DVA LICA AMERIČKE PROZE - Filip Rot i Džon Apdajk između glasa, tela i vremena

Piše: Milan Stanković

Četrdeset godina prošlo je od objavljivanja Kontraživota (The Counterlife) Filipa Rota, a trideset od pojavljivanja romana U lepoti ljiljana (In the Beauty of the Lilies) Džona Apdajka. Vremenska distanca između ova dva jubileja pruža dobar povod za ponovno čitanje dvojice pisaca koji su obeležili američku prozu druge polovine dvadesetog veka. Njihova dela predstavljaju dva različita, ali duboko povezana odgovora na pitanje šta se događa sa pojedincem u društvu koje je sopstvene predstave o slobodi, uspehu, porodici i duhovnom smislu podvrglo radikalnom preispitivanju.

Rot i Apdajk pripadaju istoj književnoj generaciji, a njihovi romani često se kreću unutar sličnog društvenog prostora: američke srednje klase, porodičnih odnosa, seksualnih običaja, religijskih predstava i moralnih protivrečnosti. Obojica su pažljivo pratila promene posleratnog američkog društva, od seksualne revolucije i generacijskih sukoba do slabljenja tradicionalnih autoriteta i preobražaja američkog sna. Ipak, književni svetovi počivaju na različitim načinima opažanja i oblikovanja stvarnosti.

Rotova proza polazi od svesti koja pokušava da razume, objasni i preoblikuje sopstveno iskustvo. Junaci govore, raspravljaju, ispovedaju se, polemišu sa sobom i drugima, a životne priče postaju poprište sukoba između želje i nasleđa, slobode i odgovornosti, identiteta i njegove književne konstrukcije. Apdajk, nasuprot tome, polazi od pažljivog posmatranja sveta. Ova proza registruje promene svetlosti, izgled tela, predmete svakodnevice, porodične prostore i društvene običaje, otkrivajući u njihovoj materijalnoj konkretnosti dublje tragove vremena i ljudske prolaznosti.

Razlika bi se mogla izraziti jednom formulom: Rot je veliki pisac glasa, Apdajk veliki pisac pogleda. Kod prvog se stvarnost neprestano pretvara u priču koja osporava sopstvenu konačnost; kod drugog se život otvara kroz pažnju prema svemu što postoji, traje i postepeno se menja. Njihove poetičke razlike, međutim, vode ka zajedničkom saznanju: istorija jednog društva najjasnije se prepoznaje u sudbini pojedinca, u njegovom telu, porodici, erotskoj želji, strahovima i svakodnevnim navikama.

Rot: identitet kao priča

Od Portnojevog sindroma do Američke pastorale, od Profesora žudnje do Životinje na izdisaju, Filip Rot izgradio je jedan od najprepoznatljivijih i najraznovrsnijih opusa savremene američke književnosti. Njegovi junaci žive između različitih oblika nasleđa: porodičnog, jevrejskog, religijskog, kulturnog i političkog. Želja za individualnom slobodom kod njih je neraskidivo povezana sa potrebom da se prevaziđu očekivanja zajednice i pronađe sopstveno mesto u svetu.

Posebnost Rotovog pripovedanja počiva na izuzetnoj sposobnosti da svest pretvori u dramsko zbivanje. Junaci istovremeno proživljavaju iskustvo i pokušavaju da ga protumače. Govor postaje oblik samoodbrane, iskupljenja, samoprevare, osvete ili samostvaranja. Svaka ispovest nosi energiju unutrašnjeg sukoba, a svaka tvrdnja otvara mogućnost protivargumenta. Pripovedač se tako često pretvara u sopstvenog protivnika: što više nastoji da ovlada pričom o sebi, to se jasnije otkrivaju njene protivrečnosti.

U tome leži i jedna od najizrazitijih stilskih osobina Rota: retorička energija. Rečenica ima snagu usmenog govora, ali i preciznost intelektualne rasprave. Argument se razvija, ubrzava, skreće u ironiju, prerasta u grotesku, a zatim se vraća ozbiljnom egzistencijalnom pitanju. Komika nastaje iz sudara visoke samosvesti i telesne neposrednosti, iz pokušaja intelekta da disciplinuje želju koja se stalno opire racionalnom objašnjenju. Upravo zato je Rоtоv humor često više od komičnog efekta: on postaje način saznavanja ljudske protivrečnosti.

U Portnojevom sindromu taj postupak dobija gotovo eksplozivan oblik. Aleksandar Portnoj pokušava da seksualnom pobunom osvoji prostor lične slobode, ali ta želja ostaje duboko povezana sa porodičnim i jevrejskim nasleđem. Majka, otac, religijski običaji, osećanje krivice i potreba za emancipacijom neprestano se sudaraju u svesti ovog književnog lika. Seksualnost tako postaje jezik pobune, stida, moći i samopotvrđivanja. Telo je mesto na kojem se kulturno nasleđe najneposrednije sukobljava sa individualnom željom.

U Profesoru žudnje taj sukob prelazi u složeniji intelektualni registar. Dejvid Kepeš pokušava da uspostavi odnos između erotske slobode i racionalnog samorazumevanja. Njegova obrazovanost, analitičnost i sposobnost introspekcije stalno proizvode nove dileme. Samosvest se pokazuje kao neiscrpan izvor tumačenja, ali i kao prepreka spontanosti. Rot ovde ispituje granice modernog individualizma: čovek želi da bude gospodar sopstvenih postupaka, a njegovi motivi ostaju rasuti između nagona, sećanja, kulturnih obrazaca i naknadnih objašnjenja.

U Američkoj pastorali privatna drama dobija razmere nacionalne tragedije. Simor „Svid“ Levov, čovek izuzetnog fizičkog izgleda, društvenog ugleda i poslovnog uspeha, predstavlja gotovo idealizovanu sliku američkog građanskog života. Njegov porodični svet, međutim, razara politička pobuna ćerke Meri, koja se priključuje radikalnom pokretu i učestvuje u terorističkom činu. Porodična katastrofa otvara pitanje dubokog generacijskog i ideološkog rascepa u Americi šezdesetih godina.

Rotova pripovedačka konstrukcija ovde dobija posebnu važnost. Priču o Svidu oblikuje Nejtan Cukerman, pisac i Rotov prepoznatljivi književni dvojnik. On pokušava da zamisli unutrašnji život čoveka čija spoljašnja biografija deluje gotovo savršeno. Između stvarnog iskustva i pripovedačke imaginacije otvara se prostor u kojem se rađa roman. Svidova sudbina postaje pitanje granica tuđeg razumevanja: koliko je moguće proniknuti u život drugog čoveka, naročito kada se njegova unutrašnja stvarnost opire svim poznatim objašnjenjima?

U romanu I Married a Communist (Udala sam se za komunistu) politička istorija ponovo ulazi u intimni prostor. Makartizam, antikomunistička histerija i ideološke podele pedesetih godina razaraju prijateljstva, brakove i porodične veze. Rot pokazuje kako javna ideologija postaje privatna sudbina, kako se politička sumnja pretvara u ličnu optužbu, a kolektivni strah nastavlja da živi unutar najbližih odnosa.

U Životinji na izdisaju, poslednjem romanu iz ciklusa o Dejvidu Kepešu, erotska želja suočava se sa starošću i konačnošću. Kepeš je sada čovek poznih godina, a iskustvo tela dobija sasvim novu vremensku dimenziju. Želja ostaje snažna, gotovo prkosna, ali je prati svest o fizičkom propadanju, bolesti i smrti. Erotski život postaje poslednje veliko područje samopotvrđivanja, ali istovremeno i prostor u kojem se najjasnije oseća ograničenost ljudskog postojanja. Rotova karakteristična ironija ovde dobija melanholičniji ton: intelektualna lucidnost i telesna strast zajedno pokušavaju da odlože suočavanje sa vremenom.

Sve ove linije susreću se u Kontraživotu (1986), romanu koji predstavlja jedan od najradikalnijih eksperimenata u Rotovom opusu. Njegova struktura počiva na pet međusobno povezanih celina u kojima se životne sudbine menjaju, preobražavaju i dobijaju alternativne oblike. U središtu su Nejtan Cukerman i njegov brat Henri. Henri, zubni lekar iz Nju Džerzija, suočava se sa srčanim oboljenjem i posledicama terapije koje ugrožavaju seksualni život. U jednoj verziji priče umire posle operacije; u drugoj preživljava, napušta dotadašnji porodični život i odlazi u Izrael, gde prihvata radikalni oblik jevrejskog nacionalnog identiteta. I sam Nejtan dobija različite životne mogućnosti, dok se granica između njegovog iskustva i pripovedačke imaginacije neprestano pomera.

Ovakva struktura menja samo razumevanje romaneskne stvarnosti. Svaka nova verzija događaja preuređuje prethodnu, a čitalac ulazi u prostor u kojem biografija postaje predmet stalnog preispitivanja. Posebno je značajna veza između ličnog identiteta i jevrejske istorijske pripadnosti. Izbor između američkog života, iskustva dijaspore i izraelskog nacionalnog identiteta dobija oblik egzistencijalne odluke, a porodična priča postaje mesto sukoba različitih predstava o pripadanju.

Rot ovde ostvaruje jednu od svojih najvažnijih književnih zamisli: roman postaje prostor mogućih života. Pripovedanje dobija sposobnost da menja sudbinu, ali i da pokaže kako svaka nova priča nosi sopstvenu cenu, ograničenja i protivrečnosti. U Američkoj pastorali Nejtan pokušava da razume tuđi život; u Kontraživotu sama mogućnost takvog razumevanja postaje predmet romana. Pripovedač ulazi u svet koji oblikuje i istovremeno otkriva sopstvenu zavisnost od njega.

Zato je Rotova proza toliko povezana sa pitanjem identiteta. Čovek se u njoj neprestano iznova pripoveda, a svaka verzija sebe nastaje u dodiru sa telom, nasleđem, istorijom i tuđim pogledom. Romaneskni svet počiva na dramskoj snazi svesti, na njenoj sposobnosti da proizvodi značenja i na nemiru koji nastaje kada se ta značenja međusobno sukobe.

Apdajk: telo kao pamćenje vremena

Džon Apdajk gradi drugačiji odnos prema stvarnosti. Njegova proza polazi od pažnje prema svetu u materijalnoj i čulnoj punoći. Kuće, automobili, odeća, pejzaži, predmeti u domaćinstvu, ljudska koža, mirisi i promena svetlosti postaju elementi jednog izuzetno razrađenog književnog opažanja. U toj prozi svakodnevica dobija gotovo kosmičku širinu: iza naizgled običnih događaja otvaraju se pitanja vremena, smrti, vere i smisla.

Apdajkova rečenica ima osobenu gustinu. Metafore izrastaju iz preciznog posmatranja, a zatim predmetnom svetu daju novu dimenziju. Metafora kod Apdajka predstavlja sredstvo saznanja: ona povezuje udaljene pojave, otkriva skrivene sličnosti i pretvara fizički detalj u misaoni događaj. Ritam rečenice često prati kretanje pogleda, prelazeći od spoljašnjeg opisa ka unutrašnjem iskustvu. Čitalac tako prati istovremeno promenu u prostoru i promenu u svesti junaka.

U središtu takve poetike nalazi se telo. Ono je izvor zadovoljstva, erotske želje i životne energije, ali i najneposredniji dokaz prolaznosti. Apdajkovi junaci stare, menjaju se, gube fizičku privlačnost, suočavaju se sa bolešću i smrću. Njihovo telo nosi istoriju izbora, kao što kuća i predmeti čuvaju tragove porodičnog života. U tome se spajaju telesno i duhovno: opis kože, pokreta ili starenja otvara pitanje ljudske konačnosti, krivice i mogućnosti transcendencije.

Najobuhvatniji izraz takve poetike predstavlja tetralogija o Hariju „Zeki“ Angstromu: Beži, Zeko, beži, Zeka se vratio, Zeka je bogat i Zeka na počinku. Kroz četiri romana Apdajk prati nekoliko decenija života čoveka koji pripada američkoj srednjoj klasi, pretvarajući njegovu privatnu biografiju u hroniku posleratnog društva.

Zeka je istovremeno pojedinac i društveni simptom. Brakovi, preljube, profesionalni uspesi, porodični sukobi, religijske sumnje i fizičko starenje odvijaju se uporedo sa promenama američkog društva. U njegovom svetu prepoznaju se seksualna revolucija, rasni sukobi, potrošačka kultura, promena porodičnog morala i slabljenje tradicionalnih religijskih autoriteta. Istorija ulazi u svakodnevicu kroz televizijski program, automobil, izgled kuće, način ishrane i promene u porodičnim odnosima.

Posebna vrednost ciklusa leži u načinu na koji Apdajk prikazuje vreme. Zeka stari pred čitaocem, a sa njim se menjaju čitav jedan grad, društveni običaji i predstave o uspešnom životu. Pojedinačni događaji dobijaju istorijsku težinu upravo zahvaljujući njihovoj povezanosti sa dugim trajanjem. Apdajkova proza tako ostvaruje nešto što je svojstveno velikoj romanesknoj tradiciji: život jednog čoveka postaje merilo promene čitave epohe.

U Parovima taj postupak dobija društveno i moralno složeniju formu. Mali grad postaje svojevrsna laboratorija američkog građanskog života šezdesetih godina. Bračne krize, preljube, seksualni eksperimenti i religijske nedoumice povezuju se u sliku zajednice koja prolazi kroz duboku promenu svojih vrednosti. Seksualnost kod Apdajka istovremeno predstavlja telesno zadovoljstvo, pokušaj prevazilaženja usamljenosti, oblik komunikacije i izvor krivice. Junaci traže bliskost, ali njihova želja često otkriva dubinu međusobnog nerazumevanja.

Za razliku od Rotove retorički razigrane i često provokativne erotike, Apdajkova erotska proza smešta želju u širi egzistencijalni i duhovni horizont. Telo je kod njega uvek prisutno kao konkretna materija, ali i kao prolazni oblik života. Opisi erotskih susreta zato često nose istovremeno osećanje punoće i gubitka.

U romanu Kentaur, jednom od najznačajnijih ranih ostvarenja, svakodnevni život američkog gradića povezan je sa antičkom mitološkom strukturom. Priča o nastavniku Džordžu Koldvelu i njegovom sinu Piteru dobija oblik moderne varijacije na mit o Hironу, kentauru i učitelju. Očeva bolest, siromaštvo, požrtvovanje i odnos prema sinu prepliću se sa mitskim identitetima, pa običan život dobija dimenziju simboličkog iskustva. Apdajk pokazuje kako se antički obrasci nastavljaju u modernoj svakodnevici i kako porodična istorija može postati lični mit. Mitološka konstrukcija pritom pojačava emotivnu snagu priče: očinska žrtva dobija univerzalno značenje, dok Piterovo odrastanje postaje iskustvo prelaska iz sveta zavisnosti u svet samostalnosti.

U Vešticama iz Istvika Apdajk proširuje svoj realizam fantastikom i groteskom. Tri žene iz malog grada stiču natprirodne moći, a njihov odnos prema muškarcima, seksualnosti, društvenim normama i ličnoj slobodi dobija oblik modernog mita o vešticama. Fantastični motivi omogućavaju piscu da pojača i izoštri skrivene društvene želje i strahove. Iza magijskog zapleta ostaju prepoznatljivi Apdajkovi junaci: ljudi koji traže ljubav, bore se sa usamljenošću i pokušavaju da pronađu mesto u zajednici čija se moralna pravila menjaju.

U Gertrudi i Klaudiju Apdajk se okreće Šekspirovom svetu i događajima koji prethode tragediji Hamlet. Izborom perspektive Gertrude i Klaudija on istražuje intimnu i erotsku pozadinu porodične i političke drame. Brak, nasleđe, vlast i seksualna želja dobijaju svoju privatnu istoriju, a kanonski književni likovi ponovo postaju ljudi od krvi i mesa. Apdajka zanima iskustvo iz kojeg nastaje mit: ljudski odnosi, telesna privlačnost, ambicija i strah koji prethode istorijskoj i književnoj presudi.

Sva ova dela pokazuju da Apdajkova pažnja prema materijalnom svetu ima duboko metafizičko poreklo. Predmeti, tela i pejzaži u ovoj prozi postaju nosioci vremena, a svakodnevni detalj otvara prostor duhovnog iskustva. Njegov pogled obuhvata svet sa izuzetnom preciznošću, dok rečenica od opažanja stvara mišljenje. U tome se ogleda jedna od osobina Apdajkovog stila: sposobnost da se čulno i metafizičko pojave u istom književnom trenutku.

Takav odnos prema svetu najpotpunije se razvija u romanu U lepoti ljiljana (1996), delu koje obeležava tridesetogodišnjicu objavljivanja. Apdajk ovde napušta vremenski okvir jedne individualne biografije i gradi široku porodičnu hroniku koja obuhvata četiri generacije porodice Vilmot, od 1910. do 1990. godine. Kroz njihove sudbine prikazuje se promena američkog društva, ali je središnje pitanje romana mnogo dublje: kako se menja čovekova potreba za verom i transcendencijom u svetu koji postepeno gubi tradicionalne religijske oslonce.

Roman počinje krizom Klarensa Vilmota, prezbiterijanskog sveštenika iz Patersona u Nju Džerziju, koji gubi veru u Boga i napušta sveštenički poziv. Njegov duhovni slom pokreće lanac promena koje će obeležiti sudbine potomaka. Sin Tedi pronalazi smisao u porodičnom životu, radu i svakodnevnoj odgovornosti. Ćerka Esi postaje filmska zvezda Alma De Mot, žena čija slava prerasta u oblik savremenog obožavanja. Njen sin Klark, u poslednjoj generaciji porodične priče, okreće se radikalnom religijskom pokretu i traganju za apokaliptičkim ispunjenjem.

Apdajk ovde povezuje dve velike sile američke kulture: religiju i film. U Klarensovom životu bioskop postaje utočište posle gubitka vere. Pokretne slike nude prostor privremene transcendencije, mogućnost da se izađe iz granica svakodnevnog života i stupi u svet čuda, lepote i iluzije. Kasnije, kroz Esinu filmsku karijeru, ta veza dobija novu dimenziju: nekadašnji posmatrač filmskog spektakla postaje predmet obožavanja miliona ljudi. Slava preuzima pojedine oblike religijskog iskustva, a filmska slika dobija moć koju je nekada posedovao religijski simbol.

Ipak, Apdajk ovu promenu posmatra sa mnogo većom složenošću od jednostavne priče o sekularizaciji. Duhovna potreba opstaje kroz različite oblike: od institucionalne vere i porodične etike do filmske fascinacije, popularne kulture i apokaliptičkih pokreta. U završnoj sudbini Klarka, koji se priključuje verskoj zajednici u Koloradu, potraga za apsolutnim smislom dobija dramatičan i tragičan oblik. Porodična istorija tako postaje slika američkog dvadesetog veka, sa njegovim tehnološkim napretkom, masovnom kulturom, društvenim preobražajima i trajnom potrebom za verovanjem.

Posebna snaga romana nalazi se u kompoziciji. Četiri generacije predstavljaju četiri različita odgovora na pitanje transcendencije. Klarensova kriza vere, Tedijeva građanska svakodnevica, Esina filmska slava i Klarkova apokaliptička religioznost čine razvojnu liniju u kojoj se menjaju istorijski oblici duhovnog iskustva. Naslov romana, preuzet iz himne „Battle Hymn of the Republic“, dodatno povezuje porodičnu priču sa američkom predstavom o nacionalnoj izabranosti i istorijskoj misiji. Apdajk tako ostvaruje široku kulturnu panoramu, a njeno središte ostaje intimna ljudska potreba za smislom.

U poređenju sa Kontraživotom, ovaj roman otkriva jednu od najzanimljivijih razlika između dvojice pisaca. Rot ispituje kako se jedan život može razgranati u više mogućih biografija; Apdajk prati kako se jedna porodična istorija razgranava kroz vreme i menja pod pritiskom kulturnih i duhovnih preobražaja. Kod Rota se menjaju verzije sudbine, kod Apdajka generacije nasleđuju i preoblikuju istoriju. Jedan istražuje mogućnosti identiteta, drugi trajanje i promenu kulturnog pamćenja.

Glas i pogled: dva puta kroz američki roman

Razlika između Rota i Apdajka posebno se jasno pokazuje u njihovom jeziku. Rotova rečenica ima retoričku i dramsku energiju. Ona se razvija kroz sukob stavova, ubrzava pod pritiskom ironije, prelazi iz ozbiljnog u groteskno i često poprima oblik unutrašnje rasprave. Njegov pripovedač poseduje izraženu potrebu da objasni sebe i svet, ali upravo ta potreba proizvodi nove protivrečnosti. Pripovedanje postaje pozornica na kojoj se glasovi nadmeću, osporavaju i menjaju značenje događaja. Čitalac prisustvuje procesu mišljenja, sa svim  skretanjima, strastima i samoponištavanjima.

Apdajkova rečenica počiva na drugačijoj vrsti energije. Ona se razvija kroz opažanje, metaforičko povezivanje i pažljivo praćenje materijalnog sveta. Njegov pogled prelazi sa predmeta na telo, sa tela na prostor, sa prostora na sećanje, a zatim otkriva duhovni smisao onoga što je na početku izgledalo kao običan detalj. Metafora kod njega otvara put od čulnog ka filozofskom. Predmet dobija istoriju, telo postaje merilo vremena, a pejzaž poprima dimenziju unutrašnjeg iskustva.

Ova razlika određuje i njihov odnos prema realizmu. Obojica pripadaju velikoj američkoj romanesknoj tradiciji, ali je svaki obnavlja na poseban način. Od Melvila i Hotorna nasleđuju interesovanje za moralne i metafizičke dileme, od Marka Tvena osećaj za društvenu ironiju, a od Henrija Džejmsa pažnju prema svesti i složenosti ljudske perspektive. Njihovo nasleđe, međutim, prolazi kroz iskustvo dvadesetog veka, kroz krizu tradicionalnih autoriteta i uspon masovne kulture.

Rot menja realizam iznutra, uvodeći u njega nestabilnost pripovedačke perspektive, samosvest i mogućnost alternativnih biografija. Stvarnost je uvek povezana sa pričom koja je oblikuje, a roman postaje mesto ispitivanja granica između iskustva i fikcije. Apdajk proširuje realizam kroz čulnu i metaforičku preciznost. Njegova sposobnost da svakodnevni život prikaže u punoj materijalnoj i duhovnoj složenosti daje privatnoj biografiji epsku širinu.

U tome se njihove poetičke razlike susreću sa jednom zajedničkom temom: sudbinom američkog individualizma. Američki san počivao je na obećanju lične slobode, samostalnog izbora i mogućnosti da pojedinac oblikuje sopstvenu sudbinu. Kod Rota to obećanje ulazi u sukob sa nasleđem, telom, željom i nepredvidivošću istorije. Junaci pokušavaju da postanu autori sopstvenih života, a ti pokušaji otkrivaju koliko je identitet zavisan od priča, sećanja i društvenih očekivanja.

Kod Apdajka se isto obećanje suočava sa vremenom. Junaci žive unutar porodica, gradova i društvenih zajednica koje se menjaju pred njihovim očima. Kuće, automobili, brakovi, tela i predmeti svakodnevice postaju svedoci prolaska epohe. Individualna sloboda dobija oblik iskustva ograničenog istorijom, biologijom i ljudskom prolaznošću.

Zato Rot i Apdajk predstavljaju dva velika odgovora na krizu modernog čoveka. Rot pokazuje kako se život pretvara u priču, kako se identitet gradi kroz govor i kako svaka nova verzija sebe otvara drugačiju mogućnost postojanja. Apdajk pokazuje kako život traje kroz telo, prostor i predmete, kako se istorija upisuje u svakodnevicu i kako se duhovna potreba nastavlja kroz promenljive oblike kulture.

Jedan neprestano ispituje šta sve čovek može da bude; drugi pokazuje šta sve čovek proživljava dok postaje ono što jeste. Između Rotovog glasa i Apdajkovog pogleda otvara se širok prostor američkog romana druge polovine dvadesetog veka: prostor u kojem se lična sudbina prepliće sa istorijom, telesna želja sa duhovnom potragom, a pitanje identiteta sa neumitnim protokom vremena. Njihova dela ostaju velika upravo zato što u toj složenosti prepoznaju osnovni oblik ljudskog iskustva.