СИНКЛЕР ЛУИС И АНАТОМИЈА ПРОГОНА ПОЈЕДИНЦА

КРАЉЕВСКА КРВ И ПРОКЛЕТСТВО ВЕЋИНЕ

(Поводом осамдесет година од објављивања романа)

Пише: Милан Станковић

Постоје књиге чија се трајна вредност открива када се иза околности њиховог настанка укаже тема која остаје актуелна и у другим временима. „Краљевска крв“ (Kingsblood Royal) Синклера Луиса, објављена 1947. године, један је од таквих романа. Осамдесетогодишњица, која се навршава 2027, прилика је за поновно читање овог мање познатог дела првог америчког нобеловца. Расизам у Америци средином двадесетог века чини његов историјски оквир, док се у средишту приче обликује шира, универзална драма: сукоб појединца са заједницом која предрасуде проглашава истином, затвореност врлином, а насиље над различитошћу одбраном поретка.

Нил Кингсблад, припадник беле грађанске елите, ратни ветеран и банкар, трага за аристократским коренима своје породице. Уместо очекиване потврде угледног порекла, открива да међу његовим прецима има Африканаца и америчких староседелаца. Породична радозналост и сујета претварају се у беспоштедно суочавање са друштвом које човека процењује према боји коже и пореклу. Кингсблад полази у потрагу за доказима сопствене изузетности, а открива истину која га у очима средине лишава права на друштвени углед.

Друштвена анатомија прогона

Радња је смештена у измишљени град Гранд Рипаблик у Минесоти, далеко од уобичајене представе о расној мржњи америчког Југа. Ту влада самозадовољна грађанска цивилизација, привржена пристојности, породици, успеху и друштвеном реду. Њен поредак почива на хијерархији која пореклом одређује границе прихватљивог постојања. Луисова сатира показује како се расизам прикрива језиком здравог разума и бригом за стабилност. Предрасуда најсигурније влада када се представља као нешто саморазумљиво, заштићено неписаним правилима друштвеног живота.

Нил Кингсблад у ову драму улази као припадник света чије предрасуде и сам прихвата. Када због ситнице отпушта црну кућну помоћницу, не преиспитује правила средине која му обезбеђује сигурност и углед. Тек када се нађе на месту прогнаног, почиње да разуме неправду коју су други доживљавали као свакодневицу. Тако се обликује једна од најснажнијих психолошких линија романа: човек често препознаје неправду тек када њене последице погоде њега самог. Кингсбладово морално сазревање почиње преласком из привилеговане перспективе у искуство одбаченог.

Откриће породичног порекла мења његов друштвени статус, док способности, карактер и интелектуалне особине остају исти. Оно што је до јуче потврђивало  подобност постаје разлог за одбацивање. Луис тим преокретом разобличава апсурд расне идеологије: биолошка чињеница претвара се у моралну пресуду, а произвољна класификација добија моћ да одређује човекову судбину. Заједница најпре прописује шта човек јесте, а затим сопствену дефиницију брани као непобитну истину. Кингсбладова кривица, према логици тог поретка, лежи у самом  постојању, јер оно открива произвољност друштвених граница.

Од Кингсблада се очекује успех: образован је, способан, има ратно искуство, породицу и изгледе за напредовање. Највише зато његов пад узнемирава заједницу. Он постаје опасан преседан јер разоткрива крхкост друштвене хијерархије. Ако сачува достојанство и после губитка положаја, показаће да људска вредност превазилази признање већине. Страдање зато постаје испит заједнице која сопствену стабилност заснива на покорности појединца.

Прогон убрзо прераста у колективни ритуал. Кингсблад губи посао, пријатељи се окрећу од њега, а друштвене везе постају извори непријатељства. Сваки нови чин одбацивања наводно потврђује претходни, док његово одбијање да се повинује постаје додатни доказ кривице. Луис показује како психологија масе претвара појединачне предрасуде у организовано насиље. Заједница се понаша као чопор који сопствену кохезију учвршћује прогоном жртве. Људи који би појединачно оклевали пред насиљем у групи стичу осећај снаге и моралног овлашћења. Одговорност се расплињује, савест уступа место колективном уверењу, а страх од искључења подстиче учешће у прогону.

Већина своју бројност лако замењује за моралну исправност. Када довољно људи прихвати исту заблуду, она добија привид природног закона. Разум постаје сумњив, сумња се проглашава издајом, а самостално мишљење претњом општем добру. Колектив брани слику о сопственој исправности кажњавајући онога ко је доводи у питање. Прогон жртве тако постаје средство којим заједница учвршћује уверење о сопственој моралној надмоћи.

Посебну тежину роману даје Веста, Нилова супруга, која потиче из породице оптерећене расистичким предрасудама. Њена одлука да стане уз мужа представља испит љубави и моралне самосталности. Када притисак заједнице продре у брак, породица постаје поприште одлучивања о темељним вредностима. Веста бира човека и правду, одбацујући наслеђене ставове и привилегије свог окружења. Њен поступак показује да морална храброст захтева спремност на раскид са средином која од појединца очекује послушност.

Када маса опколи Кингсбладову кућу, приватна сфера постаје поприште јавног насиља. Кућа, симбол слободе и сигурности, претвара се у опкољену тврђаву. Споља је заједница која себе сматра чуварем цивилизованог поретка, а унутра породица која брани право на достојанство. Иза грађанске фасаде открива се нагон за искључивањем и кажњавањем. Колектив присваја право да одлучује ко сме да живи у миру, ко сме да воли и ко има право на сопствени дом. Језик друштвеног реда тако постаје средство којим се насиље над појединцем представља као одбрана заједнице.

Кингсбладова судбина добија обрис античке трагедије. Потрага за пореклом подсећа на Едипово суочавање са истином о сопственом идентитету: сазнање које би требало да расветли живот постаје извор страдања. Док Едип открива истину која преобликује значење његовог живота, Кингсблад сазнаје чињеницу коју заједница претвара у оптужницу. Друштвена заблуда стиче моћ пресуде, а истина захтева личну жртву. Одустајање од потраге значило би пристанак на лаж која му је раније обезбеђивала сигурност.

Кингсбладова храброст израста из спремности да испита сопствене ставове и промени се када препозна  заблуду. У томе се налази етичко језгро романа: слобода почиње када човек истину стави изнад користи, припадности и страха. Заједница своју моћ заснива на неприкосновености колективних уверења, док појединац моралну снагу стиче способношћу да та уверења подвргне критичком испитивању. Кингсбладово сазревање подразумева двоструко суочавање — са неправдом која му се наноси и са предрасудама које је и сам прихватао.

Луисова сатира и трајна актуелност романа

Луисов стил одговара таквој замисли. Новинарска јасноћа, директност и осећај за детаљ омогућавају му да друштвене механизме прикаже прецизно и уверљиво. Реалистичко посматрање свакодневице спаја се са натуралистичким осећањем да човекову судбину обликују средина, наследство и силе које превазилазе личну моћ. Сатира разобличава грађанску самоувереност, док трагички тон открива цену отпора. Наглашена порука и поједини мелодраматични моменти повремено оптерећују роман, али снагу чува спој друштвене анализе и личне драме, нарочито у приказу начина на који идеологија продире у породицу, пријатељство и савест.

Луис, први амерички добитник Нобелове награде за књижевност, остао је упамћен по романима „Главна улица“, „Бебит“, „Елмер Гантри“ и „То овде не може да се догоди“, у којима је разоткривао малограђанштину, конформизам, лицемерје и подложност масе политичкој манипулацији. „Краљевска крв“ припада истој критичкој традицији, али њену драму доводи до крајњих последица: заједница своју представу о човеку брани уништавањем онога ко је доводи у питање.

Сукоб појединца и масе има дугу традицију у америчкој књижевности. У „Вештицама из Салема“ Артура Милера, Џон Проктор суочава се са заједницом која је страх претворила у систем оптуживања и од њега захтева лажно признање. У различитим историјским околностима понавља се сродан образац: колектив ствара непријатеља, приписује му особине којима оправдава прогон, а сопствену агресију представља као самоодбрану. Кингсблад постаје отпадник због породичне чињенице која би у разумном друштву припадала приватној историји појединца.

Роман заслужује поновно читање и у времену које верује да су многе старе предрасуде превазиђене. Америка се од 1947. године дубоко променила, али механизам који Луис описује остаје препознатљив ван Америке, у различитим друштвима и епохама. Предрасуда се представља као одбрана традиције, нације, заједнице или културе; различитост се проглашава претњом, а човек који одбија да се повинује колективном уверењу постаје мета организованог презира. Облици искључивања се мењају, док потреба групе да сопствену исправност потврђује понижавањем другога опстаје као један од најупорнијих облика друштвене патологије.

Зашто заједница понекад показује највећу суровост према појединцу који се издваја способностима и самосталношћу? Његово постојање помера границе могућег и открива да су многе препреке производ навика и страхова, а не природни закон.  Успех доводи у питање поредак заслуга, слобода оспорава монопол већине над истином, а достојанство показује да људска вредност постоји и без званичног признања. Колективу је лакше да казни човека који открива његове противречности него да преиспита сопствене границе.

Луисова одбрана појединца почива на сложенијем етичком становишту од уверења да је појединац увек мудрији или бољи од већине. Кингсбладова почетна ограниченост спречава такво поједностављење. Његова морална снага произлази из спремности да посумња у себе, призна сопствену заблуду и прихвати последице сазнања. Док заједница захтева неприкосновеност својих уверења, појединац задржава слободу да их преиспитује и мења. Морална независност подразумева и отпор туђој неправди и способност суочавања са сопственим заблудама.

„Краљевска крв“ јесте роман о расизму, али много више анатомија друштвеног прогона. Кингсбладова судбина открива да порекло не одређује вредност личности, да бројност не ствара морални ауторитет и да припадност заједници добија смисао тек када оставља простор за савест. Највећа опасност лежи у способности предрасуде да се представи као врлина, а насиља као праведност. Насупрот таквом поретку стоји човек који истину ставља изнад сигурности колективне заблуде и прихвата цену сопствене слободе.

Најдубља иронија наслова открива се у томе што право племство произлази из моралног избора, а не из породичног стабла, наследног имена или боје коже. Оно се показује у способности човека да се одупре неправди чак и када се против њега удруже чувари друштвеног угледа. Кингсблад губи место у свету који је познавао, али стиче могућност да сам одреди значење сопственог живота. У томе се налази трајна вредност Луисовог романа и његова опомена свакој заједници која снагу мери послушношћу својих чланова. Када маса захтева да човек погази истину како би сачувао припадност, отпор појединца постаје последња одбрана човечности.