и иронијског одмака према свету норми. Роман,  на први поглед пародија витешких романа, једно од водећих места у европском и светском књижевном канону, поред осталог, заслужио је и због низа иновација (сматра се првим модерним романом), као и у свету књижевности пионирских, метафикцијских поступака: приповедач стално проблематизује порекло текста, ауторство, истину и фикцију, чиме се успоставља модерна свест о књижевности као конструкту. Затвор се, рекло би се, тако показује и као место где се рађа нова књижевна самосвест.

Од тог тренутка уназад, али и унапред, историја књижевности може се понекад читати као историја сукоба између речи и поретка.

Антички темељ: казна, полис и говор

Већ у античкој Грчкој слободна мисао доћи ће у конфликт са институционалном моћи. Сократ (469–399. п. н. е.) бива осуђен на смрт због оптужби да квари омладину и не поштује богове полиса. Пресуда успоставља парадигму: заједница санкционише говор који дестабилизује њене темељне претпоставке. Сократова смрт постаје оснивачки мит западне филозофије и етике мишљења.

У истом културном простору делују Аристофан (око 446–386. п. н. е.) и Еурипид (око 480–406. п. н. е.), песници и драматичари који стоје на супротним крајевима политичког спектра. Аристофан, изразито конзервативан, противник атинске демократије и њених вођа, користи комедију као средство бруталне сатире. Еурипид, с друге стране, преиспитује мит, ауторитет, однос према боговима и ратнички етос, некад из перспективе маргинализованих фигура. Обојица трпе јавне нападе, оптужбе и институционалне притиске, што показује да репресија погађа и традиционалисте и критичаре, уколико њихова уметност уздрма доминантне наративе.

Велики римски песник Публије Овидије Назон (43. п. н. е. – 17/18. н. е.) сведочи о другом облику казне: прогонству.  „Удаљавање“ песника на далеке обале Црног мора, претпоставка је, повезано је са пародијско-дидактичним епом „Ars amatoria“ (Љубавна вештина), али и са дворским контекстом Августовог режима. Овидијева судбина показује како близина културној и друштвеној елити не пружа увек заштиту, већ појачава одговорност уметника у тренутку моралне и политичке консолидације државе.

Од средњег века до просветитељства: преступ, тело и језик

Средњи век и зачеци модерне литературе доносе фигуру песника-преступника. Франсоа Вијон (1431 – после 1463), луталица, криминалац и генијални лиричар, спаја искуство тамнице са поезијом смрти, сиромаштва и пролазности. Стихови нису аутобиографски украс, већ егзистенцијални документ. Добар део живота провео је у затвору, данас се сматра великим песником.

Француски писац Франсоа Рабле (1494 – 1553) свакако је једна од најзанимљивијих фигура ренесансе. Био је човек цркве који је неретко критиковао ову институцију, па и традиционални морал. Најпознатије дело је фантастично-сатирични роман „Гаргантуа и Пантагруел“, писао га је до краја живота, а први и други део забранила је француска инквизиција. Рабле је у неколико наврата током  живота морао да бежи из Француске јер га је инквизиција прогањала, а књиге су спаљиване на трговима. Забранама су се касније придружили и носиоци политичке моћи. Његов савременик, Пјер Буланже, рекао је после Раблеове смрти: „Пошто је био врло мудар, исмевао је човечанство, људске непромишљене хирове и узалудне наде“.

Велики ренесансни писци, попут Џефрија Чосера и Ђованија Бокача, са својим „Кантерберијским причама“ и „Декамероном“ нису били у затвору, али је било непријатности јер тонови у овим делима нису пријали свачијим ушима.

У осамнаестом веку контроверзни Донасјен Алфонс Франсоа, познатији као Маркиз де Сад (1740–1814), радикализује однос књижевности и казне. Његово дуготрајно заточеништво, што у затвору, што у санаторијуму, изазвано приватним скандалима и страхом власти од субверзивне мисли, доводи до радикалног раскида са моралним нормама. Де Сад помера тематске границе — сексуалности, насиља, моћи — али и границе језика и психолошке анализе. Затвор постаје нека врсте књижевне лабораторије. Мишљења о овом писцу и данас су подељена – од перверзњака без значајније књижевне вредности, до радикалног просветитељског мислиоца који је литературу претворио у лабораторију апсолутне слободе, где се до крајњих консеквенци испитују моћ, насиље, сексуалност, атеизам и разарање моралних и друштвених илузија. Они који га сматрају значајним, афористички би рекли: де Сад је писац који је рекао оно што је модернитет мислио, али се није усуђивао да изговори. 

Суд, морал, реализам и модерна књижевност

Деветнаести век доноси нову врсту репресије: судски процес као јавни спектакл. Гистав Флобер (1821–1880), гоњен због „Госпође Бовари“, добио је спор и није био осуђен, и Шарл Бодлер (1821–1867), новчано кажњен због „Цвећа зла“, обликују модерну књижевност управо у сукобу са моралним нормама. Процеси против њих, парадоксално, учвршћују аутономију књижевности и уметничке слободе. Ипак, шест песама из оригиналног издања Бодлерове збирке нису се могле легално објављивати у Француској скоро сто година – тек су 1949. судским путем уклоњене забране на њихову публикацију.

У сукобу са законом била су још два велика француска писца: Виктор Иго (1802 – 1885) и Емил Зола (1840 – 1902). Иго је био противник Наполеона III, након државног удара 1851. био је прогоњен и протеран у егзил, у коме је провео 19 година.

Емил Зола је поводом Драјфусове афере објавио један чланак у којем је оптужио војску за антисемитизам и кршење закона приликом суђења Алфреду Драјфусу. После тога против њега је покренут судски поступак за клевету. Да би избегао затвор, Зола је побегао у Лондон на неко време, али се касније вратио у Француску.

Некако у то време, са друге стране Канала, на две године затвора са тешким радом, због хомосексуалне афере, осуђен је писац Оскар Вајлд (1854 – 1900). У затвору пише „De Profundis” (Из дубине) и „Балада о тамници у Редингу“. Затвор је физички и ментално сломио Вајлда. Након пуштања из затвора, живео је у егзилу у Француској и више се није вратио у Енглеску.

Листа прогоњених писаца у 20. веку садржи имена многих значајних стваралаца. Јер, двадесети век је, поред осталог, био и столеће тоталитарних експеримената.

Немачки нобеловац, аутор „Чаробног брега“, „Буденброкових“, „Доктора Фаустуса“ и „Исповести варалице Феликса Крула“, Томас Ман (1875 – 1955) притиснут нацистичком опасношћу од прогона и ликвидације, одлази у САД. „Немачка култура је тамо где сам ја“ – кажу да је рекао када је ступио на тле Америке. Није се предавао и очајавао – посредством радио таласа позивао је своје сународнике да се побуне против до тада највећег зла човечанства. 

Затвор и политичка савест: руска и средњоевропска линија

Искуство казне добија нову дубину у руској књижевности. Фјодор Михајлович Достојевски (1821–1881), осуђен због учешћа у кругу Петрашевског, пролази кроз смртну казну, прекинуто стрељање и сибирску робију. Из тог искуства настају „Записи из мртвог дома“, а касније и романи који испитују кривицу, слободу и одговорност.

Дуга је листа затвараних и прогоњених писаца у совјетском периоду. Осип Мандељштам (1891 – 1938) настрадаће после поновног одласка у логор, Варлам Шаламов (1907 -1982) у „Причама са Колиме“ сведочи о границама људске издржљивости у логорашким условима, Александар Солжењицин (1918 – 2008), нобеловац, аутор „Архипелага Гулаг“, преживљава логор и побеђује канцер, емигрира, а потом се враћа у Русију, Јосиф Бродски (1940 – 1996), такође нобеловац, пролази кроз затворско искуство и емигрира... Још један нобеловац, Борис Пастернак (1890–1960), изложен је  бруталном притиску због „Доктора Живага“. Михаил Булгаков, аутор „Мајстора и Маргарите“ (1891 – 1940) живео је под сталним надзором, а дела су му била цензурисана.

Страдају и жене. Ана Ахматова (1889 -1966) и Марина Цветајева (1892 – 1941), велике руске песникиње, нису биле у затвору, али је живот којим су биле приморане да живе био гори од затвора. И једној и другој су мужеви, такође књижевници, убијени из политичких разлога. Марина Цветајева извршила је самоубиство.

Слична искуства имају и писци у другим државама источне Европе. Чешки драмски писац, Вацлав Хавел (1936 – 2011) био је више пута хапшен због дисидентске активности, у затвору су настала његова „Писма Олги“. И мађарски романописац и есејиста Ђерђ Конрад (1933 – 2019) био је на удару власти, које су му 1974. године заплениле студију „Путеви интелигенције према класној власти“ и до краја 1988. онемогућено му је да јавно објављује у Мађарској. Кратко време провео је и у притвору, а после је био под надзором, док је био у земљи.

Аутор „Неподношљиве лакоће постојања“, Милан Кундера (1929 – 2023), чешки писац, није био у затвору, али је приморан да промени земљу и оде у Француску. Пољски писац Чеслав Милош (1911 – 2004), аутор „Заробљеног ума“ такође није био у затвору, али је доживео репресивне мере, укључујући забрану објављивања, цензуру и надзор тајне полиције. Шездесетих година емигрирао је у САД.

Америчко искуство

У Сједињеним Државама Хенри Дејвид Торо (1817–1862) одбијањем пореза и кратким боравком у затвору формулише идеју грађанске непослушности. Џек Лондон (1876–1916), аутор „Белог очњака“ и „Зова дивљине“ у затвору упознаје механизме социјалне репресије. Кен Кизи (1935–2001), творац „Лета изнад кукавичјег гнезда“, разоткрива механизме институционалне контроле и репресије, а и сам борави у затвору због наркотика.

Период макартизма и тзв. „лова на вештице“ у Америци педесетих година загорчао је и уништио живот многим ствараоцима. Било је оних који нису имали никакву кривицу, али је некада било довољно да се посумња и покаже прстом. Или да једноставно нису желели да поткажу своје пријатеље и колеге. Један од таквих био је Артур Милер (1915 – 2005), аутор две, за двадесети век, антологијске драме: „Вештице из Салема“ и „Смрт трговачког путника“. Није био у затвору, али је добро осетио шта значи манипулација и масовна хистерија, и из те инспирације настале су „Вештице из Салема“ чија алегоријска снага далеко превазилази само овај период.

Српска књижевност: држава и сатира

Бранислав Нушић (1864–1938), велики сатиричар и комедиограф, бива осуђен због песме „Два раба“, у којој је лично прозвао краља Милана Обреновића због одсуства са сахране јунака, док је присуствовао сахрани мајке двору блиског официра. Казна можда не потврђује толико моћ сатире као политичког чина, колико природу ауторитарне власти.

Иво Андрић (1892–1975) током Првог светског рата пролази кроз интернацију, искуство изолације које се уграђује у његову медитативну, али и прозу о моћи, историји и месту човека у свету. Андрић је више пута у животу био у улози своје јунакиње Аске: када је боравио у затвору током Првог светског рата, као дипломата у предвечерје и на почетку највећег светског сукоба у историји, када одбија да потпише колаборационистички апел у окупираном Београду, у ризичним револуционарним временима после Другог светског рата.

Драгослав Михаиловић (1930–2023) – „Кад су цветале тикве“ и Борислав Пекић (1930–1992) – „Године које су појели скакавци“ - искуство затвора претварају у врхунску прозу сведочења, рефлексије и саморефлексије. 

Књижевност и границе слободе

Затвор се кроз историју књижевности показује као трагично, разорно, болно, патолошко, али исто тако и место интензивне концентрације смисла. У њему се разоткривају границе поретка и снага језика. Од Сократа до Сервантеса, од Достојевског до савремених сведочанстава, књижевност често настаје у судару слободне мисли и институционалне силе. Тај судар, парадоксално, може да уништи живот, али не и да угуши стваралаштво — он га, на свој начин, обликује, продубљује и чини трајним... И опомиње...