PARIZ I AMERIČKI PISCI

Počinju Olimpijske igre. Pariz će narednih dana biti kulturni i sportski centar sveta. O njemu će se pisati, možda će baš naredni dani biti inspiracija nekom piscu za nastanak književnog dela.

Pariz je u prošlosti bio stalna inspiracija književnika, i to ne samo francuskih, već iz celog sveta. Među njima i onih američkih. Ne samo da im je Pariz bio nadahnuće nego su i oni svojim stvaralaštvom uticali na književne tokove "grada svetlosti".

Koji se američki književnici najviše dovode u vezu sa Parizom?

Edgar Alan Po je u Americi već bio pomalo zaboravljen, kada su ga u Francuskoj Bodler i simbolisti ponovo "otkrili". Bio je jedan od njihovih uzora sa svojim mračnim senzibilitetom u pesmama i pričama. Iako nije bio u Francuskoj, postao je počasna figura u francuskom književnom panteonu.

U dvadesetim i tridesetim godinama dvadesetog veka, američki pisci poput F. Skota Ficdžeralda i Ernesta Hemingveja našli su u Parizu drugi dom. Gertruda Stajn, američka književnica koja je takođe živela u Parizu i u čijem salonu su se često okupljali, nazvala ih je "izgubljenom generacijom", a njihova dela, nekad više a nekad manje, odražavala su traume i deziluzije perioda posle Prvog svetskog rata u kome su učestvovali. Ficdžerald je takođe pisao o velikim a neostvarenim ljubavima i glamuroznom životu Džez ere, dok je Hemingvej, svojim jednostavnim stilom, prikazivao surovost i lepotu života.

Njihovi omiljeni kafei i restorani, poput La Closerie des Lilas i Les Deux Magots, bili su mesta gde su provodili noći u razgovoru, piću i pisanju. Hemingvej je o svom boravku u Parizu napisao memoare "Pokretni praznik", pružajući živopisno sećanje na pariske godine. Kasnije, kada se Drugi svetski rat završio, Hemingvej je kao oslobodilac trijumfalno ušetao u hotel Ritz i to je jedna od legendarnih epizoda iz njegove bogate biografije.

Henri Miler, još jedan američki pisac u Parizu tih godina, pronašao je u ovom gradu slobodu za svoje radikalne ideje i književne poduhvate (koji ipak nisu bili potpuno revolucionarni jer je, baš u francuskoj književnosti, bilo pisaca koji su činili slične stvari) kao i nepatvoreno izražavanje, nekad brutalno, vulgarno i direktno, a nekad suptilno i pomalo melanholično. Njegova strasna veza sa Anais Nin, takođe Amerikankom u Parizu, književnicom koja je svojim dnevnikom otkrila suptilne (ali nekad i ne baš tako suptilne) tajne ženskog erotizma i senzualnosti, imala je uticaj na Milerovo stvaralaštvo. Miler je u literaturu uneo nove teme, motive, drugačiji jezik kao i nepatvorenu seksualnost, što je za mnoge u svetu, a u Americi pogotovu, bilo tada neprihvatljivo. Ključna Milerova dela zato još dugo neće imati dozvolu za objavljivanje u Americi, iako za Francusku nisu predstavljala tabu. Njegov roman "Rakova obratnica", novela "Mirni dani u Klišiju" i zbirka priča "Black Spring" svakako su predstavljali književni preokret. Neki francuski pisci, poput Frederika Begbedea, smatraju ga jednim od najvećih pisaca 20. veka.

Naravno, priča o književnom Parizu dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka ne bi bila moguća bez čuvene knjižare "Shakespeare and Company" čija je vlasnica bila Amerikanka Silvija Bič. Ta legendarna knjižara bila je kultno mesto gde su se okupljali pisci koji će uskoro postati velika imena svetske književnosti. Osim Hemingveja koji je bio redovni posetilac, bio je tu i Džejms Džojs čijeg "Uliksa" te 1922. godine niko nije hteo ni smeo da objavi osim - Silvije Bič. I tako je ova vlasnica knjižare postala zaslužna za prvo objavljivanje književnog dela koje će kasnije biti proglašeno najvećim romanom 20. veka!

Knjižara Silvije Bič zatvorena je posle Drugog svetskog rata, ali će se nova knjižara sa istim imenom ali na različitom mestu pojaviti već pedesetih godina i bez prestanka će raditi do danas u međuvremenu postavši verovatno najpoznatija knjižara na svetu. Ne samo zbog knjiga koje poseduje već i zato što je ponovo okupljalište pisaca i ljubitelja knjige.

Pisci bit generacije, poput Alena Ginzberga, Džeka Keruaka, Vilijama S. Barousa i Gregorija Korsa, takođe su našli svoj put do Pariza. Knjižara "Shakespeare and Company" postala je njihovo mesto okupljanja, gde su razmenjivali i širili svoje ideje i nalazili inspiraciju.

Pariz je bio drugi dom i za afroameričke pisce poput Džejmsa Boldvina i Ričarda Rajsa. Njihova dela, bogata motivima identiteta, rasnih tenzija i slobode odjeknula su u francuskom društvu doprinoseći širem kulturnom dijalogu.

Henri Džejms, iako poznat po svojoj povezanosti s Engleskom, često je posećivao Pariz i bio pod uticajem francuske književnosti. Njegova dela reflektuju  ljubav prema ovom gradu, mestu gde se susreću različite kulture i gde se može osetiti puls evropske civilizacije.

Pol Oster, nedavno preminuli američki pisac, takođe deli duboku povezanost sa Parizom. Oster je bio odličan poznavalac francuskog jezika i kulture, pisao je i na francuskom jeziku, a njegova dela nekad koriste Pariz kao mesto introspekcije i istraživanja ličnih, egzistencijalnih i filozofskih pitanja.

U Parizu je nažalost svoje poslednje dane proveo i pesnik i muzičar Džim Morison, jedan iz Kluba 27. Sahranjen je na pariskom groblju Per Lašez gde njegovo večno boravište i danas posećuju obožavaoci iz celog sveta.

Pariz, grad svetlosti, grad umetnosti, grad inspiracije. Bio je i ostao mesto gde su američki pisci pronalazili sebe, gde su istraživali granice svoje kreativnosti i gde su nalazili dom daleko od doma. U danima koji dolaze, dok Pariz bude domaćin Olimpijskih igara, grad će ponovo biti u centru pažnje sveta. No, za one koji su ga voleli i koji su u njemu stvarali, Pariz će uvek biti mnogo više od toga - večni izvor inspiracije, mesto gde se susreću snovi i stvarnost, gde se umetnost i život prepliću u neprekidnom i strasnom plesu.