Avanture iz kulture

Kako bi izgledalo čitanje filma "Vertigo" iz perspektive diferencijalne filozofije? Kako bi se, iz ugla psihologije znanja i antropološkog pesimizma, razotkrila unutrašnja logika tog dela koje se danas smatra jednim od vrhunaca svetske kinematografije? Polazna tačka takvog tumačenja ležala bi u ontološkoj i psihološkoj diferencijaciji, pre nego u pukoj estetskoj fascinaciji. "Vertigo" je film o razlici — o nepremostivim pukotinama između projekcije i stvarnosti, između žudnje i realnog objekta, između konstrukcije i bića. Ono što se u konvencionalnim tumačenjima opisuje kao priča o ljubavi i opsesiji, u diferencijalnoj optici pokazuje se kao studija destruktivne psihološke strukture koja spoljašnje okolnosti koristi kao povod za ispoljavanje sopstvenog unutrašnjeg sklopa. U duhu psihologije znanja, najpre valja razdvojiti dve ravni: imanentnu strukturu filma i psihološki činilac koji ga pokreće. Skotijeva opsesija proizlazi iz njegove unutrašnje struktur...

Kada su 2012. godine kritičari časopisa Sight & Sound proglasili "Vertigo" najboljim filmom svih vremena, smenivši sa vrha "Građanina Kejna", činilo se da je istorija kinematografije izvršila tihu, ali duboku korekciju sopstvenih kriterijuma. Sličan sud kritičari su dali i 10 godina kasnije, kada je "Vertigo" bio drugi sa samo 7 glasova zaostatka za prvoplasiranim. "Građanin Kejn" ostao je na trećem mestu. Sa formalne bravure i narativne inovacije prešlo se na nešto teže uhvatljivo: na metafiziku pogleda, na ontologiju iluzije, na dramu želje. Vertigo se otvara kao triler o ubistvu, ali se razvija u kompleksnu studiju konstrukcije identiteta i erotske fantazije. U režiji Alfreda Hičkoka, film je u trenutku premijere 1958. godine bio primljen sa rezervom. Danas deluje gotovo proročki. Njegova veličina oslanja se na zaplet, ali ga prevazilazi: krimi-struktura postaje samo okvir za dubinsku analizu opsesije. Skoti Ferguson (Džejms St...

Ovako bi, možda, mogao da izgleda duel, odnosno suočavanje ideja, između dva značajna filozofa XX veka - Karla Popera i Nikole Miloševića. Glavni kriterijumi: intelektualna originalnost i logička snaga . Zajednički teren Obojica su: antitotalitarni kritičari marksizma racionalistički orijentisani skloni demistifikaciji ideologije Na prvi pogled — skoro saveznici. Ali razlika je dublja nego što izgleda. Antropologija Poper U osnovi je umereni optimista . Ljudi greše, ali kroz kritiku i otvoreno društvo mogu napredovati. Istorija nema zakonit tok, ali institucije mogu da se popravljaju. Milošević Izražen antropološki pesimizam . Čovek je duboko sklon samoprevari, ideološkoj fascinaciji i moralnoj slabosti. Institucije ne garantuju racionalnost jer ih nose psihološki krhki pojedinci. Ovde Milošević ide dublje u psihološku strukturu subjekta, dok Poper ostaje na epistemološkom i institucionalnom nivou.  Originalnost Poper Falsifikacionizam je revolucija u filozo...

Пише: Милан Станковић Готово да не постоји велико романескно, односно епско дело светске књижевности које се, у мањој или већој мери, не дотиче онога што данас именујемо као људска права. Много пре њихове правне артикулације, књижевност је отварала простор за морално, егзистенцијално и социјално промишљање положаја човека у заједници, његових граница, одговорности и достојанства. Она је, често интуитивно, али не и наивно, препознавала да постоје вредности које стоје изнад обичаја, силе и тренутног поретка. Архетипови достојанства: антички темељи људсих права Корени те традиције сежу дубоко у антику. У Хомеровој „Илијади“, у чувеној сцени сусрета Ахила и Пријама, указује нам се један од најранијих и најпотреснијих тренутака универзалног хуманитета. У свету паганских вредности, у којем су част, освета и слава темељне категорије, Ахил — највећи ратник чији гнев покреће незадрживу лавину Хомеровог спева — у старцу, Пријаму, тројанском краљу,  који му долази на ноге, неће ви...