Avanture iz kulture

U vrevi grada koji nikada ne spava, postoje dva mesta koja, iako različita, pulsiraju istim ritmom umetnosti i kulture: Brodvej i Grinič Vilidž. Ove dve destinacije, svaka sa svojim karakterom i atmosferom, pružaju utočište stvaraocima, kreativnim lutalicama, maštovitim sanjarima i zaljubljenicima u umetnost, privlačeći ih kao sudbina. Brodvej, sa svojim blistavim neonskim svetlima i grandioznim pozorištima, i Grinič Vilidž, sa svojim uskim uličicama i boemskim kafeima, nude jedinstvenu priču o Njujorku kao umetničkom epicentru. Brodvej: Sjaj i Glamur Brodvej je sinonim za pozorište, mesto gde se snovi pretvaraju u stvarnost na daskama koje život znače. Prošetati Brodvejem znači uroniti u svet mašte, gde svaka ulica i zgrada odišu istorijom i kreativnošću. Centralno mesto Brodveja, Times Square, blješti u neonima, dok se Broadway Theatre District prostire duž 13 milja, sa više od četrdeset pozorišta koja svake noći privlače hiljade posetilaca.

Počinju Olimpijske igre. Pariz će narednih dana biti kulturni i sportski centar sveta. O njemu će se pisati, možda će baš naredni dani biti inspiracija nekom piscu za nastanak književnog dela. Pariz je u prošlosti bio stalna inspiracija književnika, i to ne samo francuskih, već iz celog sveta. Među njima i onih američkih. Ne samo da im je Pariz bio nadahnuće nego su i oni svojim stvaralaštvom uticali na književne tokove "grada svetlosti". Koji se američki književnici najviše dovode u vezu sa Parizom? Edgar Alan Po je u Americi već bio pomalo zaboravljen, kada su ga u Francuskoj Bodler i simbolisti ponovo "otkrili". Bio je jedan od njihovih uzora sa svojim mračnim senzibilitetom u pesmama i pričama. Iako nije bio u Francuskoj, postao je počasna figura u francuskom književnom panteonu. U dvadesetim i tridesetim godinama dvadesetog veka, američki pisci poput F. Skota Ficdžeralda i Ernesta Hemingveja našli su u Parizu drugi dom. Gertruda Stajn, američka knji

Ovu bih svoju potpuno subjektivnu opservaciju započeo jednom rečenicom: Poezija je mnogo širi pojam od stiha. Stih je samo formalni aspekt poetskog izraza, a poezija ne mora biti izražena isključivo kroz stih. U istoriji književnosti, versifikovana forma poezije je, tokom veoma dugog perioda, apsolutno dominirala nad proznim oblicima. Tako je bilo na samim počecima književnog stvaranja, kada su se u antičkoj Grčkoj i lirska poezija, epovi i drame pisali u stihu. Sve je to smatrano poezijom—lirska, epska i dramska. Kada je u pitanju dramska književnost, ne samo tragedije, već i komedije bile su u stihovanoj formi. Bilo je i nekih proznih književnih dela u antici, ali su ona bila zanemarljiva u odnosu na stihovana dela. I tu nije bio kraj. Poezija u stihu dominirala je sve do renesanse, do pojave Bokača i Čosera, a prvi pravi moderni prozni roman napisao je Servantes. Mada moramo pomenuti i Rablea sa njegovim Gargantuom i Pantagruelom. Što se tiče srednjeg veka, p

Film "Praznik u Rimu" iz 1953. godine, koji je režirao Vilijam Vajler, jeste priča o ljubavi i avanturi, ali i šarmantna i nepretenciozna refleksija o sreći i njenoj vezi sa materijalnim bogatstvom i društvenim statusom. Osnova ovog filma leži u briljantnom scenariju, plodu saradnje između britanskog dramaturga Džona Dajtona (1909-1989) i američkog scenariste i romanopisca Daltona Tramboa (1905-1976). Scenaristički duo uspeo je da kreira narativ koji spaja romansu, humor i suptilne socijalne komentare. Priča prati princezu Anu (Odri Hepbern), koja beži od svojih kraljevskih dužnosti kako bi provela jedan dan slobode u Rimu. Na tom putovanju upoznaje američkog novinara Džoa Bredlija (Gregori Pek), koji isprva vidi priliku za ekskluzivnu priču, ali se ubrzo zaljubljuje u princezu. Zaplet priče počinje kada princeza Ana, umorna od svojih kraljevskih obaveza, odluči da pobegne iz ambasade i istraži Rim kao obična turistkinja. Pod uticajem sedativa koje je

"Život je neshvatljivo čudo" - napisao je Ivo Andrić u svojoj pripoveci, a ja se, putujući neumorno po svetu, neprestano uveravam da je to zaista tako. Nikad kraja čudesima, nikad kraja avanturama. Treba putovati. U Positanu, na obali Amalfi, smešten sam u lepom hotelu, sa divnim pogledom na more. Brzo sam upoznao razne goste, sa nekima se i sprijateljio. Naravno, kako to uvek biva na mojim putovanjima, protkanim duhom Barona Minhauzena, upoznao sam brzo i srodnu žensku dušu, za koju nisam hteo da znam odakle je, niti me je zanimalo. Važno je da sam odmah uočio da je fakirka, a pošto sam i ja fakir, vrlo brzo smo se "namirisali". Kako? Postoje neki beskrajno šarmantni potezi u fakirizmu kada je reč o udvaranju. Recimo, kada se upoznaješ sa ženskom osobom, za koju imaš indicije da je fakirka, prilikom rukovanja srednjim prstom svoje šake pošašoljiš njen dlan, diskretno. Ako uočiš da pozitivno reaguje, nastaviš dalje, a sledeći potez je da, kada vam se pog

Kada kažemo Rim, neki će prvo pomisliti na Koloseum i rimsku civilizaciju, neko na Julija Cezara i njegove pohode, neko na Eneju, Romula i Rema. Neko će setiti rimskog prava, a neko Tibra i brežuljaka na kojima hiljadama godina leži večni grad. Nekima će prva asocijacija biti arhitektura i likovna umetnost koja je po hramovima i van njih nastajala tokom bogate rimske istorije. Ljubitelji pozorišta pomisliće na Plauta i renesansnu komediju del arte, a ljubitelji muzike na nezaboravne opere. Književni znalci setiće se verovatno već malo zaboravljene "Rimljanke", a poklonici sedme umetnosti veličanstvene Sofije Loren...  I Klaudije Kardinale, Đine Lolobriđide, Monike Viti, Marčela Mastrojanija, Felinija, De Sike, Viskontija, Antonionija, Pazolinija. I Ingrid Bergman je sa svojom velikom ljubavlju, rediteljem Roselinijem, živela u ovom gradu, njihova ćerka je Izabela Roselini.  Hroničari šezdesetih setiće se naših glumaca, poput Bebe Lončar, koji su tih go

DAN NA BORA BORI Na Bora Bori, rajskom biseru južnog Pacifika, svaki dan je kao scena iz snova. Sunce se rađa polako, prelivajući nebo ružičastim i zlatnim tonovima, dok lagani povetarac miluje palme. Moje jutro započinje na terasi privatne vile s pogledom na tirkiznu lagunu. Po doručku, koji uključuje sveže voće poput manga, papaje i ananasa, te lagani kolačić od kokosa i lokalni tahićanski med, pijem svoj prvi koktel – osvežavajući Mai Tai, napravljen od lokalnog ruma i sveže ceđenih citrusnih sokova. Setio sam se stare narodne mudrosti: "Čovjek mora prvo jest, pa tek onda pit, da bi visoko svjestan mogao bit!"  Ovde sam se našao zbog projekta koji sam pisao za Erazmus. Tema iz obrazovanja. Projekat prošao i - evo mene na Maldivima, da se stručno usavršavam. Erazmus plaća, a ja napredujem u obrazovno-vaspitnim kompetencijama. Svi zajedno stremimo boljoj budućnosti, da usavršimo naš već prilično savršen obrazovni sistem. Maldivi su sjajno mesto za to.