OD AVANGARDE DO ALGORITMA - O DEVALVACIJI UMETNIČKOG SMISLA
Postoji nešto paradoksalno u savremenoj kulturnoj epohi: nikada nije bilo toliko umetničkih sadržaja, toliko muzike, filmova, knjiga, izložbi, televizijskih serija i digitalnih tvorevina, a istovremeno se čini da je sve teže pronaći delo koje bi imalo onu vrstu unutrašnje snage, estetičke autonomije i duhovne dubine koja bi mu omogućila da nadživi trenutak svoga nastanka. Nikada nije bilo toliko mogućnosti za umetničko izražavanje, toliko tehničkih sredstava, toliko dostupnih platformi i toliko ljudi koji sebe smatraju stvaraocima, a ipak se čini da je sama ideja umetničke veličine postala gotovo anahrona. Kao da smo, uvećavajući količinu kulturne produkcije, postepeno izgubili meru za njenu vrednost.
Ovaj paradoks ima svoje dublje uzroke, koji daleko prevazilaze komercijalizaciju umetnosti, premda je njena uloga nesumnjiva. Komercijalna umetnost postojala je i ranije, filmska industrija je i u zlatnom dobu Holivuda bila industrija, a mnogi od najznačajnijih filmova XX veka istovremeno su ostvarivali i velike tržišne uspehe. Popularnost je, dakle, oduvek mogla da prati umetnički kvalitet. Prelom nastaje onda kada popularnost prestane da bude moguća posledica umetničke vrednosti i preuzme njeno mesto; kada se uspeh meri isključivo dometom distribucije, brojem pregleda, tiražem, prodajom ulaznica i trenutnom vidljivošću. Tada se umetničko delo vrednuje prema tome koliko je uspelo da bude primećeno, umesto prema onome što suštinski predstavlja.
Ali iza ove promene nalazi se nešto dublje od tržišne logike. Reč je o postepenom nestajanju ideje umetnosti kao prostora duhovnog rizika, intelektualnog preispitivanja i stvaralačke pobune.
Pogledajmo popularnu muziku. Teško je poreći da su Bitlsi, Rolingstonsi, Pink Floyd, Džim Morison, Bob Dilan ili Dejvid Bouvi bili proizvodi masovne kulture, u najširem smislu te reči. Njihova muzika dopirala je do miliona ljudi, stvarala čitave generacijske identitete i bila deo tržišta zabave. Pa ipak, u njoj je postojalo nešto što je prevazilazilo granice zabave: ideja. Iza nje su stajali promena odnosa prema svetu, pobuna protiv konvencija, preispitivanje građanskog morala, potraga za slobodom, egzistencijalna teskoba, politički i kulturni nemir. Rok muzika stvarala je čitave pesničke svetove i jedan prepoznatljiv oblik senzibiliteta. Učestvovala je u promenama epohe, anticipirala ih i davala im jezik.
Naravno, prošlost nije bila lišena osrednjosti. Među rok pesmama bilo je bezbroj kompozicija čiji je domet ostao u okvirima trenutne popularnosti, kao što ni svaka rok zvezda nije bila mislilac. Ali je postojala ambicija da popularna muzika bude više od zvučne pozadine svakodnevice. U njoj je živela potreba za iskazivanjem nečega što je zahtevalo autentičan izraz, nešto što se nije moglo iscrpeti dopadljivim refrenom i uspešnom melodijom.
Danas imamo globalne muzičke zvezde, čiji komercijalni dometi daleko prevazilaze domete većine njihovih prethodnika. Tejlor Svift, Arijana Grande i čitava plejada savremenih izvođača predstavljaju fenomen globalne kulturne industrije. Njihova popularnost je nesporna, produkcija profesionalna, komunikacija sa publikom razrađena do najsitnijih detalja. Ali umetnička vrednost pripada sasvim drugoj ravni procenjivanja. Broj prodatih albuma, rasprodatih stadiona ili milijarde digitalnih reprodukcija govore o uspešnosti komunikacije, dok dubina umetničkog iskaza zahteva drugačiju vrstu vrednovanja. Popularna pesma može pratiti raspoloženje publike, ali velika pesma ima snagu da menja njen senzibilitet. Reklo bi se da se u toj razlici otvara prostor između zabave i umetnosti u njenom najambicioznijem značenju.
Sličan proces može se uočiti u književnosti. Džek Keruak je u svoje vreme mogao izgledati kao gotovo neprihvatljiv otklon od književne tradicije: njegov spontani izraz, razbijanje konvencionalne naracije, ritam rečenice i prividna neuređenost teksta mogli su delovati sirovo, nedovršeno, čak i estetički inferiorno u poređenju sa velikim prethodnicima. Ali baš je iza tog izraza stajala stvaralačka ideja. Keruak je birao takav način pisanja tragajući za književnim izrazom koji bi odgovarao jednom novom iskustvu sveta. Ova literatura bila je pokušaj oslobađanja od nasleđenih formi, izraz generacijskog nemira i potraga za autentičnošću. Revolucionarnost je počivala u stvaranju novog oblika za ono što je dotadašnjim književnim oblicima izmicalo.
Tu dolazimo do jednog od najvažnijih pitanja estetike: umetničko delo može biti formalno jednostavno, a istovremeno duboko, dok formalna komplikovanost sama po sebi još uvek ne garantuje umetničku vrednost. Jednostavnost može biti rezultat izuzetne stvaralačke koncentracije, a prividna naivnost ponekad skriva radikalnu estetičku i filozofsku zamisao. Trajnost dela proizlazi iz unutrašnje nužnosti njegovog izraza, iz misaonog i emotivnog sadržaja koji formi daje autentičan smisao.
U tom smislu, Endi Vorhol predstavlja gotovo paradigmatičan primer. Njegovo slikarstvo na prvi pogled deluje kao odustajanje od tradicionalnih kriterijuma umetničke veštine. Reprodukcije limenki supe, portreti slavnih ličnosti, serijska ponavljanja istih motiva: sve to kao da je predstavljalo trijumf banalnog nad umetničkim. Međutim, Vorholova umetnost pretvorila je upravo tu banalnost u predmet dubokog umetničkog preispitivanja. Ona je bila njeno razotkrivanje. Preuzimajući ikonografiju potrošačkog društva, on je postavljao pitanje o granici između originala i kopije, umetnosti i robe, individualnog stvaralaštva i industrijske reprodukcije. Takva dela bila su istovremeno proizvod i komentar sveta koji proizvodi robu, slike i slavne ličnosti. Ono što je izgledalo kao odustajanje od umetničkog smisla zapravo je bilo njegovo radikalno preispitivanje.
Čini se da je tu razlika između avangarde i današnje često samoproglašene inovativnosti. Avangarda je razarala postojeće estetičke konvencije zato što je imala šta da uspostavi umesto njih. Njena provokacija bila je sredstvo mišljenja, a ne zamena za njega. Današnja kultura, naprotiv, neretko se zadovoljava prividom novine. Dovoljno je pomeriti granicu dozvoljenog, proizvesti šok, izazvati polemiku ili ponuditi neobičnu formu, pa da se delo proglasi revolucionarnim. Ali provokacija bez ideje samo je još jedan oblik konvencije. Čak je i pobuna postala žanr, unapred prepoznatljiv i tržišno upotrebljiv.
Najvidljivije posledice ove transformacije možda se uočavaju u savremenom filmu. Dvadeseti vek ostavio nam je čitav niz ostvarenja koja su postala deo opšte kulturne memorije: filmove Hičkoka, Bergmana, Felinija, Kjubrika, Kopole, Tarkovskog, Viskontija, Velsa, Kurosave. Neka od tih dela bila su komercijalno uspešna, neka su bila namenjena relativno uskoj publici, ali su sva na različite načine pomerala granice filmskog jezika i ljudskog razumevanja. Njihova veličina proizlazila je iz savršenstva režije, fotografije i glume, ali i iz jednog mnogo dubljeg svojstva: otvarala su pitanja koja su prevazilazila zaplete i istorijski trenutak u kojem su nastala.
Šta, zapravo, čini film antologijskim? Upečatljiva priča, spektakularna produkcija, tehnička perfekcija i glumačka virtuoznost predstavljaju važne elemente filmske umetnosti, ali antologijsko delo poseduje i nešto što ih sve nadilazi: unutrašnji višak značenja. To je ono što ostaje i kada se zaplet zaboravi, ono što se ne može do kraja objasniti i što poziva na novo gledanje i novo tumačenje. Velika filmska dela nastavljaju da žive u svesti gledaoca i dugo nakon odjavne špice.
Nasuprot tome, veliki deo savremene filmske produkcije funkcioniše po logici serijske reprodukcije. Nastavci, rimejkovi, franšize, unapred projektovani univerzumi, dramaturgija prilagođena algoritamskoj predvidljivosti i očekivanjima globalnog tržišta. Film se sve češće oblikuje kao segment šireg proizvoda, umesto kao autonomna umetnička celina. Čak i kada je tehnički impresivan, često ostavlja utisak da je sve u njemu već negde viđeno, da nijedan njegov postupak nije dovoljno rizičan, da nijedna njegova ideja ne ugrožava komfor gledaoca. Ambicija je da bude uspešan, dok se pitanje trajne umetničke vrednosti potiskuje u drugi plan.
Poseban problem nastaje kada se umetničko stvaralaštvo počne podređivati unapred zadatim ideološkim i društvenim kriterijumima. Savremena kulturna produkcija sve češće funkcioniše u atmosferi normativne korektnosti, u kojoj se od dela očekuje da ispuni određene "reprezentacijske" zahteve: da ima odgovarajući broj ženskih junakinja, pripadnika različitih etničkih i rasnih grupa, likova različitih seksualnih orijentacija, da demonstrira poželjne obrasce identiteta i odnosa, da ne izneveri očekivane poruke o društvenoj inkluzivnosti. Samo prisustvo tih likova, razume se, predstavlja prirodan deo umetničkog prikazivanja raznolikosti ljudskog iskustva. Umetnost je oduvek prikazivala različitost ljudskih sudbina, a veliki umetnici istraživali su čitavu složenost društvenih i kulturnih identiteta.
Problem nastaje kada reprezentacija prestane da bude posledica umetničke zamisli i postane njen prethodni uslov. Kada se lik uvodi zato što je potreban da bi se ispunila kvota, umesto zato što ga zahteva unutrašnja logika dela; kada se njegova funkcija iscrpljuje u potvrđivanju unapred prihvaćene poruke; kada umetničko delo postaje ilustracija društvenog programa. Tada se događa paradoks: ono što je trebalo da proširi prostor ljudske slobode počinje da sužava prostor stvaralačke slobode.
Umetnost, međutim, pripada prostoru stvaralačke slobode i estetičke autonomije. Snaga umetnosti počiva upravo u mogućnosti da čoveka prikaže u njegovoj protivrečnosti, moralnoj ambivalentnosti, slabosti, zlu, nesavršenosti, pa i u onome što je društveno neprijatno. Velika književnost oblikuje junake prema unutrašnjoj logici ljudske sudbine, a ne prema unapred sastavljenom spisku poželjnih osobina. Šekspir je stvarao ljudsku raznolikost koja je prevazilazila svaku unapred zadatu kategoriju. Njegovi likovi postali su univerzalni upravo zato što su izrastali iz neiscrpne složenosti ljudske prirode.
Zato je posebno opasno kada se umetničko delo procenjuje prvenstveno prema tome da li je ispunilo određene moralne, političke ili identitetske zahteve. U tom slučaju kritički sud ustupa mesto ideološkoj proceni, a umetnost postaje sredstvo potvrđivanja društveno poželjnih stavova. Ideje, politički stavovi i moralne dileme oduvek su činili važan deo umetničkog stvaralaštva. Njihova umetnička vrednost, međutim, proizlazi iz načina na koji se organski preobražavaju u strukturu dela, a ne iz unapred utvrđene ispravnosti.
Jer umetničko delo nastaje u procesu otkrivanja nečega što ni sam stvaralac možda nije mogao unapred do kraja da predvidi. Suština tog dela leži u stvaralačkom istraživanju, u mogućnosti da iznenadi, uznemiri, protivreči, otvori pitanje koje nema prihvatljiv odgovor. Umetnički izraz dobija svoju autentičnost najviše kroz tu neizvesnost, kroz slobodu da prevaziđe i početnu zamisao svog tvorca.
Odatle proizlazi i jedna šira kulturna promena: postepeno nestajanje razlike između umetničke vrednosti i društvene prihvatljivosti. Sve se više očekuje da umetnost bude bezbedna, razumljiva, uključiva, komunikativna, ideološki čitljiva i emocionalno pristupačna. Međutim, velika umetnost oduvek je podrazumevala izvesnu nelagodnost. Dostojevski nas uvodi u moralne i psihološke ambise iz kojih nema jednostavnog izlaza; Kafka stvara svetove u kojima je ljudska egzistencija izložena nepojmljivoj nelogičnosti; Beket razara očekivanja o smislu, dramskoj radnji i ljudskoj komunikaciji.
Sva ta dela suočavaju nas sa pitanjima od kojih bismo najradije pobegli, ostavljajući nas bez utehe unapred pripremljenih odgovora.
Možda je upravo u tome ključ savremene devalvacije: kultura sve manje želi da postavlja teška pitanja, a sve više nastoji da proizvodi sadržaje koji će biti prihvaćeni bez većeg otpora. Umesto estetičkog rizika dobijamo proverenu formulu, umesto neizvesnosti predvidljivost, umesto otkrića prepoznavanje. Umesto umetnosti koja menja čovekov pogled na svet dobijamo sadržaje koji potvrđuju već formirani horizont očekivanja.
Ovaj proces ima i svoju tehnološku dimenziju. Digitalna kultura, društvene mreže i algoritamski sistemi distribucije radikalno su promenili način na koji se umetnički sadržaji proizvode, plasiraju i konzumiraju. Pažnja je postala roba, a njeno zadržavanje osnovni kriterijum uspeha. U takvom sistemu prednost imaju sadržaji koji brzo izazivaju reakciju, koji se lako prepoznaju, dele, komentarišu i zaboravljaju. Umetničko delo, nasuprot tome, često zahteva vreme, strpljenje, koncentraciju, spremnost na odloženo razumevanje. Vrednost može postati vidljiva tek nakon dugog susreta sa njim, kroz proces postepenog otkrivanja značenjskih slojeva.
U kulturi ubrzane potrošnje, međutim, trajanje postaje gotovo nepraktična kategorija. Sadržaji se smenjuju takvom brzinom da nemaju vremena ni da postanu deo kolektivnog pamćenja. Jučerašnji hit već je zamenjen današnjim, a današnji će sutra biti potisnut novim talasom sadržaja. Vreme potrebno za estetičku sedimentaciju, za sporo prepoznavanje vrednosti i uključivanje pojedinačnih dela u kulturni kanon, sve više ustupa mesto trenutnoj potrošnji.
Ipak, možda je najvažnije pitanje zašto nam je uopšte potreban umetnički kanon, zašto insistiramo na trajnosti i zašto nam nije dovoljno da umetnost bude prijatna, zabavna i dostupna. Odgovor je jednostavan, ali nimalo banalan: čovek je, pored potrebe za zabavom, biće koje nastoji da razume sebe, svoje vreme, svoju smrtnost, svoje strahove, svoje želje i granice sopstvenog postojanja. Umetnost predstavlja jedan od najdubljih oblika tog nastojanja. Ona obogaćuje svakodnevicu, ali istovremeno otvara prostor za njeno prevazilaženje, suočavajući nas sa onim što u običnom iskustvu ostaje potisnuto, neizgovoreno ili neprepoznato.
Zato je umetnost po svojoj prirodi mnogo više od proizvodnje dopadljivosti. Najdublja funkcija ogleda se u mogućnosti da preobrazi publiku, da proširi njeno iskustvo, poremeti navike, razori predrasude, otkrije joj nepoznate dimenzije stvarnosti. Umetnost može biti revolucionarna u političkom smislu, ali njena suštinska revolucionarnost često se odvija na unutrašnjem planu, u promeni čovekove svesti i senzibiliteta. Umetnost koja ništa ne rizikuje, koja ništa ne dovodi u pitanje i koja ne otvara nikakav prostor izvan već poznatog, možda može biti uspešan proizvod, ali teško da može pretendovati na trajnu umetničku vrednost.
Naravno, i u savremenoj muzici, književnosti, filmu i slikarstvu postoje autori koji stvaraju iz stvarne unutrašnje potrebe, koji se opiru diktatu trenutne popularnosti i koji umetnost shvataju kao oblik spoznaje. Ali oni se sve teže probijaju kroz buku industrije sadržaja, u kojoj je vidljivost postala važnija od vrednosti, a trenutna reakcija važnija od dugotrajnog odjeka.
Možda, stoga, živimo u vremenu u kojem je postalo sve teže razlikovati umetnost od njene industrijske simulacije. Nikada nije bilo toliko proizvoda koji nose oznaku umetnosti, a nikada nije bilo potrebnije braniti samu ideju umetničkog dela. Ta potreba proizlazi iz svesti da se bez estetičkih kriterijuma kultura pretvara u beskonačnu proizvodnju prolaznih utisaka.
Jer umetnost koja traje svoju trajnost duguje nečemu što prevazilazi popularnost, društvenu poželjnost i savršenu prilagođenost duhu svoga vremena. Ona traje zato što je u sebi nosila nešto što je prevazilazilo njeno vreme. Ideju, nemir, pitanje, otkriće, pogled na svet.
I možda je upravo to ono što danas najviše nedostaje: stvaralačka potreba da se kaže nešto što još nije rečeno. Da se ode tamo gde se ne ide po unapred utvrđenom planu. Da se zaviri u one delove ljudskog iskustva koji izmiču svim unapred zadatim obrascima i agendama.
Umetnost, na kraju, svoju najveću vrednost ostvaruje onda kada prevazilazi očekivanja epohe. Najveća dela nastajala su upravo onda kada su ta očekivanja dovodila u pitanje. Ona može biti prijatna, korisna, korektna, reprezentativna ili tržišno uspešna, ali umetnička istinska veličina počiva u nečemu mnogo dubljem: u sposobnosti da nas suoči sa svetom i čovekom na način koji do tada nismo poznavali.
Jer kultura koja od umetnosti zahteva da ispunjava agende, pre ili kasnije prestaje da od nje očekuje ono najvažnije: da nam otkrije nešto o čoveku što do tada nismo znali. A kada umetnost prestane da zadire u ponore ljudske duše, ostaje samo površina. I na toj površini, koliko god bila blistava, nema ničega što bi vredelo sačuvati.
Коментари
Постави коментар