KNJIŽEVNOST I FILM

Odnos književnosti i filma, kao dve grane umetničke kreacije, vrlo je zanimljiv fenomen koji inicira različita gledišta. Dok su po jednima to dve potpuno odvojene umetnosti, jedna stara, sa bogatom tradicijom, i druga veoma mlada u kontekstu istorije civilizacije, jer je prisutna samo jedan vek, dotle drugi misle da su one duboko povezane i da jedna bez druge zapravo ne mogu.

Film - zato što često nastaje prema literarnom predlošku, a književnost zato što upravo filmu duguje povećano interesovanje i popularnost koju su mnoga književna dela doživela u prošlom i ovom stoleću.

Istina je verovatno negde na sredini između ova dva suprotstavljena pola, ali mene pre svega zanima ovo drugo stanovište - naime koliko je film doprineo da mnoga književna dela, koja možda to ne bi bila, dožive planetarnu popularnost? Kad kažem - književna dela koja to ne bi bila - ne mislim na njihov kvalitet, već jednostavno na čitalačke navike i spremnost ljudi da se udube u literarno štivo.

 Drugim rečima, može jedan roman da bude veoma kvalitetan prema književnim merilima, ali da njegov komercijalni uspeh bude obrnuto srazmeran kvalitetu. Onda je uspešna filmska adaptacija svakako dobrodošla. Dešava se i da književno delo ne spada u vrh svetske literature, a da, upravo zahvaljujući odličnoj filmskoj adaptaciji, doživi veliki uspeh i postane veoma traženo i čitano u celom svetu.

Uzmimo na primer roman Margaret Mičel "Prohujalo sa vihorom". To jeste dobar roman, ali u kontekstu svetske književnosti on ne zauzima ono mesto koje u filmskoj umetnosti ima istoimeni film koji se smatra ne samo neprevaziđenim klasikom već i jednim od najboljih ostvarenja ikada snimljenih.

Možda je slična situacija i sa romanom Artura Klarka "Odiseja u svemiru 2001" koji je isto tako veoma dobar naučnofantastični roman, ali je istoimeni film Stenlija Kjubrika jedinstveno antologijsko svetsko filmsko remek-delo, bremenito misaono-filozofskim naslagama. Naravno, treba znati da je nastanku ovog romana prethodila priča Artura Klarka koja je, kao loša, odbijena na jednom konkursu, a da su kasnije Klark i Kjubrik zajedno napisali roman i da su zajedno radili i na režiji filma, mada su, i u jednom i u drugom slučaju, potpisani samostalno. 

Imamo, međutim, i potpuno drugačije slučajeve - književno remek-delo, a bledo filmsko izdanje. Recimo, za filmsku adaptaciju Melvilovog romana "Mobi Dik" može se reći da daleko zaostaje za svojim literarnim uzorom. Slična stvar je i sa ekranizacijama dela ruskih klasika Tolstoja i Dostojevskog - neke su manje, neke više uspele, ali se nijedna nije približila literarnim originalima i njihovom mestu koje zauzimaju u svetskoj književnosti.

Imamo nekada i egal situaciju - kada su i roman (jer ovde pre svega govorim o romanima, ne analiziram dramsku književnost koja je po prirodi stvari, jer je vezana za pozorište, verovatno lakša za filmsku adaptaciju) i film koji je po njemu nastao podjednakog kvaliteta - primer bi mogao biti roman Borisa Pasternaka "Doktor Živago" i istoimeni odličan film reditelja Dejvida Lina.

Kada je reč o američkom nobelovcu Džonu Stajnbeku sigurno je da su filmovi nastali po njegovim romanima (nekad i više verzija), dobri - "O miševima i ljudima", "Plodovi gneva", "Istočno od raja", ali mislim (a to je možda moj subjektivni stav) da je čitati Stajnbeka ipak veći užitak, pa i izazov, nego gledati filmove koji su napravljeni po njegovim delima. Pritom, treba reći da je čuveni film Elije Kazana "Istočno od raja" obuhvatio samo deo Stajnbekove epske priče, pune biblijskih aluzija, metafora i alegorija. Slično je i sa drugim velikim američkim nobelovcem Hemingvejem - prednost je, po mom mišljenju, na strani književnosti.

Nekako sam sklon da isto to mislim i o francuskim klasicima - bilo je dosta ekranizacija, rekao bih naročito Igoa i Flobera, ali nijedna nije dostigla tako visoko mesto kakvo recimo "Gospođa Bovari" ima u svetskoj literaturi. A opet, možemo u novijoj književnosti naći dosta primera koji ilustruju suprotno stanovište - da filmska priča nadmašuje onu književnu. Ili da su "tu negde".

"Ime ruže" italijanskog pisca Umberta Eka je sjajan roman, ali je i veoma dobar film...

Ova priča o književnosti i njenom filmskom odjeku nema kraja. Mnogo je primera i teško je presuditi, a da se ne bude subjektivan. No, jedno je sigurno: film jeste imao veoma značajnu, nekad i presudnu, ulogu u popularizaciji književnosti, kako one vrhunske, tako i one koja to nije. U njenom približavanju širokim slojevima stanovništva, u motivaciji da se pogled skrene ka knjigama među kojima ima i onih koje bi bile zaboravljene.

Neko će reći - da, ali to se često čini tako što se književno delo pojednostavljuje, svodi na jednu ključnu dimenziju, uprošćava... Sve i da je tako, a neretko je tako, opet je i to bolje nego da te knjige ostanu na policama, nepročitane.

Osim toga, dobro je videti filmsku adaptaciju nekog književnog dela jer je to svojevrsno tumačenje istog tog dela, novo čitanje sa promenjenom tačkom gledišta, nova vizura koje možda nismo bili svesni... Reditelj, potpomognut celom ekipom, stvara svoju umetnost, autonomnu u odnosu na književni uzor. To novo čitanje u isto vreme je i novo stvaranje. A opet sa nekim dubokim, na prvi pogled nevidljivim, vezama koje se ne mogu raskinuti.

Zato mislim da su književnost i film dve grančice na istoj grani drveta koje se zove umetnička kreativnost.