ZAGRLJAJ PARIZA

Ko kaže da kaldrmisana ulica i stari trotoari uvek moraju biti ružni, prevaziđeni, relikt starih vremena koji treba zameniti, osavremeniti, modernizovati, vrlo često "kičerizovati" ? Možda baš oni daju poseban šarm ambijentalnim celinama evropskih prestonica, te ih se zato, kao i drugih arhitektonskih zdanja koja mirišu na prošlost i bude nostalgiju i umetničku inspiraciju, nerado, bolje reći nikako - ne odriču.

 Lepo je i duši ugodno doći u Pariz i zaviriti u jedan ovakav kutak. Boraviti u njemu i udisati vazduh sa mirisom patine. Preleteti u mislima i laganom sanjarenju kroz burne i bogate vekove grada na Seni. I to je nešto što čini magiju svetlosne prestonice. I to je nešto što čini turističku ponudu. Stara zdanja, ulice, arhitektura nisu samo nemi svedoci prohujalih vremena već i svojevrsni sagovornici, posebno zanimljivi došljaku iz sredina i gradova koji to nemaju.

Nije sve u bljesku, staklu i luksuzu, često i bez ikakve estetizacije, rekli bismo jednostavno - bez ukusa. Ljudi svakako imaju pravo da vole Dubai, on donosi jedan vid futurizma (samo vid) garniran instant zabavom i zadovoljstvima koja ne traju dugo. Ljudi takođe imaju pravo da vole i šarenilo nekomplementarnih boja. Postoji i takozvana "estetika kiča". Ali, ljudima nekad, za potpuni doživljaj, treba da oplemene dušu. Volim evropske gradove, a Pariz nekako najviše.