DVA VRHUNCA KARIJERE BRIŽIT BARDO: "ISTINA" (1960) i "PREZIR"(1963)

U bogatoj, ali i neujednačenoj filmografiji Brižit Bardo, dva filma izdvajaju se kao njeni najznačajniji umetnički dometi i kao ključne tačke evropske kinematografije ranih šezdesetih godina: "Istina" (La Vérité, 1960), u režiji Anri-Žorža Kluzoa, i "Prezir" (Le Mépris, 1963), koji potpisuje Žan-Lik Godar. U ta dva ostvarenja Bardo prevazilazi status erotske ikone i postaje složena filmska figura, sposobna da nosi psihološku, moralnu i egzistencijalnu težinu.

Iako estetski i poetički suprotni, ovi filmovi čine dijalog o ženskoj slobodi, krivici i raspadu ljubavi, ali i o granicama koje društvo i umetnost postavljaju ženskom subjektu.

"Istina" (1960, Anri-Žorž Kluzo)

"Istina" je sudska drama i psihološka studija u kojoj Brižit Bardo tumači lik Dominik Marso, mlade žene optužene za ubistvo svog ljubavnika, uglednog dirigenta. Film je strukturisan kroz paralelno odvijanje sudskog procesa i retrospektiva koje razotkrivaju Dominikinu prošlost i njen odnos sa žrtvom.

Dominik dolazi iz provincije u Pariz vođena željom za slobodom i autentičnim životom. Njena impulsivnost, emotivna otvorenost i odbijanje konvencija postaju, međutim, razlog društvenog isključenja. Veza sa muzičarem otkriva duboki jaz između dva sveta: njenog, zasnovanog na strasti i neposrednosti, i njegovog, obeleženog kontrolom, hijerarhijom i buržoaskim moralom. Ubistvo, koje se događa u trenutku emocionalnog sloma, ostaje ambivalentno — film umesto na jasnoj nameri, insistira na psihološkom pritisku koji je tom činu prethodio.

Stvar dodatno komplikuje to što dirigent nije samo Dominikin ljubavnik već i verenik njene sestre, što unosi dodatni sloj emocionalnog i moralnog konflikta. Ova "trougao" pojačava tenziju: Dominik balansira između lične strasti, osećaja krivice i porodičnih veza, dok publika prati kako složeni odnosi utiču na tok suđenja i njenu psihološku ranjivost. Upravo ovaj detalj čini lik Dominik još slojevitijim i ističe sposobnost Brižit Bardo da prenese unutrašnju borbu i kompleksnost emocionalnih situacija.

Sudski proces u "Istini" prerasta u moralni tribunal. Dominik se osuđuje za zločin, ali i za  način života, seksualnost i odbijanje da se uklopi u normativni model ženstvenosti. Presuda i samoubistvo (što nije do kraja jasno) u zatvoru zatvaraju film bez "pročišćenja", ostavljajući gledaoca pred pitanjem da li je istina uopšte bila predmet suđenja.

U ovom filmu Bardo ostvaruje svoju glumački najzahtevniju ulogu. Kluzo je disciplinuje, lišava spoljašnjeg šarma i insistira na emocionalnoj ogoljenosti. Dominik je istovremeno ranjiva i tvrdoglava, zavisna i prkosna. Bardo ovde, umesto da samo zavodi, pati, gubi kontrolu, biva slomljena. Upravo ta ogoljenost čini "Istinu" njenim najsnažnijim glumačkim ostvarenjem.

"Prezir" (1963, Žan-Lik Godar)

Tri godine kasnije, u potpuno drugačijem estetskom ključu, Bardo igra Kamilu Žaval u Godarovom "Preziru". Film prati raspad braka između Kamile i njenog muža Pola, scenariste koji prihvata kompromisni posao na ekranizaciji Homerove "Odiseje". Producent filma, Amerikanac Prokoš, simbolizuje tržišnu moć i cinizam industrije, dok se u pozadini pojavljuje Fric Lang kao figura klasičnog autorstva.

Prelomni trenutak filma događa se kada Pol, iz profesionalnog oportunizma, prećutno dozvoli da Kamila postane deo producentovog sveta. Taj čin Kamila doživljava kao izdaju — i to ne spektakularnu, već suptilnu, moralnu. Od tog trenutka ljubav se, umesto u sukob, pretvara u hladno povlačenje i prezir.

Centralna scena filma, dugi dijalog u rimskom stanu, predstavlja preciznu analizu raspada intimnosti. Kamila pokušava da artikuliše ono što se ne može lako izgovoriti: gubitak poštovanja. Na Kapriju, u prostoru svetlosti i lepote, njihov odnos se definitivno raspada, a Kamilino približavanje producentu ima karakter unutrašnje osvete i samopotvrđivanja.

Za razliku od Istine, "Prezir" se završava naglom smrću Kamile, ali bez emocionalnog vrhunca. Smrt ovde ne rešava ništa; ona samo potvrđuje nepovratnost gubitka.

Godar koristi Bardo ne toliko kao psihološki realizovan lik, koliko kao figuru otuđenja. Njena gluma je svedena, hladna, fragmentarna. Kamila misli, procenjuje, povlači se. Bardo ovde pokazuje disciplinu i suzdržanost koje su često osporavane u karijeri ove glumice. Njeno telo, nekada mesto provokacije, postaje nosilac distance i tišine.

Filmsko i estetsko poređenje

"Istina" i "Prezir" predstavljaju dva suprotna pola evropskog modernizma. Kluzo gradi film kroz psihološki realizam, dramaturšku napetost i moralnu konfrontaciju. Godar, naprotiv, razlaže naraciju, koristi boju, prostor i tišinu kao nosioce značenja. U "Istini" društvo sudi ženi; u "Preziru" žena sudi svetu koji je izneverio intimnost.

Bardo se u tim filmovima pojavljuje u dve ključne transformacije: kao žena koju društvo uništava (Istina) i kao žena koja se povlači iz ljubavi pre nego što bude uništena (Prezir). U oba slučaja, njen lik stoji u središtu moralnog konflikta epohe.

Zašto su to umetnički najsnažniji filmovi Brižit Bardo

"Istina" i "Prezir" su filmovi u kojima je Bardo u potpunosti integrisana u autorsku viziju koja nadilazi njen mit. Kluzo i Godar zapravo preoblikuju njenu slavu. U tim filmovima Bardo je, umesto simbol oslobođene seksualnosti, figura krize — emocionalne, moralne i egzistencijalne.

Upravo zato ova dva filma ostaju njen trajni umetnički kapital. U njima Bardo prestaje da bude slika epohe i postaje njen problem. A u istoriji filma, upravo takve figure ostaju zapamćene.