ЗАШТО КОНЗЕРВАТИВНИЈЕ СТРУКТУРИСАНО ОБРАЗОВАЊЕ ПОСТИЖЕ БОЉЕ РЕЗУЛТАТЕ

Савремена расправа о образовању често се формулише као супротстављање „либералних“ и „конзервативних“ модела. Либерални приступ наглашава аутономију ученика, флексибилност и отворене курикулуме, док конзервативни модел инсистира на јасним правилима, стабилној дисциплини, академској ригорозности и високо постављеним очекивањима. Иако оба приступа имају своју друштвену вредност, питање њихове ефективности у погледу образовних исхода остаје емпиријско. А ту слика — упркос идеолошким спорењима — делује прилично једноставно: системи са јачом структуром, строжим стандардима и јаснијом организацијом рада у просеку постижу боље резултате.

Либерални модел: квалитет широког домета, али ограниченог врхунца

Либерално оријентисани системи, карактеристични за Финску, Канаду или Нови Зеланд, ослањају се на инклузивност, добробит ученика, аутономију и диференцијацију садржаја. Основна претпоставка гласи: мотивација се гради изнутра, кроз слободу избора и умерено оптерећење.

Међутим, последњи циклус PISA тестирања (2022) показује стабилну, али благо опадајућу динамику либералних модела. Финска, некада апсолутни светски узор, данас бележи око 484 поена из математике, 490 из наука и 511 из читања. Канада стоји солидно (497 математика, 515 науке, 507 читање), али без врхунских домета у областима највећег когнитивног захтева — нарочито у математици.

Штавише, Финску су у математици и укупним резултатима надмашиле готово све водеће европске земље: Естонија, Швајцарска, Холандија, Ирска, Велика Британија, Пољска, Белгија, Данска, Чешка, Аустрија и Словенија. Канада, иако стабилна, више није у самом врху, већ се позиционира око деветог места, иза Естоније и Швајцарске.

Разлог није мистерија: већа флексибилност, мање стандарда, релативно ниско академско оптерећење и ослањање на мотивацију ученика добро функционишу у хомогеном, високо мотивисаном друштву, али у хетерогенијим популацијама дају неуједначене резултате. Либерални модел је добар за друштвену кохезију и благостање ученика; мање је оптималан за врхунске академске домете.

Конзервативни модел: стабилност, структура и предвидљив квалитет

Конзервативније организовани системи — од Сингапура, Јапана и Јужне Кореје до Естоније и Швајцарске — деле неколико кључних карактеристика: јасно дефинисан курикулум, вертикално структуриране програме, висок академски интензитет и уважавање наставничког ауторитета.

PISA 2022 је и овога пута недвосмислена: Сингапур доминира са 575 поена у математици, 561 у наукама и 543 у читању. Естонија, најуспешнија европска земља, постиже преко 510 у математици, 511 у читању и 526 у наукама. Јапан, Кореја и кинеске провинције одржавају стабилно високе резултате.

Ови системи нису успешни због идеологије, већ због организације: више радних сати, јасни стандарди, предвидљиви исходи и мање педагошких импровизација. Тамо где је структура јача, резултати су стабилнији.

Естонија: хибридни модел са конзервативном структуром и либералним инструментима

Естонско школство је најуспешнији европски пример. Оно комбинује два приступа, али у тако функционалном односу да се често описује као „антиидеолошко“.

Конзервативни елементи:

- веома јасни академски стандарди и строги критеријуми,

- висок ауторитет наставника,

- стабилан и споро мењајући курикулум,

- снажан нагласак на математичкој, научној и језичкој писмености,

- озбиљна култура учења и академске одговорности.

Либерални елементи:

- аутономија школа у методама рада,

- дубока дигитална трансформација,

- отворени образовни ресурси,

- ниска неједнакост међу школама,

- финансијски модел који обезбеђује једнаке шансе.

Иако је Естонија технолошки модерна и отворена, у педагошкој структури она је приметно конзервативнија од Финске или Канаде: има строже стандарде, дубљи академски фокус и трезвенији став према педагошким трендовима.

Швајцарска: стабилност кроз структуру

Швајцарско образовање је такође хибридно, али са доминантним конзервативним елементима. Иако кантони имају аутономију, у свим регионима постоји:

- јасна предметна структура,

- висока дисциплина,

- систематско праћење знања,

- висок ауторитет наставника (уз једне од највиших плата на свету),

- захтевни стандарди.

Либералност се огледа у каснијој селекцији образовних путева и компетенцијском фокусу, али основна архитектура система остаје стабилно конзервативна. То је управо разлог стабилних резултата изнад OECD просека.

Западни системи: приватно као конзервативно, јавно као мешовито

У Великој Британији и САД постоји додатна димензија — јаз између приватног и јавног образовања. Приватне школе (Eton, Harrow, Winchester; амерички prep schools) функционишу у изразито конзервативној култури: униформа, кодекс понашања, строга дисциплина, јасна хијерархија, висок академски притисак, дужи школски дан и јасно дефинисани стандарди.

Иако припадају приватном сектору, ове школе су најчешће непрофитне: новац се враћа у образовни процес, инфраструктуру и наставнички кадар.

С друге стране, јавне школе у овим земљама могу бити и либерално и конзервативно оријентисане. Поразна предрасуда да су све јавне школе „мекше“ није тачна. Примери попут Michaela Community School у Британији показују да јавно образовање, када примени конзервативну структуру, може досегнути или престићи приватне школе.

Емпиријски образац је конзистентан

Када се погледају глобални резултати, исти структурни образац се понавља:

- либерални модели бележе стагнацију или опадање (Финска, Канада, Аустралија, Нови Зеланд);

- најстабилније и највише резултате дају системи са јаснијом структуром и вишим академским очекивањима (Источна Азија, Естонија, Швајцарска, Пољска);

- у западним земљама разлика између јавних и приватних школа најчешће произилази из разлике у организацији, а не у финансирању.

Кључна поука је да школски успех зависи много више од културе рада него од ресурса, педагошких модних трендова или идеолошких формулација.

Да ли је конзервативни модел супериоран?

У чистој, емпиријској равни — да, конзервативније организовани системи постижу боље резултате у знању, нарочито у областима високог когнитивног захтева.

То не значи да су идеолошки „конзервативнији“, већ да су структурисанији, јаснији, стабилнији и академски захтевнији. Либерални модели доприносе добробити ученика и демократској култури, али у домену врхунских постигнућа често уступају пред системима са строжом организацијом рада.

Најуспешнији модели (Естонија, Швајцарска, Сингапур) нису ни „либерални“ ни „конзервативни“ у идеолошком смислу: они су функционални. Али управо та функционалност подразумева јасан систем, стабилне стандарде и педагошку дисциплину — вредности које доминирају у моделима које обично зовемо конзервативним.