ERAZMUS PROJEKAT - PRIČE SA BORA BORE I MALDIVA

DAN NA BORA BORI

Na Bora Bori, rajskom biseru južnog Pacifika, svaki dan je kao scena iz snova. Sunce se rađa polako, prelivajući nebo ružičastim i zlatnim tonovima, dok lagani povetarac miluje palme. Moje jutro započinje na terasi privatne vile s pogledom na tirkiznu lagunu. Po doručku, koji uključuje sveže voće poput manga, papaje i ananasa, te lagani kolačić od kokosa i lokalni tahićanski med, pijem svoj prvi koktel – osvežavajući Mai Tai, napravljen od lokalnog ruma i sveže ceđenih citrusnih sokova. Setio sam se stare narodne mudrosti: "Čovjek mora prvo jest, pa tek onda pit, da bi visoko svjestan mogao bit!" 

Ovde sam se našao zbog projekta koji sam pisao za Erazmus. Tema iz obrazovanja. Projekat prošao i - evo mene na Maldivima, da se stručno usavršavam. Erazmus plaća, a ja napredujem u obrazovno-vaspitnim kompetencijama. Svi zajedno stremimo boljoj budućnosti, da usavršimo naš već prilično savršen obrazovni sistem. Maldivi su sjajno mesto za to.

Nakon doručka, oblačim svoju vrhunsku ronilačku opremu marke Scubapro, poznatu po pouzdanosti i kvalitetu. Zaranjam u kristalno čiste vode, istražujući koralne grebene i šareni podvodni svet. Ribe svih boja igraju se oko mene, a osećaj slobode i mira ispunjava moje srce.

Poslepodne je rezervisano za nešto drugo. Iznajmio sam jahtu marke Sunseeker, model Predator 108, koja me vodi na privatne plaže gde uživam u miru i tišini. Dok se sunce spušta ka horizontu, naručujem egzotični koktel Blue Lagoon, napravljen od votke, plavog curacaoa i limunovog soka, savršen za osveženje na plaži.

Za ručak biram restoran na vodi, poznat po svojoj tahićanskoj kuhinji. Narudžba uključuje poisson cru, lokalni specijalitet od sirove ribe marinirane u limunovom soku i kokosovom mleku, servirano s ukusnim tahićanskim vanilin pirinčem.

Veče donosi novu dozu uzbuđenja. Vozim se u svom iznajmljenom električnom automobilu marke Tesla, model X, kroz uske, romantične ulice Bora Bore, uživajući u tišini i sofisticiranosti vozila. Odlazim u ekskluzivnu kockarnicu, gde me čeka rulet. Pijem svoj omiljeni koktel – votka martini, savršeno izmešan, ne protresen, baš kao što bi to Džejms Bond tražio.

Noć završavam na terasi svoje vile, gde uz poslednji koktel dana – Pina Colada s pravim tahićanskim kokosovim mlekom i svežim ananasom – gledam zvezde koje se reflektuju u mirnoj laguni. Bora Bora je doista raj, a svaki trenutak na ovom ostrvu ispunjen je neponovljivim doživljajima.

Isplati se biti prosvetni radnik.

POSLEDNJI DAN NA BORA BORI (jedna divno-tužna priča sa primesama neizbežne patetike)

Prošli su dani kao treptaj oka, a Bora Bora je(na čije smo ime posebno ponosni mi iz Bora)  ostavila neizbrisiv trag u mom srcu. Danas, dok sunce lagano zalazi iznad tirkizne lagune, osećam težinu rastanka. Ovo je poslednje veče na ovom rajskom ostrvu, a sve što sam doživeo, kao da se slilo u ovaj trenutak.

Na terasi svoje vile, pijem poslednji Mai Tai, uživajući u spokojnom pogledu na more. Zvuci vode i šum palmi stvaraju simfoniju koja ispunjava prostor između prošlosti i budućnosti. Misli mi lutaju ka njoj, jednoj ljupkoj sireni, koju sam upoznao prvog dana na ostrvu.

Naša priča počela je slučajno, kao sve prave avanture. Sreli smo se na plaži, njene oči su sijale kao blistavi okean okupan sjajnom mesečinom, a osmeh je bio topao kao tropski dan. Te noći sreo sam je ponovo u kazinu, gde sam pio svoj votka-martini i nisam imao sreće, ali ko nema sreće na ruletu... Proveli smo dane istražujući skrivene kutke ostrva, roneći među koralnim grebenima, smejući se i razgovarajući kao da se poznajemo celog života.

Dok smo večerali u malom restoranu na vodi, pod mesečinom koja se reflektovala u njenim očima, znali smo da se bliži kraj ovom rajskom trenutku. Poisson cru na tanjiru je bio savršen, ali gorak ukus rastanka se ipak čudno mešao s njim.

 Obećali smo jedno drugom da ćemo čuvati ove trenutke kao dragoceno sećanje. I da ćemo ih obavezno uključiti u neke buduće memoare. 

Kasno u noć, dok hodamo plažom, vetar nosi njenu kosu, a miris soli ispunjava vazduh. Reči su nepotrebne, sve je već rečeno. Osećam njenu ruku u svojoj i znam da ovaj trenutak nikada neće izbledeti. Dok zvezde sijaju iznad nas, poslednji put je privijam uz sebe, osećajući njen puls kao da je deo mog krvotoka.

Sada, dok sedim na terasi, gledam prema horizontu. Bora Bora me je naučila da život nije samo niz dana, već niz trenutaka koji definišu našu suštinu. I ovaj trenutak, i poslednja noć na Bora Bori, nose u sebi težinu i slast jednog Eldorada. 

Uz poslednji gutljaj Pina Colade, šaljem tiho zbogom ovom raju i njoj, mojoj ljupkoj morskoj sireni...

Lepo je biti prosvetni radnik.

OD BORA BORE DO MALDIVA: PUTOVANJE KROZ DVA RAJA

Bora Bora, biser Pacifika, mesto gde je svaki dan nosio novu avanturu i neizbrisive uspomene...

Proveo sam nezaboravne dane istražujući kristalno čiste lagune, plivajući sa šarenim ribama i deleći strastvene ljubavne trenutke pod zvezdanim nebom. Svaka peskovita obala i svaki koralni greben bili su kao scena iz nekog sna, savršeno opijajući moj nemirni duh. 

Ali svako putovanje ima svoj kraj, pa sam se spremao da se vratim kući, makar privremeno, da bih napunio baterije za sledeću pustolovinu. Spakovao sam kofere, oprostio se od prijatelja i ljubavnih avantura, kad... Ne lezi vraže, stiže poruka od bliskih prijatelja, bračnog para, koji su upravo stigli na Maldive. Pozvali su me da im se pridružim na nekoliko dana u tom raju na planeti. Takva ponuda se ne odbija, pogotovo ako su Maldivi samo par sati leta udaljeni.

Seo sam u luksuzni privatni avion, a osećaj uzbuđenja ponovo je oživeo u meni dok smo leteli iznad plavih prostranstava. Adrenalin. Stigavši na Maldive, prizor koji me dočekao bio je "među javom i med snom" . Beskrajne tirkizne lagune, bele peskovite plaže, i vile koje se nalaze tik iznad vode, kao plutajući hoteli, dočekali su me sa toplim zagrljajem.

Moji prijatelji su već iznajmili jednu vilu-lepoticu na vodi, pružajući mi slobodu da istražujem maldivski raj na svoj način. Oni vole porodične trenutke i opuštanje, pa ćemo se viđati uglavnom uveče, dok ja tokom dana imam slobodu da uživam u svakom trenutku.

Prvi dan proveo sam surfujući na najboljoj opremi koju je novac mogao kupiti - Firewire surf dasci, poznatoj po svojoj gotovo programiranoj ravnoteži i brzini. Vetrovi su bili savršeni , a more idealno za sve ljubitelje talasa. Kasnije sam se okušao u skijanju na vodi koristeći vrhunsku opremu, naime Connelly skije koje pružaju izvanrednu kontrolu i stabilnost. Bio sam u društvu grupe Japanaca koji su delili moju strast za adrenalinom i morem.

Sutra je rezervisano za novu vrstu avanture - iznajmljujem Cirrus SR22 sportski avion. Ovaj avion je poznat po svojoj vrhunskoj tehnologiji i performansama, pravi dragulj za svakog avijatičara. Ne mogu dočekati da ponovo osetim slobodu letenja, da obletim oko predivnih atola i uživam u pogledu na ovaj raj sa visine.

Pre pola sata sreo sam bogatog turistu koji me je pitao da li možda znam neku trgovinu gde bi mogao da nosi gajbice kako bi produžio letovanje. Video je znak pitanja u mojim očima pa je sa dobroćudnim osmehom objasnio kako se prvi milion nikada ne zaboravlja! Još je dodao kako mu je životni moto: "rad nema alternativu"! Ovde su ljudi šereti! 

Maldivi su pravo remek-delo prirode. Lagune su poput plavih dragulja, obale su ukrašene kokosovim palmama koje se njišu na toplom povetarcu. Ponekad mi se čini da je more tu prozirnije nego bilo gde drugde, tako da možeš videti svaki detalj koralnih grebena ispod staklene površine. Vazduh je prožet mirisom soli i tropskog cveća, a nebo se preliva u nijansama ružičaste i zlatne tokom zalaska sunca.

Život je zaista jedna velika i nepredvidiva avantura. Od Bora Bore do Maldiva, svaki trenutak je bio kao deo nekog čarobnog mozaika, sa svojim bojama, oblicima i mirisima. Svaka nova destinacija donosi nova uzbuđenja, nove izazove i nezaboravne uspomene. I ko zna gde će me sledeća pustolovina odvesti, jer avanturistički duh nikada ne miruje.

BLACKJACK I SAT

Prva noć na Maldivima započela je u mondenskoj kockarnici, o kojoj su mi pričali kao o mestu gde se susreću sreća i luksuz. Sedeo sam za stolom i pijuckao bondovski votka-martini, savršeno promućkan. Veče je obećavalo uzbuđenje. Ha, ponovo su se u meni probudile veštine  Barona Minhauzena... 

Igrao sam blackjack, igru u kojoj je cilj skupiti 21 poen bez prelaska te granice. Karte su se smenjivale, a adrenalin je pulsirao kroz moje krvne sudove. Krupije je bio profesionalac, ali večeras je sreća bila na mojoj strani. Dobio sam nekoliko rundi i zaradio lep iznos novca. Osećao sam se nepobedivo.

S obzirom na dobru sreću, odlučio sam da rizikujem. Nekoliko puta sam odigrao double down, udvostručujući svoj ulog i povlačeći samo još jednu kartu. Srce mi je lupalo svaki put kad sam povlačio kartu, osećao sam veliku napetost u glavi. I svaki put, sreća je bila na mojoj strani. Krupije je otvorio karte, a moj ukupni zbir bio je savršen. Dobitak se povećavao, a uzbuđenje je raslo. 

Upravo kada sam mislio da je veče doseglo vrhunac, prišao mi je elegantni gospodin, Evropljanin, verovatno Francuz ili Belgijanac, rekao bih po naglasku engleskog jezika. Njegov izgled i maniri odavali su svetskog čoveka, ali i nestrpljenje. Očigledno je ostao bez para, pomislio sam poučen iskustvom iz kockarnica, a u očima mu je svetlucala žarka želja za nastavkom igre.

„Izgubio sam sve, ali imam predlog za tebe,“ rekao je tihim, ali odlučnim glasom. Iz džepa je izvukao sat – Patek Philippe Sky Moon Tourbillon Reference 6002R. „Daj mi nešto novca da nastavim igru na ruletu, a zauzvrat ćeš dobiti ovaj sat. Vredan je preko milion evra.“

Pristao sam (uzgred, taj sat vredi oko 2 miliona dolara, što sam znao čim sam ga video, postoji veoma mali broj primeraka), ne samo zbog vrednosti sata, već i zbog dramskog obrta koje je donela ova neočekivana situacija. Dao sam mu deo svojih dobitaka, a u zamenu  dobio sat. Cena sata bila je 30 puta veća od iznosa koji sam mu dao. Gledao sam ga kako nastavlja igru s obnovljenim entuzijazmom.

Međutim, savest mi se probudila. Imao sam osećaj da sam iskoristio njegovu očajničku situaciju. Prišao sam mu ubrzo potom, spreman da mu vratim sat. „Ne želim da zadržim nešto što ti toliko znači,“ rekao sam mu.

Odmahnuo je glavom i nasmejao se. „Ne razumeš ti to,“ rekao je. „Neka sat bude tvoja nagrada za večerašnju sreću.“

S novcem koji sam zaradio na blackjacku, pomogao sam gospodinu da nastavi svoj kockarski san, a zauzvrat dobio basnoslovno skup sat. Veče je završilo nepredvidivo, kao što i život zna da bude.

Na izlazu iz kockarnice, sreo sam zgodnu Šveđanku koju sam upoznao još za stolom za blackjack. Gledala me je ispod oka dok sam dobijao a ona uglavnom gubila, ali ne puno. Nije imala sreće, ni znanja, ni iskustva, ali sa takvim telom to nije ni mnogo važno. Još uvek sam bio pod utiskom prethodne ljubavne avanture sa ostrva Bora Bora, i svakako je neću zaboraviti, ali ovo je zaista bila ponuda koja se ne odbija. Njeni slatki, senzualni osmesi, prirodno pune i divno oblikovane usne, uzak struk, ne preterano velike, ali uspravne i ponosite grudi i duge izvajane noge sa pozadinom poput  Modesti Blejz, bili su dovoljni da sa njom utonem u maldivsku noć...

NA NEBU IZNAD MALDIVA - RAD NEMA ALTERNATIVU

Sedeo sam u pilotskoj kabini sportskog aviona Cirrus SR22, dok je sunce izlazilo iznad horizontskog crteža Maldiva. Nebo je bilo prošarano ružičastim i narandžastim nijansama, poput platna isprskanog toplim bojama zalaska. Probudio se moj stari poriv Barona Minhauzena. Uzleteo sam polako, osećajući vibracije aviona dok su točkovi dodirivali pistu, a zatim se lagano podigao u vazduh, ostavljajući sve brige na zemlji.

Kako sam se penjao više, voda ispod mene postajala je tirkizno plava, gotovo nestvarna. Mali atoli su izgledali kao smaragdi razbacani po safiru okeana. Svaki obris ostrva bio je savršeno uokviren belim peskom, poput najfinijeg praha dijamanata, a palme su se povijale na vetru i izgledale kao pozdravi iz tropskog raja. S druge strane, koralni grebeni su se protezali ispod površine vode, oblikujući zamršene i šarene pejzaže koje su se mogli videti iz kokpita.

Leteći iznad Maldiva, osećao sam se kao vladar nebeskog carstva. Bilo je to iskustvo koje je probudilo sva moja čula – vetar koji je šumio kroz prozore kabine, miris soli u vazduhu i neizmerna lepota koja me okruživala. Nebo je bilo čisto, bez ijednog oblaka, omogućilo mi je da se divim svakom detalju. 

Nakon sat vremena letenja, opet sam bio na  pisti i vratio avion agenciji. Dok sam hodao prema trgovini, uočio sam poznato lice. Bio je to moj poznanik od juče, bogataš koji je poželeo da nosi gajbice u prodavnici kako bi produžio letovanje. Njegova prisutnost ovde, među redovima konzervi i svežeg voća, bila je gotovo nadrealna, kao da sam naišao na princa u selu.

„Zdravo!“ rekao je veselo, spuštajući gajbicu narandži na pod. „Kakvo je bilo letenje?“

„Neverovatno,“ odgovorio sam, još uvek pod utiskom. „Ali, zašto ti ovo radiš? Zar moraš uopšte nešto da radiš s obzirom na svoje bogatstvo?“

Njegove oči su zasjale mudrim sjajem dok je odgovarao: „Bez rada nema ni budućnosti ni prosperiteta! Bogatstvo nije samo u novcu, već u vrednosti koju stvaramo svojim rukama i trudom.“

Wooow! Bio sam oduševljen njegovim odgovorom. Dok mnogi veruju da se bogatstvo stiče putem sumnjivih poslova, korupcije, nepotizma, lažnih ili nepostojećih tendera, ili kriminala, ovaj čovek je pokazivao suprotno. Njegov trud i rad, ma koliko se činili skromnim, bili su simbol istinske, prave vrednosti. U kakvoj smo svi zabludi bili! Prionuo sam i sam za gajbicama ne bih li se obogatio. Rad, bez obzira na okolnosti, nema alternativu.

PASO DOBLE (I RAD) 

Istog dana kada sam leteo iznad Maldiva, popodne sam proveo u trgovini, noseći gajbice i pomažući bogatašu koji je, radeći ovaj kreativni posao, želeo da zaradi i produži letovanje, ali i da dokaže kako samo rad vodi u budućnost i prosperitet. Iako sam se i ja trudio, bogatstvo se nije pojavilo kako sam se nadao. Bogataš mi je mudro rekao da treba biti uporan i predložio da sutra ustanemo u cik zore i radimo ceo dan. Oduševljeno sam prihvatio njegov predlog, ali u sebi sam znao da neću doći – nisam imao tako jaku želju da se obogatim kroz mukotrpan rad, iako je bogataš poučno delovao na mene svojim mudrim pedagoškim sentencama .

Nakon što sam se vratio kući i istuširao se, otišao sam na večeru u restoran sa maldivskim specijalitetima. Naravno, naručio sam najpoznatije maldivsko jelo, Garudhiya – aromatičnu riblju supu posluženu uz pirinač, čili, luk i limetu. 

Potom, u potrazi za novim avanturama, lutajući bez nekog određenog cilja, dospeo sam na takmičenje u plesu i okretnim igrama na otvorenom prostoru jednog mondenskog turističkog zdanja. Prijavljivanje je još trajalo, a meni je trebala partnerka. Izvrsno sam plesao – završio sam nekoliko plesnih škola i učili su me najbolji. Znao sam gotovo sve okretne igre. Najposle, bio sam ponosni borski fakir i u meni je bio duh Barona Minhauzena. No, neke segmente okretnih igara iz fakirskog repertoara moraću ipak ovde, na ovom podijumu, da izostavim. Recimo, dovikivanje zgodnim igračicama posle nekog efektnog i erotski provokativnog pokreta - "meeešaj" ili "to, to,to, looomi ga mačeeee". To jeste sastavni deo fakirskog štimunga, ali za tako nešto potrebni su milje, atmosfera i mentalitetska podrška.

Pažnju mi je privukla usamljena mlada dama, vitkog i zgodnog tela, punih senzualnih usana i dubokih tamnih očiju koje su plamtele. Njeni gipki pokreti bili su očaravajući i podsećali su na nešto što zovemo - raskošna mediteranska lepota. Nosila je odeću idealnu za paso doble – crvenu suknju s volanima i crveni top koji je isticao gracioznost.

Paso doble je strastven ples inspirisan borbom bikova, gde plesni partneri prikazuju borbu između matadora i bika. Prišao sam joj i lako smo uspostavili komunikaciju. Mislim da je tome značajno doprineo i moj sat Patek Philippe koji sam nosio na ruci. I ona je tražila partnera za ples, sve ostalo za mene je, kako će se ispostaviti, ostala tajna. Prijavili smo se i od živog orkestra tražili da svira "España Cañí".

Bili smo treći po redu od ukupno osamnaest parova. Naša izvedba bila je energična i vatrena. Kretali smo se sinhronizovano, svaki naš korak bio je precizan, svaki pokret izražajan. Kada sam je okretao, suknja joj je lepršala poput vatre, a njeni izrazi lica odražavali su intenzitet muzike. Činilo mi se u jednom trenutku da je moja partnerka imala veoma jaku potrebu za snažnom, neumoljivom muškom rukom, kao da joj to u životu nedostaje... Publika je bila očarana, osećao sam njihovu energiju i divljenje. U trenutku kada smo završili s dramatičnim finalnim korakom, pljesak je bio zaglušujući.

Drugi parovi su plesali tango, salsu, valcer i rumbu. Njihova izvođenja bila su šarmantna, ali nijedno nije imalo strast koju smo mi uneli u naš paso doble. Osvojili smo prvo mesto, a nagrada je bila vikend za dvoje u luksuznom resortu.

Nakon što smo primili nagradu, pozvao sam je na piće. Rekla je da ide u toalet da se umije i da će se brzo vratiti. Ali, više se nije vratila. U ruci mi je ostala njena marama s inicijalima E. L. Otvorio sam maramu i iz nje je ispala ceduljica s neobičnim imenom – nešto što je moglo biti naziv vile, hotela ili mesta gde je odsela.

Pitao sam koga god sam mogao, od taksista do osoblja restorana, ali niko nije znao ništa o tome. Pomalo razočaran, vratio sam se u vilu svojih prijatelja. Tamo me je sačekala poruka od slatke Šveđanke iz kasina s kojom sam se bogato, "slojevito" i na više nivoa proveo prošle noći. Pa kad je već bilo tako slatko i intenzivno, odlučio sam da to i ponovim, a zagonetnom plesačicom baviću se narednih dana. Moraću da preuzmem ulogu Herkula Poaroa uz već podrazumevajući bondovski imidž. Ili da možda budem junak Hičkokove "Vrtoglavice"? Ne, daleko bilo, kraj je tužan i tragičan. 

Ukoliko me negde ne presretne bogataš sa pedagoškim porukama o radu kao izvoru sreće na godišnjem odmoru...

DŽEZ BAR

Svaki dan na Maldivima donosi nova iznenađenja. Pošao sam na plažu, planirajući da se okupam i kasnije ponovo zaronim u svojoj ronilačkoj opremi. Ali, usput sam opet sreo bogataša koji je smisao života i novi način za bogaćenje video u nošenju gajbica. Ovog puta bio je u sasvim drugoj ulozi.  Okružen nemirnom decom koja su vikala koliko ih grlo nosi, neka su ga udarala pesnicama, a neka šutirala u cevanice. On je sve to stoički podnosio i dobroćudno se osmehivao. Zastao sam. 

„Šta sada radiš?“ upitah ga, dok su mu deca pravila haos oko nogu.

„Sada želim da se bavim najplemenitijim i najlepšim pozivom na svetu,“ odgovorio je sa osmehom, „da podučavam i vaspitavam decu. To je sada moja preokupacija. A želim i da se obogatim od tog posla.“

„Ali, koliko košta to što dozvoljavaš da te tuku i šutiraju?“ upitah zbunjeno.

„Dvadeset dolara dnevno,“ reče mirno.

„Zar to nije malo za sve ono što trpiš?“ upitah, a u meni se probudila znatiželja. 

On me je značajno pogledao, podigao prst u vazduh i poput kakvog proroka i filozofa izgovorio: „ Možda ne izgleda mnogo, ali to je samo privid. Ako čovek zna da štedi, i štedi i odriče se, može se obogatiti! Štednja i odricanje su put ka bogatstvu! Naravno, i beskrajna ljubav prema ovom pozivu koja se ne može platiti novcem. A najlepše od svega je kada svojim očima gledaš kako od malih ljudi oblikuješ i stvaraš velike!"

"Woooow," rekoh u sebi, kako pametan čovek, kakva životna lekcija! Ipak, nastavio sam ubrzo put jer je pretila opasnost da mu deca, dok smo tako stajali, razbiju glavu. Jedan nestaško mu je, dok smo razgovarali, bešumno prišao iza leđa i zapišao nogavice... 

Ali, moram priznati, dao mi je divne i zlata vredne savete. Mada, ne mogu da se ne upitam, da li isto razmišljao kada bi živeo samo od obrazovno-vaspitnog poziva?

Dan je potom protekao izvrsno, plivao sam i ronio. To veče odlučio sam da odem u džez bar. Uželeo sam se džeza. Bar je bio diskretan i mirisao je na senzualnost. Orkestar je imao širok repertoar, bili su tu i  džez standardi poput „Take the A Train“, „Autumn Leaves“ i „Blue Monk“. Opustio sam se, bio sam sam za stolom i pio burbon sa ledom.

Muzika je ispunjavala prostor, svaki ton klavira i svaki udarac bubnja u meni su budili neku emociju. Svetla su bila prigušena, stvarajući privid intime i tajnovitosti. Odjednom, pažnju mi je privukla izuzetno atraktivna dama koja je krenula ka izlazu. Nosila je crnu haljinu s potpisom Versacea, koja je savršeno isticala njene obline, i crvene cipele Christian Louboutin sa visokim potpeticama. Njeno telo, poput gazele, kretalo se graciozno kroz prostor. Bacila je kratak pogled ka meni, osmehnula se i laganim korakom krenula ka izlazu. Nisam mogao da odolim, pošao sam za njom.

Na izlazu sam uz ljubazan osmeh predložio piće ili da joj kupim sladoled. Ona je, sačekavši nekoliko sekundi, odgovorila, glasom  senzualno prozuklim poput Lorin Bakol: „Nisi baš najbistriji, volim takve muškarce.“

„Pa, šta kažete na piće?“ upitah.

„Ne, ali ne bih odbila sladoled,“ odgovori, a njen osmeh bio je pun izazova.

Kupio sam joj sladoled, a ona se, kao slučajno, umrljala po gornjem delu haljine.

"Ah", rekao sam, "mea culpa, mogu da popravim..." Izvadio sam vlažnu maramicu iz džepa. 

„Nećeš polizati?“ upita provokativno i nastavi:

„Neki te muškarci nanjuše i slede poput sudbine,“ reče, zavodljivo se osmehujući.

„Onda se nemoj tako odevati,“ odgovorih, pokušavajući da ostanem sabran.

„Obična crna haljina,“ pravda se ona.

„Onda ne smeš nositi to telo,“ rekoh sa smeškom.

Bio je to početak jednog divnog prijateljstva.

BETMEN MALDIVA

Sutra je moj poslednji dan na Maldivima. Putujem u Rim gde ću se naći sa prijateljicom, a zatim ćemo zajedno otići na Amalfi obalu, u mesto koje se zove Positano. Kasnije ćemo posetiti vulkansko ostrvo Stromboli. Moja prijateljica je izuzetna mlada dama koja i pojavom, i stasom, i po svojoj burnoj prošlosti veoma podseća na strip junakinju Modesti Blejz. Sa njom mi sigurno neće biti dosadno. Naprotiv, pred nama su nove "žestoke" avanture.

Ali, pre toga moram da ispričam dramatične događaje koji su se odigrali na Maldivima i preokrete o kojima nisam ni sanjao da se mogu desiti.

Proveo sam divnu, nezaboravnu noć sa Kler koju sam upoznao u džez klubu. Bila je strastvena ljubavnica i u pravom smislu, za nekoga ko bi bio više emotivan od mene i imao više vremena, fatalna žena. Meni će ostati samo dobra prijateljica iz dalekih krajeva. Žalila je što nisam ostao duže "da bi se ljubav rasplamsala", kako je rekla. Ali, c'est la vie.

 Međutim, njena priča, u trenucima naše intime, otkrila mi je strašnu tajnu. Dama sa kojom sam igrao paso doble pre neko veče, kada smo osvojili prvo mesto, dama sa inicijalima E. L. na marami i čudnom zabeleškom na papiriću, bila je zapravo njena rođena sestra! Inicijali su bili njeno ime i prezime, a na papiriću je pisala lokacija na kojoj je smeštena. Bolje rečeno, zarobljena.

Bile su Francuskinje. Njihova majka ostala je udovica, a njihov otac koji je poginuo u avionskoj nesreći, veoma se mnogo zadužio kod surovog čoveka. Dug je bio milion dolara. Kako nisu imale da vrate dug, taj čovek ih je ucenio: majka će  mu "pozajmiti" svoju mlađu kćer za družbenicu, a vratiće je tek kada mu budu vratile ceo dug sa kamatom. Za to vreme, on će preuzeti brigu o obe kćeri, zapravo žene u najboljim godinama, i kupovaće im najskuplju garderobu i sve što im je potrebno. Ali, mlađa kćer će imati samo ograničene izlaske. Zato je tako brzo napustila plesni podijum. Uza sve to, ovaj čudni bogataš imao je bizarne erotske želje: uzbuđivalo su ga domino-dame koje bi sa njim izvodile predstavu u kojoj bi se on vraćao u period ranog detinjstva, a one ga kaišem sa pantalona kažnjavale što nije uradio domaći zadatak i nema radne navike... Sa druge strane, njegova družbenica nije imala ni snage ni želje da ga krvnički šiba kaišem po zadnjici dok on bespomoćno uzvikuje: neću više nikad, rad je stvorio čoveka!

Pitao sam - ko je taj bezdušni čovek? Zapanjio sam se kad sam dobio odgovor: to je, zapravo, bogataš koji nosi gajbice i vežba učiteljski poziv kako bi se obogatio! Veliki ljubitelj rada koji vodi u budućnost, u prosperitet. A, kurvin sine, kako si se maskirao! Zavarao si i mene, divio sam se tvojim pedagoškim sentencama! Sad ćeš da vidiš!

Odmah sam smislio plan: daću mu ponudu koju neće moći da odbije. Ustupiću mu moj Patek Philippe sat, koji sam dobio u kazinu kada sam kockaru dao novac, u zamenu za slobodu E. L. Otišao sam tog jutra do trgovine gde je ranije nosio gajbice i - zatekao ga u poslu. Srdačno me je pozdravio, kaže sada radi dva profitabilna posla - učiteljski i nosač gajbica. Dobroćudno se osmehivao, pokvarenjak, ali mene više nije mogao zavarati. Ako nešto mrzim, to je kada neko nekoga lišava slobode i na silu ga tera da ga voli. Podlost. Odmah sam nastupio u stilu pravog borskog fakira, uneo sam mu se u lice i rekao staru fakirsku frazu: "Šta gledaš u mene, steram  .....  .  .... "

Lice mi je bilo surovo, nemilosrdno, mogao je da vidi da sam spreman na sve. Pažljivo je saslušao moj predlog i bez ikakvog protivljenja - pristao. Rekao sam mu još da slučajno ne pokuša da vrati devojku u svoj zatvor, ili neki drugi šmucing, jer ću da dovedem najopasnije ljude na svetu, borske fakire, da mu se osvete. Na te moje reči, klecnula su mu kolena, videlo se da se mnogo uplašio. Jer borski fakiri nisu šala. Stara istina: "nemoj se diraš s njega, on se poznaje s ovi fakiri" sada se pokazala kao delotvorna.

Izvršili smo primopredaju, E. L. je bila presrećna, pala mi je u dug i strastven zagrljaj, osetio sam njene čvrste i tople grudi na svojim, poljubila me u usta i uzgred mi šapnula na uvo: "Čekam te večeras u devet u hotelu S." Ha, ali ja ne bih bio ja kada bih tako nešto uradio, jer mi je pre toga već strasni ljubavni sastanak-rastanak zakazala njena sestra, Kler.

 Kakav bih ja to bio čovek i društveno-politički radnik kada bih ovo prekršio i izbegao takav randevu? Zato sam ugrabio priliku i E. L. na uho šapnuo da ćemo to što je planirala ostaviti za moj sledeći dolazak. Bila je tužna, veoma tužna. Ali, život nam često zakida na onome što najviše želimo, ono za čime žudimo. Nisam hteo da izneverim svoju maldivsku Lauren Bacall. I nisam se zbog toga pokajao, iako bih voleo da okusim sokove E. L. No, doći ću ja još neki put...

Najvažnije od svega bilo mi je to da sam u sopstvenim očima ispao heroj, s pravom sam sebe prozvao Betmenom Maldiva.

POARO U POZITANU

Život je neshvatljivo čudo" - napisao je Ivo Andrić u svojoj pripoveci, a ja se, putujući neumorno po svetu, neprestano uveravam da je to zaista tako. Nikad kraja čudesima, nikad kraja avanturama. Treba putovati.

U Positanu, na obali Amalfi, smešten sam u lepom hotelu, sa divnim pogledom na more. Brzo sam upoznao razne goste, sa nekima se i sprijateljio. Naravno, kako to uvek biva na mojim putovanjima, protkanim duhom Barona Minhauzena, upoznao sam brzo i srodnu žensku dušu, za koju nisam hteo da znam odakle je, niti me je zanimalo. Važno je da sam odmah uočio da je fakirka, a pošto sam i ja fakir, vrlo brzo smo se "namirisali". Kako?

Postoje neki beskrajno šarmantni potezi u fakirizmu kada je reč o udvaranju. Recimo, kada se upoznaješ sa ženskom osobom, za koju imaš indicije da je fakirka, prilikom rukovanja srednjim prstom svoje šake pošašoljiš njen dlan, diskretno. Ako uočiš da pozitivno reaguje, nastaviš dalje, a sledeći potez je da, kada vam se pogledi susretnu, a u vas tog trenutka ne gleda niko, nekoliko puta srednjim prstom ovlaš prevučeš ispod svog nosa, dok ti je u isto vreme jezik blago isplažen. Ako opet pozitivno reaguje, a to znači zavodljivim osmehom ili diskretnim klimanjem glave, to znači da ste na istoj talasnoj dužini. Tako sam ja, primenjujući fakirski šarm, prepoznao srodnu dušu.

Ali, fakirka ne bi bila fakirka kada ne bi napravila neku zvrčku.

U istom našem hotelu gosti su bili i supružnici, prosvetni radnici, koji su došli uz pomoć vaučera. Kao i svi prosvetni radnici, i oni su bili prilično naivni. Naime, smatrali su da novac koji su poneli mogu da drže u hotelskoj sobi, sakriven ispod krevetskog dušeka. Bili su sigurni da niko neće ulaziti u sobu (osim čistačice) dok nisu tu, a i ako uđe, neće pronaći njihovu skromnu ušteđevinu.

Ali, ne lezi vraže, fakirka ne bi to bila kada ne bi iz aviona prokljuvila šta su oni uradili. A bila je soba tik pored njihove. Vrata od terasa svih soba uvek širom otvorena. Prosto mami. I naravno, po kratkom postupku izvršila je operaciju prelivanja novca u svoj džep. Pojednostavila je metode piramidalnih banaka iz devedesetih godina koje su, suštinski, uradile isto.

Kada su se prosvetari požalili da im je nestao novac, uz suze i glasno jaukanje i proklinjanje, odmah mi je bilo jasno šta se desilo.

Pošto sam se u hotelu, među gostima, brzo nametnuo kao čovek koji rešava probleme, pa i one najzamršenije, gosti hotela odabrali su me da, kao što bi to učinio Herkul Poaro, rešim ovaj slučaj i otkrijem lopova.

Naravno, prihvatio sam, iako tu nije imalo šta da se rešava, sve sam znao. Ali, zar ću tek tako da žrtvujem naredne slatke dane i noći sa srodnom dušom? Bio sam u dilemi.

Onda sam ih uveče, kao što bi to učinio pravi Herkul Poaro, okupio u prostranom holu hotela. I naložio im da me pažljivo slušaju. Naširoko sam objasnio sve aspekte ovog, kako sam rekao, zamršenog slučaja, predočio im ogromne nepoznanice i nepredvidivosti sa kojima se suočavamo, objasnio da krivac može biti svako, jer postoji mogućnost da se neko i merdevinama popeo u sobu prosvetara, izložio velike enigme i zagonetke pred kojima se nalazimo i... Zaključio da je slučaj nerešiv!

A onda sam, poput Cicerona, poentirao efektnom završnicom nadahnutog govora, obraćajući se prosvetarima ovim rečima:

"Gospodo prosvetari, ja znam da nijedan gubitak nije lak. Ali, vi u odnosu na sve nas, imate ogromnu prednost. Bavite se jednim plemenitim, hvale vrednim, pozivom u kome nikad  nije bio važan novac, već ljubav koju nosite u srcu. Ne samo ljubav prema deci, nego prema ljudima, prema svemu što nas okružuje. (I tu sam napravio psihološku pauzu).

"O, dragi moji, zar ćete zbog nešto para sada tugovati i patiti, besciljno tražiti krivca koga je nemoguće pronaći? Zar ćete žrtvovati sve ideale zbog kojih živite? Zar ćete se srozati na nivo potrošačkog mentaliteta koji guši ovaj divni svet? Molim vas, molim vas, uzdignite se iznad toga, budite dostojanstveni, poštujte vaš plemeniti poziv. Nemojte se opterećivati tim efemernim stvarima, tim tricama. Budite dostojni profesije koju, verujem, sa velikom posvećenošću, obavljate. Nemojte tražiti krivca. Onaj koji vam je uzeo novac, znaće kako da ga potroši, sigurno će uživati. Pa zar nije smisao života u tome da se radujemo tuđoj sreći kao da je naša? Kad taj neko uživa, kao da uživate i vi! (I tu opet psihološka pauza)

" Dakle, dragi moji, besmisleno je gubiti vreme na te gluposti, vi ste iznad toga, i zato predlažem drugo rešenje: da preostali deo odmora provedete u vašoj hotelskoj sobi, tako ćete se manje trošiti, a ja vam garantujem da ćemo svi ovde, koliko nas ima, sakupiti nešto para kako biste imali za povratak. Možda vam se, sa ovim što se dogodilo, osmehnula nenadana sreća. Moći ćete, u tišini vaše lepe sobe, neometano da se pripremate za novu školsku godinu! "

Nekoliko trenutaka bio je tajac, a onda se prolomio gromoglasan aplauz. Neki su hteli da me nose na rukama! Prosvetari su ushićeno, sa suzama radosnicama, gledali u mene kao u božanstvo! Nisu mogli da nađu reči kojima bi mi se zahvalili! Rekli su da sam najpametniji i najhumaniji čovek koga su sreli u životu.

Naravno, ja rešavam sve probleme brzo i efikasno.

Čekala me je duga i slatka noć...