POLITIKA U SLUŽBI KRUPNOG BIZNISA: ANATOMIJA POTČINJAVANJA

Jedna od najvidljivijih transformacija savremene politike jeste njeno tiho, ali suštinsko pretvaranje u servis krupnog biznisa. Taj proces nije ograničen samo na pojedine regione: on je globalan, ali u takozvanim tranzicionim društvima poprima naročitu ogoljenost. Dok se na površini vodi simulacija ideoloških sukoba, suština političkog delovanja sve se jasnije premešta ka jednom cilju – obezbeđivanju prednosti za ekonomski najmoćnije aktere, često na direktnu štetu građana.

IDEOLOGIJA KAO DEKOR: KAKO SU LEVICA I DESNICA ODUSTALE OD SOPSTVENIH POLAZIŠTA

Politički spektar u nominalnom smislu i dalje postoji, ali njegova funkcija odavno nije programska, nego distributivna: obezbediti različite narative kojima se prikrivaju istovetni interesi.

Savremena levica, koja bi trebalo da bude korektiv nejednakosti, sve češće izbegava ekonomska pitanja. Umesto fokusiranja na raspodelu moći i resursa – na rad, siromaštvo, obespravljenost i socijalne barijere – ona se okreće identitetskim temama. Umesto da objasni zbog čega rastuće klasne razlike proizvode i rodne nejednakosti, i nasilje, i diskriminaciju, ona se povlači u uske kulturne debate, u kojima simboli zamenjuju strukture. Time levica propušta da adresira problem koji stoji u temelju svih ostalih – sve dublju socijalno raslojenu realnost.

Desnica, s druge strane, umesto da istraje u jasnoći sopstvenog vrednosnog sistema, pribegava brzopoteznom populizmu: naglašava pretnje „sa strane“, budi strah od globalizma, migracija i kulturnog rastakanja nacije. Ali iza tog vatrometa tema stoji ista konstanta: ni desnica, baš kao ni levica, ne sme da prekorači granice interesa krupnog kapitala. Sve dok je to pravilo stabilno, sukob je samo predstava.

PRAVO KAO INSTRUMENT MOĆI: KADA SE PRAVDA ISKLJUČI IZ SOPSTVENE SVRHE

U takvom okruženju ni pravo ne ostaje neutralno. Naročito je simptomatična mantra koja se uporno ponavlja: pravo i pravda nisu isto. Ako pravo nije produžetak ideje pravednosti, onda ono postaje tehnika racionalizacije nejednakosti. Pretvoreno u aparat proceduralnog legitimisanja moći, pravo se pretvara u oklop koji štiti one koji već imaju prednost, čineći nejednakost  društvenom datošću i pravno sankcionisanom normalnošću.

Takvo poimanje prava ne nastaje slučajno – ono je nužan deo političke biznis arhitekture u kojoj se moć institucionalizuje tako da služi kapitalu. Pravni poredak postaje svojevrsni poslužavnik za donošenje zakona koji unapred pretpostavljaju pobednike.

POPULIZAM KAO METODA ZAMAGLJIVANJA STVARNOSTI

Populizam je u tom kontekstu pre instrument nego ideologija. On se javlja na obe strane političkog spektra svaki put kada treba skrenuti pažnju sa ključnog pitanja: podela društvenog bogatstva i političkog uticaja.

Zato i levica i desnica pribegavaju istom obrascu – intezivnom bavljenju temama koje ne mogu ugroziti strukturu moći. U tom pogledu, politički protivnici deluju kao dva krila iste hijerarhije. Njihovo rivalstvo je takmičenje poslušnika oko pažnje gospodara, a ne ideološki spor.

ULOGA ELITE I MEDIJA: SISTEM SAMOOBMANE I ODRŽAVANJE ILUZIJE

Kada se politička klasa pretvori u aparatčike bez lične vizije, na scenu stupa viša srednja klasa, samozadovoljna i ušuškana u komforu trenutnog blagostanja. Ona u medijima često ima ključnu ulogu – uređuje narativ, kreira okvire dozvoljene rasprave, određuje teme o kojima je „pristojno“ govoriti i one koje se guraju pod tepih.

Provladini i „nezavisni“ mediji u takvom sistemu igraju slične uloge: formalno se tuku međusobno, a sadržinski rade isto – čuvaju interese krupnog biznisa, oblikujući percepciju tako da se klasna pitanja ne prepoznaju kao srž društvenih sukoba.

Otuđenje građana od politike i porast nepoverenja u medije nisu slučajni. To je odbrambeni refleks na višedecenijsko iskustvo sistemske manipulacije.

POVRATAK POLITIKE KAO JAVNOG DOBRA

Ako politika želi da povrati dostojanstvo, mora ponovo preuzeti primat nad ekonomskom moći. To ne znači sukob sa privredom, nego jasno određenje: javni interes mora biti merilo svih odluka.

Za to su potrebni političari koji ne izrastaju iz logike poslušnosti, nego iz integriteta. Škole i diplome ne stvaraju državnika; stvaraju ga lični moralni kompas, hrabrost da se suprotstavi moći i jasna svest o tome da je politika oblik javne odgovornosti, a ne kanal privilegija.