POEZIJA (ILI) KNJIŽEVNOST

Ovu bih svoju potpuno subjektivnu opservaciju započeo jednom rečenicom: Poezija je mnogo širi pojam od stiha. Stih je samo formalni aspekt poetskog izraza, a poezija ne mora biti izražena isključivo kroz stih.

U istoriji književnosti, versifikovana forma poezije je, tokom veoma dugog perioda, apsolutno dominirala nad proznim oblicima. Tako je bilo na samim počecima književnog stvaranja, kada su se u antičkoj Grčkoj i lirska poezija, epovi i drame pisali u stihu. Sve je to smatrano poezijom—lirska, epska i dramska.

Kada je u pitanju dramska književnost, ne samo tragedije, već i komedije bile su u stihovanoj formi. Bilo je i nekih proznih književnih dela u antici, ali su ona bila zanemarljiva u odnosu na stihovana dela. I tu nije bio kraj. Poezija u stihu dominirala je sve do renesanse, do pojave Bokača i Čosera, a prvi pravi moderni prozni roman napisao je Servantes. Mada moramo pomenuti i Rablea sa njegovim Gargantuom i Pantagruelom.

Što se tiče srednjeg veka, postojali su prozni viteški romani, ali su oni vrednosno bili daleko ispod književnih dela pisanih u stihu. Šekspir je svoja dela, svoje najbolje drame, pisao u stihu. Dominacija stiha nastavila se i kasnije, ali se i proza pisala sve više. Proza je doživela punu ekspanziju u 19. veku. Međutim, tokom tog perioda pojavljuje se i roman u stihu koji piše Puškin. U 19. veku, postojali su pisci koji su podjednako dobro pisali lirsku poeziju u stihu i epska prozna dela, kao što je bio Edgar Alan Po. Ali su se pojavili i pisci poput Bodlera koji su pisali pesme u prozi.

Šta je ovde važno? Treba da izbegnemo zamku u koju mnogi upadaju, poistovećujući lirsku poeziju, koja se uglavnom piše u stihu, sa celokupnom poezijom. Jer postoji i epska i dramska poezija. Mnogi s pravom smatraju da je upravo epska poezija, tačnije ep, bila osnova iz koje su se kasnije razvili opširni narativni prozni oblici kao što su romani i pripovetke. U tome ima istine, čak i ako to nije potpuno tačno.

Drama takođe, u ovom novom vremenu, naročito u revolucionarnom 18. i 19. veku, doživljava promene, ne piše se više u stihu već u prozi. Ali to i dalje ostaje drama kao književni rod. Njena suština, njena esencija se nije promenila time što će ona formalno sada biti drugačije napisana. Suštinski elementi drame, u kojoj dominira radnja, ostaju nepromenjeni u odnosu na vreme kada se pisalo u stihovima.

Možete reći—pa ipak se nešto promenilo, i slažem se, ali ovde govorimo o suštini književnog stvaralaštva. Čak i kod Čehova, koji krajem 19. veka predstavlja revolucionara u dramskom izrazu, i kod koga naizgled nema klasičnog zapleta (mada ga ima, samo je u dubini ljudske duše), drama u svojoj osnovi ostaje—drama.

Takođe je tačno da pisci, sa velikim uplivom proznog stvaralaštva, dobijaju mnogo veću slobodu da se izraze, i da je jezik proze mnogo bliži svakodnevici od onog poetskog, preciznije od onog koji se koristio u stihovanoj formi. Kasnije, u 20. veku, javljaju se drame u kojima se kombinuju stihovi i proza.

Ali, opet ponavljam, sve to—sa svojim senzibilitetom, sa večnim pitanjima koja se ponavljaju jer na njih nema konačnih odgovora, sa u osnovi tragičnom sudbinom čoveka koji je osuđen na prolaznost i bol čak i u komediji, sa lepotom estetskog čina koji nam prikazuje ulepšanu ili golu stvarnost i njene alternative, i koji nas vodi u neke neslućene predele mašte putem nebeske inspiracije velikih umetnika—svoju osnovu ima u poeziji, jer je u dugom periodu pre toga između poezije i književnosti bio znak jednakosti.