ЉУДСКА ПРАВА КРОЗ ИСТОРИЈУ КЊИЖЕВНОГ НАРАТИВА

Готово да не постоји велико романескно, односно епско дело светске књижевности које се, у мањој или већој мери, не дотиче онога што данас именујемо као људска права. Много пре њихове правне артикулације, књижевност је отварала простор за морално, егзистенцијално и социјално промишљање положаја човека у заједници, његових граница, одговорности и достојанства. Она је, често интуитивно, али не и наивно, препознавала да постоје вредности које стоје изнад обичаја, силе и тренутног поретка.

Архетипови достојанства: антички темељи људсих права

Корени те традиције сежу дубоко у антику. У Хомеровој „Илијади“, у чувеној сцени сусрета Ахила и Пријама, указује нам се један од најранијих и најпотреснијих тренутака универзалног хуманитета. У свету паганских вредности, у којем су част, освета и слава темељне категорије, Ахил — највећи ратник чији гнев покреће незадрживу лавину Хомеровог спева — у старцу, Пријаму, тројанском краљу,  који му долази на ноге, неће видети непријатеља, већ оца који моли за тело свога сина. Тај чин суспендује логику рата и насиља и уводи дубљи морални принцип: право човека на достојанствену сахрану и поштовање посмртних остатака. Чак и када је томе претходио силан бес према противнику на бојном пољу који му је убио најбољег пријатеља. Иако далеко од модерног правног дискурса, овај мотив представља једно од најстаријих и најуниверзалнијих људских права — право да се мртви достојанствено сахране, да се успомена чува и да постоји место сећања, континуитета и идентитета. Култ сахране и гроба већ у антици означава границу цивилизованог света.

Паралелно с тим, Хомерова епика већ нуди архетипове женског искуства који превазилазе историјски контекст. Хекуба и Андромаха („Илијада“) надилазе фигуре патње, и постају гласови моралног отпора ратној деструкцији, док Пенелопа („Одисеја“) својом истрајношћу, интелигенцијом и достојанством постаје симбол аутономије унутар строго патријархалног поретка. Женски ликови у епици, наравно, не могу бити на бојном пољу, али њихова етичка позиција често превазилази херојску славу мушкараца.

Та линија се снажно продубљује у грчкој трагедији. Медеја и Клитемнестра, и онда када се свете, делују као субјекти, много више него као жртве; њихови поступци разобличавају структуралну неправду друштва које им је одузело глас. Федра постаје трагични симбол судара страсти и моралног закона, док Антигона поставља обавезу достојанствене сахране сродника изнад државног закона. У том чину јасно се артикулише примат универзалне правде над позитивним правом — један од темељних принципа будућег дискурса о људским правима.

Иако је немогуће говорити о људским правима у антици у савременом смислу те речи, јасно је да су кључни етички обрасци већ тада били присутни: достојанство мртвих, право на жалост, глас жене, отпор неправди. Ти архетипови постаће основа на којој ће се развијати модерна романескна традиција.

Роман као друштвена оптужница: XIX век и рођење модерне неправде

Фокус једног оваквог промишљања, што ни на који начин не умањује значај раније традиције, ипак се нужно помера ка канонским делима XIX и XX века. Управо у том раздобљу роман постаје кључни медиј за артикулацију друштвених неправди модерног света — са индустријализацијом, капитализмом, колонијализмом и масовним друштвом као историјским оквиром.

Џејн Остин, често редукована на хроничара брака и сентименталних односа, у својим романима прецизно осветљава структурну економску зависност жена. Код Шарлоте Бронте, у „Џејн Ејр“, тај проблем добија егзистенцијалну димензију: право на достојанство и морални интегритет поставља се изнад социјалне хијерархије. Натанијел Хоторн у „Скарлетном слову“ разобличава пуританско лицемерје и механизме друштвене репресије над женом.

Проблем ропства добија кључну књижевну артикулацију у „Чича Томинoј колиби“ Харијет Бичер Стоу (роман који снажно утиче на друштвене токове у Америци, у којој ће се због укидања ропства водити грађански рат). Много касније, Тони Морисон ће романом „Вољена“ оставити једно од најдубљих књижевних сведочанстава о последицама ропства. Њена проза истражује право на тело, сећање и достојанство, показујући да слобода не значи и исцељење. Траума наставља да живи унутар појединца и заједнице, а књижевност постаје простор суочавања са тим наслеђем.  

Француски реалисти  критику усмеравају на економске, али и предрасудама и нормама дефинисане полне структуре: Балзак аналитички приказује суровости и моралне девијације капиталистичког друштва, а Флобер у „Госпођи Бовари“ демонстрира егзистенцијалну скученост женског живота у провинцијалном моралу.

Виктор Иго и Емил Зола претварају роман у отворену друштвену оптужницу: „Јадници“ су, иако романтични, увек актуелан еп о маргинализованима, док Зола натуралистички приказује радничку беду као последицу система. Иго обликује „Јаднике“ као свеобухватну оптужницу против правосуђа лишеног саосећања. Судбина Жана Валжана показује како друштво производи преступнике, а затим их кажњава. Игоова визија правде почива на уверењу да закон добија смисао тек онда када служи човеку. Достојевски, у Русији, међутим, не полази од друштвене структуре већ од унутрашњег света појединца: у „Пониженима и увређенима“ и „Записима из мртвог дома“, као и пасажима других романа руског класика, неправда постаје психолошко и морално искуство, дубоко уписано у личност.

Емил Зола у „Жерминалу“ уводи читаоца у срце индустријског друштва и открива механизме економске експлоатације. Рудари живе у свету у којем беда прелази са генерације на генерацију, а неправда постаје правило. Књижевност функционише као облик друштвене интервенције и разобличавања.

Чарлс Дикенс, за разлику од Достојевског, уместо метафизике патње, приказаће, без имало „шминке“, конкретне социјалне механизме беде: дечји рад, сиротишта, дужничке затворе. Његови романи имају снажан морални импулс и реформски карактер, усмерен ка саосећању и друштвеној одговорности. У „Оливеру Твисту“, али и бројним другим романима, на сцени је друштво у коме закон постоји, али служи интересима моћних. Сиромашни, деца и маргинализовани живе унутар поретка који их кажњава због саме чињенице постојања. Дикенсова проза је, заправо, морално огледало једне цивилизације.

У америчком контексту, Аптон Синклер у „Џунгли“ разобличава немилосрдну експлоатацију радника, док Синклер Луис (први амерички нобеловац), у „Краљевској крви“, разоткрива расизам и дубоко укорењену друштвену хипокризију малограђанске Америке. 

Моћ, тоталитаризам и савремени изазови 

Дистопијски романи Замјатина („Ми“), Орвела („1984“) и Хакслија („Врли нови свет“) упозоравају на систематско укидање слободе у име реда и напретка, док Кафка уводи визију апсурдног правног система у којем је појединац беспомоћан и изгубљен.

Колонијално насиље и европски империјализам међу првима књижевно радикално разоткрива Џозеф Конрад у „Срцу таме“. То је дело које империјалну експанзију представља као процес потпуног моралног урушавања. Афрички простор у роману функционише као огледало европске цивилизације, у коме се огледају похлепа, суровост и унутрашња празнина носилаца колонијалне мисије. Главни негативни јунак (не и приповедач) постаје симбол човека који, ослобођен спољашњих ограничења, показује до које мере моћ без етичке контроле води ка дехуманизацији. Конрадов роман, рекло би се, тако прераста у општу студију односа власти и савести. 

Ремарк сведочи о девастацији појединца у рату, Стајнбек у „Плодовима гнева“ (али и „Неизвесној бици“, „О мишевима и људима“ и другим романима и приповеткама) приказује социјалну катастрофу и обесправљеност сиромашних.

 „Плодови гнева“ су заправо један од најмоћнијих романа о економском насиљу и обесправљености. Судбина породице Џоуд  симбол је страдања милиона људи током Велике депресије. Борба за опстанак и достојанство открива како економски системи могу произвести масовну неправду без видљивог кривца. 

Ралф Елисон у „Невидљивом човеку“ артикулише искуство расне невидљивости, а Харпер Ли у „Убити птицу ругалицу“ проблематизује очигледну правну неправду, хипокризију и моралну храброст појединца, Атикуса Финча, у расно дубоко подељеном друштву. Суд се приказује као простор у коме предрасуде и друштвена хијерархија одређују исход процеса, док лик Атикуса представља морални идеал правника који право повезује са савешћу. 

Источноевропска и руска књижевност — Солжењицин, Шаламов, Кундера, Милош — сведочи о тоталитаризму и системском уништавању људског достојанства. На бруталан, мање бруталан и суптилан начин. 

Романи о Холокаусту, попут дела Прима Левија, Елија Визела, Виктора Франкла или Имреа Кертеса, као и Томаса Кенилија („Шиндлерова листа“) представљају крајњу тачку књижевног сведочења о укидању човечности.

Сартр и Ками у овом контексту имају своје место: они нису толико хроничари конкретних неправди, колико мислиоци слободе, одговорности и апсурдне егзистенције. 

Марио Варгас Љоса у својим романима анализира латиноамеричке диктатуре и насиље моћи, а у „Келтовом сну“ разобличава колонијалне суровости над јужноамеричким урођеницима. Код Љосе системска злоупотреба моћи представља дуготрајан процес који захвата цела друштва. „Разговор у катедрали“ приказује Перу као простор у коме се репресија одвија кроз институције, језик, навике, страх, док „Јарчева фешта“ реконструише диктатуру Рафаела Трухиља у Доминиканској Републици као пример политичког поретка који захтева апсолутну покорност и производи колективну моралну ерозију.

Савремени гласови врхунске литературе, попут Ани Ерно и Абдулразака Гурне – обоје су нобеловци -  настављају традицију писања о женским и постколонијалним искуствима.

Остаје на крају, међутим, утисак, да упркос широкој тематској присутности људских права, савремена врхунска књижевност, мерена естетичким уместо идеолошким мерилима, још увек није изнедрила глас који би снагом и убедљивошћу, рецимо, Стајнбекових „Плодова гнева“ (али и аналитичношћу Балзакове „Људске комедије“) проговорио о највећем проблему данашњице – глобалном, као и локалном, социјалном раслојавању и све дубљем егзистенцијалном, материјалном (а оно повлачи и духовно) сиромаштву. Управо та празнина остаје отворени изазов за будућност романа као савести цивилизације.

Овај преглед, наравно, обухвата тек један део изузетно богате романескне традиције која се бави људским правима. Али управо та чињеница потврђује полазну тезу: велика књижевност, по самој својој природи, не може бити равнодушна према угрожавању људског достојанства. Роман није замена за право — али јесте његова најдубља, најдуготрајнија и најнеумољивија савест.