Opsesija, iluzija i ugao deformacije: Diferencijalno čitanje Hičkokovog „Vertiga“

Kako bi izgledalo čitanje filma "Vertigo" iz perspektive diferencijalne filozofije? Kako bi se, iz ugla psihologije znanja i antropološkog pesimizma, razotkrila unutrašnja logika tog dela koje se danas smatra jednim od vrhunaca svetske kinematografije?

Polazna tačka takvog tumačenja ležala bi u ontološkoj i psihološkoj diferencijaciji, pre nego u pukoj estetskoj fascinaciji. "Vertigo" je film o razlici — o nepremostivim pukotinama između projekcije i stvarnosti, između žudnje i realnog objekta, između konstrukcije i bića. Ono što se u konvencionalnim tumačenjima opisuje kao priča o ljubavi i opsesiji, u diferencijalnoj optici pokazuje se kao studija destruktivne psihološke strukture koja spoljašnje okolnosti koristi kao povod za ispoljavanje sopstvenog unutrašnjeg sklopa.

U duhu psihologije znanja, najpre valja razdvojiti dve ravni: imanentnu strukturu filma i psihološki činilac koji ga pokreće. Skotijeva opsesija proizlazi iz njegove unutrašnje strukture, dok spoljašnja manipulacija ima ulogu katalizatora. Trauma deluje kao okidač, dok se uzrok nalazi u njegovom duševnom sklopu.

Diferencijalna analiza zahteva precizno razgraničenje i odbacuje svaku hipergeneralizaciju: Skoti predstavlja određeni tip ličnosti, sa izraženom potrebom za kontrolom, estetskom idealizacijom i potiskivanjem realnosti. Njegova ljubav funkcioniše kao odnos prema sopstvenoj projekciji, pri čemu drugi postaje nosilac idealne slike, umesto da bude autonomni subjekt.

U tom smislu, film razotkriva jedan od ekstremnih oblika destruktivne strukture: onu koja razara putem estetske rekonstrukcije drugog bića. Džudi trpi posledice zato što biva oblikovana prema tuđoj fantaziji koja je sistematski briše kao samostalnu ličnost.

Antropološki pesimizam i odsustvo konačnog spasenja

Iz antropološki pesimističke perspektive, "Vertigo" odbacuje iluziju o konačnom razrešenju konflikta. U svetu u kojem su konfliktne relacije ontološki prisutne, sklad se pokazuje kao prolazna ravnoteža, a ne trajno stanje. Ljubav kulminira tragedijom, umesto kao harmoničnom sintezom.

Upravo ovde film korespondira sa diferencijalnim pogledom na istoriju i politiku: kao što savršeni društveni poredak ostaje nedostižan ideal, tako i emotivni sklad ostaje podložan tenzijama i lomovima. Konflikt se pojavljuje kao strukturalna konstanta.

Skotijev pokušaj da ponovo „stvori“ izgubljeni objekat ljubavi predstavlja težnju ka ukidanju diferencije — ka brisanju razlike između prošlog i sadašnjeg, između fantazije i stvarnosti. Tragedija nastaje iz sudara te težnje sa otporom realnosti. Svet ostaje diferenciran uprkos subjektovoj volji.

Ugao deformacije i unutrašnja logika dela

Psihologija znanja zahteva otkrivanje „ugla deformacije“ jednog duhovnog dela. Koji je ugao deformacije "Vertiga"?

Film je strukturiran iz perspektive opsesivnog pogleda. Kamera prati, nadzire, hipnotiše. Vizuelna kompozicija funkcioniše u saglasju sa psihološkom strukturom protagonista. Time delo poprima izvesnu jednostranost — svet se prikazuje kao lavirint projekcija.

Ta jednostranost, međutim, pokazuje se kao izraz doslednosti, a ne slabosti. Najjači oblik zavisnosti između psihološkog faktora i umetničke strukture javlja se onda kada bi unutrašnja logika bila narušena kontradikcijama. U "Vertigu" se, međutim, uspostavlja hladna konzistentnost tragične putanje. Doslednost ukazuje da psihološki činilac određuje smer dela, a da njegova unutrašnja logika ostaje očuvana.

Hičkok pristupa opsesiji analitički i secira je bez sentimentalnog uzdizanja. Ta analiza vodi ka implicitnom antropološkom zaključku: čovek se pokazuje kao biće sklono projekciji, hipergeneralizaciji i destruktivnoj idealizaciji.

Iluzija tragedije

Jedan od najupečatljivijih elemenata diferencijalne filozofije jeste tvrdnja da tragično predstavlja doživljaj određenog duševnog sklopa. To nije ontološka datost.

U tom svetlu, završetak "Vertiga" dobija dodatnu dimenziju. Smrt se pojavljuje kao posledica sudara destruktivne psihološke strukture sa realnošću koja odbija potpunu podređenost fantaziji.

Tragičnost se ispoljava kao doživljaj gubitka iluzije.

A iluzija je bila jedini oslonac subjekta.

Diferencijalna pouka

Iz ove perspektive, Vertigo se može čitati kao umetnički ekvivalent diferencijalne filozofije:

- Razgrađuje mit o jedinstvenoj ljudskoj prirodi.

- Prikazuje ekstremni psihološki tip u sudaru sa realnošću.

- Oslobađa se ideje harmoničnog razrešenja.

- Razotkriva projekciju kao osnovni mehanizam samoobmane.

U toj optici, "Vertigo" se otkriva kao studija o iluziji ljubavi; kao analiza strukture duševnog sklopa; kao prikaz melanholičnog doživljaja sveta.

Njegovo mesto u istoriji filma time prevazilazi čisto estetsku ravan i zadobija izrazitu filozofsku dimenziju. Ono je studija o diferenciji — između onoga što jeste i onoga što želimo da bude.

A ta diferencija, kako nas diferencijalna filozofija uči, ostaje trajno obeležje ljudskog sveta.