POARO U POSITANU (jedna poučna avantura)

"Život je neshvatljivo čudo" - napisao je Ivo Andrić u svojoj pripoveci, a ja se, putujući neumorno po svetu, neprestano uveravam da je to zaista tako. Nikad kraja čudesima, nikad kraja avanturama. Treba putovati.

U Positanu, na obali Amalfi, smešten sam u lepom hotelu, sa divnim pogledom na more. Brzo sam upoznao razne goste, sa nekima se i sprijateljio. Naravno, kako to uvek biva na mojim putovanjima, protkanim duhom Barona Minhauzena, upoznao sam brzo i srodnu žensku dušu, za koju nisam hteo da znam odakle je, niti me je zanimalo. Važno je da sam odmah uočio da je fakirka, a pošto sam i ja fakir, vrlo brzo smo se "namirisali". Kako?

Postoje neki beskrajno šarmantni potezi u fakirizmu kada je reč o udvaranju. Recimo, kada se upoznaješ sa ženskom osobom, za koju imaš indicije da je fakirka, prilikom rukovanja srednjim prstom svoje šake pošašoljiš njen dlan, diskretno. Ako uočiš da pozitivno reaguje, nastaviš dalje, a sledeći potez je da, kada vam se pogledi susretnu, a u vas tog trenutka ne gleda niko, nekoliko puta prstom ovlaš prevučeš ispod svog nosa. Ako opet pozitivno reaguje, a to znači zavodljivim osmehom ili diskretnim klimanjem glave, to znači da ste na istoj talasnoj dužini. Tako sam ja, primenjujući fakirski šarm, prepoznao srodnu dušu.

Ali, fakirka ne bi bila fakirka kada ne bi napravila neku zvrčku.

U istom našem hotelu gosti su bili i supružnici, prosvetni radnici, koji su došli uz pomoć vaučera. Kao i svi prosvetni radnici, i oni su bili prilično naivni. Naime, smatrali su da novac koji su poneli mogu da drže u hotelskoj sobi, sakriven ispod krevetskog dušeka. Bili su sigurni da niko neće ulaziti u sobu (osim čistačice) dok nisu tu, a i ako uđe, neće pronaći njihovu skromnu ušteđevinu.

Ali, ne lezi vraže, fakirka ne bi to bila kada ne bi iz aviona prokljuvila šta su oni uradili. A bila je soba tik pored njihove. Vrata od terasa svih soba uvek širom otvorena. Prosto mami. I naravno, po kratkom postupku izvršila je operaciju prelivanja novca u svoj džep. Pojednostavila je metode piramidalnih banaka iz devedesetih godina koje su, suštinski, uradile isto.

Kada su se prosvetari požalili da im je nestao novac, uz suze i glasno jaukanje i proklinjanje, odmah mi je bilo jasno šta se desilo.

Pošto sam se u hotelu, među gostima, brzo nametnuo kao čovek koji rešava probleme, pa i one najzamršenije, gosti hotela odabrali su me da, kao što bi to učinio Herkul Poaro, rešim ovaj slučaj i otkrijem lopova.

Naravno, prihvatio sam, iako tu nije imalo šta da se rešava, sve sam znao. Ali, zar ću tek tako da žrtvujem naredne slatke dane i noći sa srodnom dušom? Bio sam u dilemi.

Onda sam ih uveče, kao što bi to učinio pravi Herkul Poaro, okupio u prostranom holu hotela. I naložio im da me pažljivo slušaju. Naširoko sam objasnio sve aspekte ovog, kako sam rekao, zamršenog slučaja, predočio im ogromne nepoznanice i nepredvidivosti sa kojima se suočavamo, objasnio da krivac može biti svako, jer postoji mogućnost da se neko i merdevinama popeo u sobu prosvetara, izložio velike enigme i zagonetke pred kojima se nalazimo i... Zaključio da je slučaj nerešiv!

A onda sam, poput Cicerona, poentirao efektnom završnicom nadahnutog govora, obraćajući se prosvetarima ovim rečima:

"Gospodo prosvetari, ja znam da nijedan gubitak nije lak. Ali, vi u odnosu na sve nas, imate ogromnu prednost. Bavite se jednim plemenitim, hvale vrednim, pozivom u kome nikad  nije bio važan novac, već ljubav koju nosite u srcu. Ne samo ljubav prema deci, nego prema ljudima, prema svemu što nas okružuje. (I tu sam napravio psihološku pauzu).

"O, dragi moji, zar ćete zbog nešto para sada tugovati i patiti, besciljno tražiti krivca koga je nemoguće pronaći? Zar ćete žrtvovati sve ideale zbog kojih živite? Zar ćete se srozati na nivo potrošačkog mentaliteta koji guši ovaj divni svet? Molim vas, molim vas, uzdignite se iznad toga, budite dostojanstveni, poštujte vaš plemeniti poziv. Nemojte se opterećivati tim efemernim stvarima, tim tricama. Budite dostojni profesije koju, verujem, sa velikom posvećenošću, obavljate. Nemojte tražiti krivca. Onaj koji vam je uzeo novac, znaće kako da ga potroši, sigurno će uživati. Pa zar nije smisao života u tome da se radujemo tuđoj sreći kao da je naša? Kad taj neko uživa, kao da uživate i vi! (I tu opet psihološka pauza)

" Dakle, dragi moji, besmisleno je gubiti vreme na te gluposti, vi ste iznad toga, i zato predlažem drugo rešenje: da preostali deo odmora provedete u vašoj hotelskoj sobi, tako ćete se manje trošiti, a ja vam garantujem da ćemo svi ovde, koliko nas ima, sakupiti nešto para kako biste imali za povratak. Možda vam se, sa ovim što se dogodilo, osmehnula nenadana sreća. Moći ćete, u tišini vaše lepe sobe, neometano da se pripremate za novu školsku godinu! "

Nekoliko trenutaka bio je tajac, a onda se prolomio gromoglasan aplauz. Neki su hteli da me nose na rukama! Prosvetari su ushićeno, sa suzama radosnicama, gledali u mene kao u božanstvo! Nisu mogli da nađu reči kojima bi mi se zahvalili! Rekli su da sam najpametniji i najhumaniji čovek koga su sreli u životu.

Naravno, ja rešavam sve probleme brzo i efikasno.

Čekala me je duga i slatka noć...