ОБРАЗОВАЊЕ И ИЗАЗОВИ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Вештачка интелигенција је ушла у образовање брже него што су образовни системи стигли да осмисле одговор на њено присуство. Та чињеница захтева озбиљну промену перспективе. Друштво се налази пред технологијом која ће у наредним годинама постајати моћнија, доступнија и присутнија у свакодневном животу. Зато се основна дилема савременог образовања може формулисати као питање како образовати човека који ће умети да мисли, учи, ствара и доноси судове у свету у којем је вештачка интелигенција стално доступна.
Ту се налази једна од највећих промена у историји школе.
Школа је вековима функционисала у условима релативне оскудице информација. Књига је била посредник знања, библиотека његов простор, наставник тумач, а учеников задатак био је да усвоји одређену количину информација и да научено примени у задатом контексту. Дигитална револуција већ је променила тај однос. Интернет је огроман део људског знања учинио тренутно доступним. Генеративна вештачка интелигенција направила је следећи корак: она уз информацију, може и да је објасни, повеже, систематизује, преобликује, упореди и претвори у текст, аргумент, пример, математички поступак или програмски код.
Образовање се зато налази пред променом која је дубља од увођења још једног дигиталног алата.
У појединим образовним системима одговор на појаву вештачке интелигенције делимично се заснива на ограничењима: забрањују се мобилни телефони, ограничава се употреба интернета током наставе, постављају се правила о коришћењу дигиталних уређаја. Таква правила могу имати потпуно оправдану педагошку функцију.
Школа има право да одреди услове у којима се одвија наставни процес. Час захтева пажњу, концентрацију и присуство ученика. Мобилни телефон може да буде извор ометања, као што су то деценијама били разговори, часописи, игре или други облици скретања пажње. Јасна правила употребе уређаја зато представљају део школске дисциплине.
Међутим, таква правила решавају један веома ограничен део проблема.
Ученик излази из школе и улази у свет у којем му је вештачка интелигенција доступна у сопственој соби, на телефону или рачунару. Студент одлази са факултета и наставља рад у окружењу у којем наставник више нема непосредну контролу над његовим поступцима. Појављује се суштински педагошки проблем.
Школа може да контролише простор школе. Али, она не може да контролише целокупан свет у којем ученик живи.
Покушај да се тај свет искључи из образовања личи на покушај да се образовање заштити од стварности тако што ће се стварност прогласити недозвољеном. Историја технологије показује колико је такав приступ ограниченог домета. Калкулатор је променио начин учења математике. Интернет је променио начин тражења информација. Дигиталне енциклопедије промениле су однос према меморисању података. Вештачка интелигенција сада мења сам процес настајања текста, решавања проблема и организовања знања.
Процес се неће вратити уназад.
Домаћи задатак у доба ChatGPT-а више нема исто значење
Посебно се мења један од темеља традиционалне школе: домаћи задатак.
Класична концепција домаћег задатка почивала је на претпоставци да ученик самостално решава постављени проблем, пише састав, анализира књижевно дело, припрема реферат или израђује семинарски рад. Данас та претпоставка више нема исту снагу.
Ученик може да затражи од вештачке интелигенције да му напише састав. Студент може да добије структуру семинарског рада, аргументе, литературу, објашњења и предлог коначног текста. Може да тражи различите верзије истог рада, да их прилагођава сопственом стилу и да добијени материјал даље обрађује.
Постојање алата за детекцију АИ садржаја овде пружа само делимичан одговор. Технологија детекције и технологија генерисања налазе се у динамичном односу у којем се обе непрестано усавршавају. Поред тога, један исти текст може бити вишеструко преобликован, допуњен, скраћен и стилски измењен.
Зато образовни систем који читаву стратегију заснива на питању „како ћемо открити да ли је ученик користио АИ?“ улази у бескрајну технолошку трку.
Много важније питање гласи:
Шта ако више није могуће поуздано контролисати процес израде домаћег задатка — како онда треба осмислити сам домаћи задатак?
На том месту почиње права педагошка реформа.
Од готовог производа ка процесу мишљења
Ако машина може да произведе готов одговор, онда образовни задатак мора да добије другачију структуру.
Уместо да ученик добије задатак: „Напиши састав о роману“, наставник може да тражи да ученик на часу брани сопствено тумачење једног лика. Уместо готовог семинарског рада, студент може да представи истраживачко питање, образложи избор извора, покаже како је проверавао тврдње и објасни зашто је прихватио један аргумент, а одбацио други.
Уместо питања чији се одговор може једноставно пронаћи, наставник може поставити проблем који захтева поређење, избор, процену, аргументацију и примену знања у новој ситуацији.
Тако се тежиште образовања премешта са производа на процес.
Вештачка интелигенција може да произведе текст. Ученик мора да покаже да разуме текст.
Вештачка интелигенција може да понуди решење математичког проблема. Ученик мора да објасни поступак.
Вештачка интелигенција може да предложи тумачење књижевног дела. Ученик мора да покаже где у делу проналази доказ за сопствено тумачење.
Вештачка интелигенција може да понуди десет аргумената. Ученик мора да уме да процени који су од њих логички валидни.
Рекло би се да у томе лежи нова вредност образовања.
Наставник постаје важнији
Парадоксално, у времену у којем машина може да објашњава, пише, рачуна и преводи, значај наставника може постати већи.
Наставник познаје ученика. Познаје његов речник, способности, начин закључивања, јаке стране и тешкоће. Он може да уочи разлику између ученика који је нешто заиста разумео и ученика који је добио савршено формулисан одговор од машине.
Ученик може донети одлично написан приказ лектире. Али неколико питања на часу откривају много.
Шта те је у том делу највише изненадило?
Зашто мислиш да је јунак поступио управо тако?
Који ти је детаљ остао у сећању?
Шта мислиш о завршетку?
Да ли би ти поступио као тај лик?
Ученик који је дело прочитао има сопствено памћење текста, асоцијације, утиске и могућност да успоставља везе. Ученик који је добио готову интерпретацију често остаје без те унутрашње структуре.
Иста логика важи за математику.
Ученик може донети савршено решен задатак. Наставник може тражити да исти поступак објасни на табли, да реши сличан задатак са измењеним подацима или да објасни зашто је одређени корак неопходан. Неколико минута разговора често даје педагошки вреднију информацију од било ког дигиталног детектора.
Тиме се тежиште наставничког рада помера ка нечему што је одувек било суштина доброг образовања: наставник процењује човека, а не само папир који је човек предао.
Естонија као важан сигнал
У том погледу посебно је занимљив пример Естоније.
Естонија је у PISA 2022 истраживању била изнад OECD просека у математици, читању и природним наукама. Просечан резултат естонских ученика износио је 510 бодова из математике, 511 из читања и 526 из природних наука. У математици је 85% ученика достигло најмање ниво 2, у поређењу са 69% на нивоу OECD-а.
А управо је та земља ушла у један од најзанимљивијих образовних експеримената савременог доба.
Естонија је 2025. покренула програм AI Leap, националну иницијативу која вештачку интелигенцију уводи у образовање кроз приступ АИ алатима, обуку наставника и развој ученичке АИ писмености. У школској 2025/26. програм је обухватио ученике десетог и једанаестог разреда и њихове наставнике, а планирано је даље ширење на више нивоа образовања.
Посебно је значајна сама филозофија програма. Естонски приступ полази од идеје да ученици треба да науче да мисле са вештачком интелигенцијом, а не да вештачка интелигенција мисли уместо њих. Програм предвиђа обуку наставника, АИ писменост ученика и праћење утицаја технологије на процес учења.
То је суштински важан сигнал.
Земља са изузетно успешним образовним системом могла је да одговори на АИ тако што би покушала да је држи изван школе. Одлучила је да је уведе у образовни систем под педагошким условима.
У томе се може препознати један од могућих праваца будуће школе.
Вештачка интелигенција као предмет критичког образовања
Прихватање АИ као реалности, међутим, захтева и озбиљно образовање о њој.
Ученик мора да зна да АИ може да погреши. Мора да уме да проверава изворе, препознаје измишљене податке, процењује аргументе и разликује уверљив стил од истинитог садржаја.
UNESCO управо зато у свом оквиру компетенција за ученике предвиђа четири велике области: човек у средишту, етика вештачке интелигенције, технике и примене АИ система и дизајн АИ система. Компетенције су организоване кроз три нивоа: разумевање, примена и стварање.
То показује да АИ писменост треба да постане део опште културе образованог човека.
Као што је у претходној генерацији било неопходно научити како се користи библиотека, како се проналази информација у енциклопедији и како се процењује веродостојност извора, данас је неопходно научити како се поставља добро питање АИ систему, како се проверава његов одговор и како се предлог претвара у сопствено знање.
Вештина будућности надилази способност да се машина натера да произведе што више текста.
Вештина будућности је способност човека да процени шта је машина произвела.
Све ово захтева промену и у начину оцењивања.
Класични систем често вреднује коначни производ. Будући систем мораће много више да вреднује процес: како је ученик поставио питање, како је дошао до решења, које је изворе користио, како је проверавао информације, како је променио сопствени став и како уме да објасни оно што је предао.
Тиме се добија једна занимљива ситуација.
Што је АИ способнија да производи готове одговоре, то ће вредност непосредног разговора наставника и ученика бити већа.
Што машина боље пише, то ће бити важније да ученик уме да говори о ономе што је написао.
Што машина боље решава задатке, то ће бити важније да ученик уме да покаже како размишља.
Што машина боље производи информације, то ће бити важније образовати човека који уме да разликује информацију од знања.
Зато је то дубока промена концепта школе.
Шта онда остаје човеку?
Остаје оно што образовање одувек треба да развија: расуђивање, машта, интелектуална радозналост, способност постављања питања, морални суд, осећај одговорности, разумевање другог човека и способност да се сопствени став брани аргументима.
Вештачка интелигенција може да произведе убедљив текст о слободи. Она сама нема животно искуство слободе.
Може да опише тугу књижевног јунака. Ученик може да осети и разуме људску тугу.
Може да предложи аргументе за и против неког друштвеног питања. Човек мора да донесе суд и преузме одговорност за њега.
Ту почиње васпитање.
Образовање које се сведе на производњу тачних одговора улази у све тежи положај јер машина такве одговоре производи брже. Образовање које развија човека способног за расуђивање, одговорност и самостални суд добија нови значај.
Права дилема будућности зато гласи другачије од оне која се данас често поставља.
Уместо: како да избацимо АИ из школе?
Питање је: како да школа буде место у којем човек учи да управља технологијом, уместо да технологија управља његовим учењем?
Забрана мобилног телефона током часа може бити разумна. Забрана ометања наставе може бити неопходна. Ограничење приступа интернету у одређеним образовним ситуацијама може бити педагошки оправдано.
Али живот ученика се наставља после звона.
Тамо га чекају интернет, паметни телефон, генеративна АИ, дигиталне библиотеке, видео-предавања, алгоритми, апликације и читав свет информација. Школа која га припрема за живот мора рачунати на тај свет.
Зато је највећа грешка савременог образовања у томе што би могло да покуша да заштити старе облике школског рада уместо да изгради нове.
Вештачка интелигенција ће променити домаћи задатак.
Промениће семинарски рад.
Начин провере знања, однос према меморисању.
Промениће улогу наставника.
Промениће чак и наше схватање тога шта значи бити образован.
Али једна ствар остаје и постаје важнија него икада: човек мора да научи да мисли.
Управо зато будућност образовања припада школама које ће умети да споје две ствари које се данас често погрешно постављају као супротности: најсавременију технологију и највишу вредност људског мишљења.
Естонија је својим програмом AI Leap започела један од могућих путева. UNESCO већ говори о потреби за АИ компетенцијама ученика и хуманистички усмереном употребом генеративне АИ у образовању.
Пред образовним системима сада стоји избор.
Један пут води ка све већем броју забрана, контрола, детектора и покушаја да се технологија задржи изван школе.
Други пут води ка промени педагогије: ка задацима који захтевају мишљење, разговору који открива разумевање, наставнику који познаје ученика, оцењивању процеса, критичком читању АИ одговора и образовању човека који уме да користи моћну машину, а да јој не препусти сопствени суд.
Будућност ће свакако бити дигитална.
Образовање ту будућност не може да успори нити да од ње побегне.
Суштинско питање је како да се у њој сачува човек.
Коментари
Постави коментар