Avanture iz kulture

Odnos književnosti i filma, kao dve grane umetničke kreacije, vrlo je zanimljiv fenomen koji inicira različita gledišta. Dok su po jednima to dve potpuno odvojene umetnosti, jedna stara, sa bogatom tradicijom, i druga veoma mlada u kontekstu istorije civilizacije, jer je prisutna samo jedan vek, dotle drugi misle da su one duboko povezane i da jedna bez druge zapravo ne mogu. Film - zato što često nastaje prema literarnom predlošku, a književnost zato što upravo filmu duguje povećano interesovanje i popularnost koju su mnoga književna dela doživela u prošlom i ovom stoleću. Istina je verovatno negde na sredini između ova dva suprotstavljena pola, ali mene pre svega zanima ovo drugo stanovište - naime koliko je film doprineo da mnoga književna dela, koja možda to ne bi bila, dožive planetarnu popularnost? Kad kažem - književna dela koja to ne bi bila - ne mislim na njihov kvalitet, već jednostavno na čitalačke navike i spremnost ljudi da se udube u literarno štivo.  Drugim r

Sjajan film zasnovan na istinitoj priči s početka sedamdesetih godina prošlog veka! Film koji govori o pobedi čovečnosti i volje da se učini dobro delo uprkos svim nedaćama i padovima koje život sa sobom nosi. Film koji još jednom svedoči o snazi novinarstva, ovog puta onog fotoreporterskog, kada slika govori više od hiljadu reči. I ono što je možda najvažnije - film koji nas sve opominje da je zaštita ljudskog zdravlja i životnog prostora važnija od bilo kakvog profita i takozvanog ekonomskog napretka. "Minamata"  je biografski dramski film iz 2020. u režiji Endru Levitasa, zasnovan na istoimenoj knjizi Ejlin Mioko Smit i V. Judžina Smita. U filmu glumi Džoni Dep (koji je takođe producent) kao V. Judžin Smit, američki fotograf koji je dokumentovao efekte trovanja živom na građane Minamata, Kumamoto, Japan. Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu 21. februara 2020. godine. Godine 1971. američki fotograf V. Judžin Smit, koji je bio

Ko kaže da kaldrmisana ulica i stari trotoari uvek moraju biti ružni, prevaziđeni, relikt starih vremena koji treba zameniti, osavremeniti, modernizovati, vrlo često "kičerizovati" ? Možda baš oni daju poseban šarm ambijentalnim celinama evropskih prestonica, te ih se zato, kao i drugih arhitektonskih zdanja koja mirišu na prošlost i bude nostalgiju i umetničku inspiraciju, nerado, bolje reći nikako - ne odriču.  Lepo je i duši ugodno doći u Pariz i zaviriti u jedan ovakav kutak. Boraviti u njemu i udisati vazduh sa mirisom patine. Preleteti u mislima i laganom sanjarenju kroz burne i bogate vekove grada na Seni. I to je nešto što čini magiju svetlosne prestonice. I to je nešto što čini turističku ponudu. Stara zdanja, ulice, arhitektura nisu samo nemi svedoci prohujalih vremena već i svojevrsni sagovornici, posebno zanimljivi došljaku iz sredina i gradova koji to nemaju. Nije sve u bljesku, staklu i luksuzu, često i bez ikakve estetizacije, rekli bismo jednostavn

Марвин Нил Сајмон ( 1927 —  2018) био је амерички позоришни писац и сценариста, један од најуспешнијих писаца у историји Бродвеја и један од најизвођенијих писаца широм света. У периоду од средине 1960-их до средине 1980-их његово име било је синоним за популарност и финансијски успех комада, као нешто касније Спилбергово на филму. Сајмона су звали и "Краљ комедије".  Његов први бродвејски комад "Дуни у трубу" (1961), доживео је 678 извођења. Током 1966. забележио је редак успех када су се чак четири његове представе давале истовремено на Бродвеју: "Слатко милосрђе" , "Девојка посута звездама" , "Необичан пар" и "Босонога у парку" . Писао је лаке комедије (Босонога у парку, Необичан пар), али и нешто озбиљнија, помало аутобиографска дела (Глава друга, Јуџинова трилогија, састављена од Успомене из Брајтон Бича, Билокси блуз и Пут за Бродвеј) и подлоге за мјузикле (Слатко милосрђе, Обећања, обећања).

Šta je to što jedno književno delo čini velikom i vrednom, neprolaznom umetničkom tvorevinom? Po čemu se ono razlikuje od drugih dela koja to nisu? Teška pitanja za jednostavan i kratak odgovor. Neko ko je čitao Platona rekao bi da je to autorova sposobnost da božansko umetničko nadahnuće transponuje u reči i rečenice i da ih u isto vreme učini razumljivim i dovoljno zanimljivim za većinu ljudi. Dakle, prema ovom shvatanju, književni dar je nešto što potiče od sila koje su iznad autora, a on je samo izabran da, nadahnućem, prenese umetničko delo  drugim ljudima. I dalje mislim da to pre svega podrazumeva poseban senzibilitet autora da svojim čulima prepozna i oseti pulsirajući svet oko sebe i da kroz čaroliju reči dočara čitaocima lepotu i nesavršenost ovako prepoznatog sveta. Ipak, ostaje velika tajna kako autor postiže tu „čaroliju“ i kako to ne mogu svi ili mnogi koji pišu, već samo poneki među njima. Proučavajući velika i vredna književna dela, već nekoliko hilja

Robert Ladlam (1927 - 2001), majstor špijunskih trilera, ostavio je neizbrisiv trag u svetu savremene književnosti. Njegov stil pisanja karakterišu dinamika, složeni zapleti i pažljivo tkane zavere. Ladlam je vešto koristio napetost i neizvesnost kako bi držao čitaoca prikovanog za stranice svojih romana. Njegov kreativni proces često uključuje protagoniste koji se suočavaju s krizama identiteta i duboko ukorenjenim tajnama. Zanimljivo je da je Ladlam bio majstor u kombinovanju akcije, misterije i špijunskih elemenata, pružajući čitaocima nezaboravno iskustvo. Ladlamovi književni uticaji često su se kretali unutar trilera i špijunskog žanra, ali uspeo je da unese svoj jedinstveni pečat. Bio je vešt i istraživao je različite aspekte međunarodne politike i tajnih organizacija, stvarajući duboke i intrigantne zaplete. Posebno značajni su njegovi romani o Bornu, gde je stvorio ikoničnog agenta, Džejsona Borna. Ovi romani postali su sinonim za žanr špijunskog trilera