NOVINARSKA SCENA: OD MEDIJSKE POSLUŠNOSTI DO KLARKA KENTA
Klark Kent je, kao što znamo, novinar. On je, zapravo, Supermen, koji u javnom životu nastupa kao novinar, prikrivajući svoj izuzetni identitet iza naočara, skromnosti i svakodnevnog novinarskog posla. Taj stripovski paradoks predstavlja zanimljivu metaforu same prirode novinarstva: iza prividno običnog čoveka koji postavlja pitanja, istražuje događaje i piše tekstove trebalo bi da stoji izuzetna sposobnost da se vidi ono što drugima promiče, da se prepozna ono što neko pokušava da sakrije i da se javnosti saopšti ono što bi moćni najradije zadržali izvan njenog vidokruga.
Možda je baš zato zanimljivo početi od jedne misli koja se često pripisuje Džordžu Orvelu: novinarstvo je pisati o onome o čemu drugi ne žele ili ne smeju da govore; sve ostalo je propaganda. Orvel, doduše, nije autor te formulacije, ali ona izvanredno sažima jednu od temeljnih ideja njegove književne i političke misli: borbu za istinu protiv organizovanog falsifikovanja stvarnosti. Možda je najviše Orvel pokazao koliko je opasno kada jezik prestane da služi razumevanju sveta i postane sredstvo njegovog prikrivanja.
U savremenom srpskom medijskom prostoru razlika između novinarstva i propagande postala je jedno od ključnih pitanja profesionalnog i društvenog života. Situacija u većini vodećih prorežimskih medija godinama je bila takva da su oni funkcionisali kao propagandna glasila. Ta funkcija obuhvatala je gotovo sve segmente rada, od političkih stranica i informativnih emisija do kulture, društva, zabave, intervjua i komentara. Propaganda, naime, ima ambiciju da zahvati celokupnu sliku sveta. Ona nastoji da odredi šta je važno, šta zaslužuje pažnju, a šta treba prepustiti zaboravu. Njena prava moć ostvaruje se onda kada postane opšti princip uređivanja medijske stvarnosti.
Tako nastaje medijski svet u kojem se događaji raspoređuju prema unapred zadatim vrednosnim merilima, ljudi prema stepenu svoje podobnosti, a informacije prema upotrebljivosti za određene političke i interesne ciljeve. Čak i kada se govori o kulturi, obrazovanju, nauci, sportu ili svakodnevnom životu, izbor tema, sagovornika i uglova posmatranja često sledi logiku propagandnog, a ne profesionalnog novinarstva. Stvarnost se postepeno pretvara u uređenu pozornicu na kojoj svako dobija unapred određenu ulogu.
U takvom ambijentu novinarstvo sve više liči na školu poslušnih učenika. Novinari-zapisničari revnosno prepisuju saopštenja, prenose bezopasne informacije, vode intervjue iz kojih se gotovo ništa novo ne može saznati, proizvode površne analize i prikazuju stvarnost onako kako odgovara onima koji imaju moć. Njihov profesionalni zadatak svodi se na evidentiranje tuđih izjava i reprodukovanje već oblikovanih stavova. Umesto istraživanja imamo prenošenje, umesto analize prepričavanje, umesto kritičkog mišljenja reprodukciju poželjnih interpretacija.
Posebno mesto u tom procesu pripada takozvanom kabinetskom novinarstvu. Reč je o modelu koji se odlikuje udaljenošću od stvarnog života, odsustvom istraživačkog rizika i gotovo potpunim nedostatkom profesionalne radoznalosti. Nosioci tog "posla" uglavnom su urednici koji su na svoje pozicije dospeli zahvaljujući sposobnosti prilagođavanja, bezličnosti i veštini da nikome važnom ne zasmetaju. Nezameranje postaje njihova najpouzdanija profesionalna kvalifikacija, a lična neupadljivost najvažnija urednička kompetencija.
Tu dolazimo do jedne od temeljnih protivrečnosti savremenog novinarstva. Nezameranje je osnovna premisa antinovinarstva, jer novinarstvo po svojoj prirodi podrazumeva mogućnost sukoba sa interesima, autoritetima, centrima moći i društveno etabliranim predstavama. Novinar koji unapred vodi računa o tome kome bi mogao da zasmeta, čije bi nezadovoljstvo mogao da izazove i kakve bi posledice mogao da snosi, već je prihvatio da granice profesionalnog delovanja određuju drugi. Njegova sloboda postaje administrativna dozvola, a profesionalna samostalnost dekorativna predstava.
Kabinetski urednik upravo u takvom poretku pronalazi idealne uslove za svoj rad. On voli predvidljive teme, proverene sagovornike, bezbedne formulacije i tekstove koji nikoga neće iznenaditi. Uređivačka filozofija počiva na uverenju da se novinarstvo može obavljati bez naročitog intelektualnog napora, stvaralačke imaginacije, ozbiljnog poznavanja društvenih procesa i spremnosti da se preuzme odgovornost za napisanu reč.
Otuda i dominacija zapisničarskog novinarstva. Ono se zadovoljava beleženjem onoga što je neko rekao, kao da je sama činjenica da je određena izjava izrečena već dovoljna da joj obezbedi javnu relevantnost. Izjava političara postaje vest, saopštenje institucije novinarski prilog, protokolarni susret događaj, a unapred pripremljena interpretacija stvarnosti dobija status analize. Novinar se pretvara u posrednika između različitih kancelarija, kabineta i službi za odnose s javnošću.
Ponekad će takav urednik napraviti i intervju, čime će zadovoljiti formalne zahteve profesije i ostaviti utisak ličnog angažovanja. Međutim, i taj razgovor najčešće pripada istom obrascu: sagovornik je unapred odabran prema kriterijumu podobnosti, pitanja su očekivana, bezopasna i predvidljiva, a odgovori se kreću unutar prostora koji je obema stranama unapred poznat. To su razgovori u kojima se ništa suštinski ne otkriva i ništa ozbiljno ne dovodi u pitanje. Gotovo svako bi mogao da ih vodi bez posebne pripreme. Njihova svrha je pre svega proizvodnja privida novinarskog rada.
Tu se otkriva razlika između novinarskog zanata i birokratskog falsifikata. Novinarstvo zahteva znanje, pripremu, sposobnost povezivanja činjenica, razumevanje konteksta i dar za postavljanje pitanja koja otvaraju prostor za saznanje. Kabinetsko novinarstvo zahteva poznavanje procedure, osećaj za hijerarhiju i sposobnost prepoznavanja granica dozvoljenog. U prvom slučaju novinar pokušava da dopre do istine; u drugom pokušava da sačuva sopstvenu poziciju.
Zabavni sadržaji, tok-šou emisije, površni razgovori i beskrajno ponavljanje istih javnih ličnosti dodatno doprinose tom procesu. Zabava postaje univerzalno sredstvo za potiskivanje ozbiljnosti, a medijski prostor mesto na kojem se društvena stvarnost pretvara u niz potrošnih prizora. Svega ima, osim onoga zbog čega novinarstvo postoji: potrebe da se javnosti omogući razumevanje sveta u kojem živi.
Ipak, bilo bi pogrešno pomisliti da je svaka kritika vlasti samim tim izraz slobodnog i odgovornog novinarstva. I opozicija može postati predmet propagandne konstrukcije, kao što i prividna neposlušnost može biti pažljivo režirana. Postoje fingirane kritike, selektivno otvaranje afera, kontrolisana pobuna i medijski sadržaji koji se predstavljaju kao izraz nezavisnosti, a zapravo služe interesima drugih centara moći. Kritičko novinarstvo zato se određuje prema principima kojima se rukovodi: nezavisnosti, proverljivosti činjenica, intelektualnom poštenju i spremnosti da se ista merila primene na svakoga, bez obzira na njegovu političku, ekonomsku ili društvenu poziciju.
U tom smislu, istraživačko novinarstvo predstavlja možda najčistiji izraz profesionalnog poziva. Istraživački novinar polazi od sumnje koja zahteva proveru, od informacije koja otvara novo pitanje, od događaja čije se značenje ne iscrpljuje u zvaničnom objašnjenju. On povezuje činjenice, istražuje dokumentaciju, razgovara sa ljudima, proverava tragove i otkriva odnose koji su namerno ostali skriveni. Takav posao podrazumeva vreme, znanje, strpljenje, intelektualnu disciplinu i hrabrost. Ponekad i ozbiljnu ličnu žrtvu.
Zato istraživački novinari često ostaju bez institucionalne zaštite, izloženi pritiscima, pretnjama, diskreditacijama i opasnosti po sopstvenu bezbednost. Profesionalna odgovornost može postati i egzistencijalni problem. Oni znaju da objavljivanje određenih informacija može izazvati ozbiljne posledice, ali upravo svest o javnom značaju takvog rada daje smisao profesionalnom riziku koji preuzimaju.
I tu se pojavljuje možda najporazniji paradoks savremenog novinarstva: odnos između stvarne profesionalne vrednosti i društvenog nagrađivanja. Oni koji obavljaju najodgovorniji deo novinarskog posla često žive u neizvesnosti, dok oni koji su profesiju sveli na administriranje tuđih stavova, reprodukovanje saopštenja i pažljivo izbegavanje svakog rizika mogu decenijama uživati u sigurnim položajima, dobrim primanjima i društvenim privilegijama.
Taj paradoks posebno postaje vidljiv na kraju profesionalne karijere. Urednici koji su godinama negovali bezličnost, neinventivnost i uredničku poslušnost često iz novinarstva odlaze u materijalno sigurnu starost, sa visokim penzijama i statusom uglednih bivših novinara. Njihove biografije, uredno ispunjene godinama provedenim na odgovornim funkcijama, postaju svojevrsni dokaz društvenog priznanja. Iza njih ostaju položaji, poznanstva, stabilna primanja i osećaj da su uspešno obavili svoj profesionalni zadatak.
Nasuprot njima, istraživački novinari, autori ozbiljnih analitičkih tekstova i oni koji su se decenijama bavili društvenim problemima često u starosti ostaju bez odgovarajuće materijalne sigurnosti. Njihov rad, koji je podrazumevao mnogo više intelektualnog napora, ličnog rizika i javne odgovornosti, nije im obezbedio ni približno dostojanstven položaj. Ako uopšte dočekaju penziju, neretko se suočavaju sa egzistencijalnim teškoćama. Kao da je društvo pronašlo naročito nepravedan način da obračuna profesionalnu vrednost: nagrađuje se sposobnost prilagođavanja, a kažnjava odanost principima.
Naravno, visina nečije penzije sama po sebi ne može biti merilo novinarske vrednosti, kao što ni materijalna nesigurnost automatski ne predstavlja dokaz profesionalnog integriteta. Suština je u sistemu vrednovanja koji je omogućio da se dugogodišnja poslušnost tretira kao uspešna karijera, dok se stvarna profesionalna hrabrost često završava bez odgovarajućeg društvenog priznanja. To je simptom duboko poremećenog sistema profesionalnih vrednosti.
U tom pogledu, novinarstvo deli sudbinu mnogih drugih profesija u kojima je institucionalna podobnost postala važnija od stvarnog kvaliteta rada. Položaji se dobijaju zahvaljujući pripadnosti, lojalnosti, prilagodljivosti i sposobnosti da se očuva postojeći poredak. Vremenom se stvara zatvoren krug u kojem ljudi bez naročitog profesionalnog autoriteta postavljaju kriterijume za druge, a zatim prema tim kriterijumima raspoređuju priznanja, mogućnosti i privilegije. Tako se reprodukuje medijska birokratija čija je osnovna funkcija očuvanje sopstvene pozicije.
Najveća opasnost takvog procesa jeste dugotrajnost. Kada se propagandistički model rada institucionalizuje i kada generacije novinara stasavaju uz uverenje da je profesionalni uspeh jednak napredovanju bez sukoba, menja se samo shvatanje profesije. Novinar počinje da doživljava sebe kao zaposlenog koji izvršava zadatke unutar hijerarhije, a javni interes ustupa mesto interesima institucije. U takvom sistemu čak i talentovani ljudi vremenom mogu prihvatiti osrednjost kao normalno stanje, a profesionalnu hrabrost kao nepotreban luksuz.
Novinarstvo, međutim, po svojoj prirodi podrazumeva određenu vrstu građanske hrabrosti, intelektualne nezavisnosti i moralne odgovornosti. Novinar je istraživač i tumač stvarnosti, njena kritička svest i jedan od najvažnijih čuvara javnog interesa. Novinarska obaveza jeste da proverava ono što se predstavlja kao činjenica, da razotkriva ono što se pokušava sakriti, da prepoznaje manipulaciju i da javnosti omogući razumevanje odnosa koji oblikuju njen život.
Zato je novinarstvo neraskidivo povezano sa demokratijom. Bez slobodnih medija i profesionalno odgovornih novinara demokratija ostaje prazna forma, institucionalna scenografija iza koje se mogu skrivati različiti oblici samovolje. Vlast, svaka vlast, ima trajnu sklonost da ograniči prostor pitanja na koja ne želi da odgovori. Moć nastoji da zaštiti sopstvene interese, kontroliše informacije i utiče na način na koji će javnost razumeti događaje. Zato joj je potreban kritički pogled izvan njenih institucija.
Možda se na kraju treba vratiti Klarku Kentu. Ovakva novinarska ličnost zanimljiva je baš zbog toga što je iza prividne običnosti skrivena izuzetna snaga. U stvarnom novinarstvu, naravno, nema Supermenovih moći, neprobojnog tela ni sigurnosti da će istina pobediti. Postoji čovek sa beležnicom, mikrofonom, dokumentom, znanjem i spremnošću da postavi pitanje koje bi neko drugi najradije izbegao.
U toj ljudskoj ranjivosti nalazi se dostojanstvo novinarske profesije. Ta snaga počiva u sposobnosti da se odoli pritisku, da se misli samostalno i da se javnosti saopšti istina čak i onda kada ona nije poželjna.
Zato se tu se razdvajaju dve vrste novinarskih biografija. Jedna se meri položajima, godinama službe, privilegijama i stečenim sigurnostima. Druga se meri pitanjima koja su postavljena, činjenicama koje su otkrivene, problemima koji su izneti pred javnost i cenom koju je pojedinac bio spreman da plati zbog svojih profesionalnih uverenja.
Prva može doneti udobnu starost i priznanje institucija. Druga ponekad donosi samo saznanje da čovek nije izdao smisao sopstvenog poziva.
Ako je novinarstvo izgubilo sposobnost da razlikuje te dve biografije, onda njegova kriza prevazilazi granice jedne profesije. Tada je u pitanju kriza društva koje je pristalo da poslušnost naziva profesionalizmom, ćutanje odgovornošću, a odsustvo hrabrosti iskustvom.
Jer novinarstvo počinje upravo tamo gde prestaje strah od toga kome će istina zasmetati. Sve ostalo može biti medijski posao, dobro plaćena funkcija, uspešna karijera...
Ali teško da može poneti ime profesije čiji je najdublji smisao odbrana javnosti od organizovane laži.
Коментари
Постави коментар