"PRAZNIK U RIMU: SCENARISTIČKO REMEK-DELO I PORUKA O SREĆI

Film "Praznik u Rimu" iz 1953. godine, koji je režirao Vilijam Vajler, jeste priča o ljubavi i avanturi, ali i šarmantna i nepretenciozna refleksija o sreći i njenoj vezi sa materijalnim bogatstvom i društvenim statusom. Osnova ovog filma leži u briljantnom scenariju, plodu saradnje između britanskog dramaturga Džona Dajtona (1909-1989) i američkog scenariste i romanopisca Daltona Tramboa (1905-1976).

Scenaristički duo uspeo je da kreira narativ koji spaja romansu, humor i suptilne socijalne komentare. Priča prati princezu Anu (Odri Hepbern), koja beži od svojih kraljevskih dužnosti kako bi provela jedan dan slobode u Rimu. Na tom putovanju upoznaje američkog novinara Džoa Bredlija (Gregori Pek), koji isprva vidi priliku za ekskluzivnu priču, ali se ubrzo zaljubljuje u princezu.

Zaplet priče počinje kada princeza Ana, umorna od svojih kraljevskih obaveza, odluči da pobegne iz ambasade i istraži Rim kao obična turistkinja. Pod uticajem sedativa koje je uzela kako bi smirila svoje živce, Ana zaspi na ulici, gde je pronalazi Džo. Ne prepoznajući je odmah, Džo je vodi u svoj stan kako bi se odmorila. Sutradan, kada shvati njen pravi identitet, Džo vidi priliku za senzacionalnu priču koja bi mu mogla doneti profesionalni uspeh.

Međutim, kako dan odmiče, Džo i Ana provode nezaboravne trenutke zajedno, istražujući znamenitosti Rima i uživajući u jednostavnim zadovoljstvima života. Njihovo druženje obuhvata posete čuvenim Španskim stepenicama, vožnju vespom po zanimljivim rimskim ulicama i uličicama, te istraživanje gradskih znamenitosti. Džo čak laže urednika svog lista da je na tragu velike priče, dok zapravo pokušava da zaštiti Aninu anonimnost i pruži joj dan slobode koji je toliko želela.

Jedan od ključnih aspekata scenarija jeste prikaz kontrasta između dve različite stvarnosti: sveta bogatstva i privilegija, te jednostavne, ali autentične svakodnevice običnih ljudi. Ana, iako princeza, oseća se zarobljenom u svom raskošnom životu, dok Džo, novinar sa skromnim primanjima, uživa u slobodi i spontanosti koju mu pruža njegova profesija. Kroz njihov odnos, film postavlja pitanje: da li su bogatstvo i status zaista ključni za sreću?

Trambo i Dajton vešto su utkali ovu dilemu u scenario, dajući Aninoj potrazi za slobodom i istinskom srećom univerzalni značaj. Film ne osuđuje materijalno bogatstvo, već ukazuje na to da sreća često leži u jednostavnim, svakodnevnim trenucima i iskrenim međuljudskim vezama. Kroz prizmu Ane i Džoa, shvatamo da novac i status mogu biti prepreke pravoj sreći, jer ograničavaju individualnu slobodu i autentičnost.

Kraj filma je i srećan i tužan. Iako Ana mora da se vrati svojim kraljevskim dužnostima, a Džo nastavlja svoj život kao novinar, oboje su bogatiji za jedno nezaboravno iskustvo koje im je pokazalo šta znači prava sloboda i sreća. Njihov rastanak je emotivan, ali nosi poruku o vrednosti svakog trenutka provedenog u iskrenoj sreći.

Scenaristički doprinos Dajtona i Tramboa ovom filmu je neprocenjiv. Njihova sposobnost da kombinuju romantičnu komediju sa socijalnim komentarom čini "Praznik u Rimu" ne samo klasičnim filmom, već neodoljivo šarmantnom i bezvremenom pričom o ljudskoj potrazi za srećom i slobodom.