ОДЛАЗАК ВЕЛИКЕ ДАМЕ ЗАБАВНЕ МУЗИКЕ И ЏЕЗА

 Габи Новак је отишла тихо, онако како је живела – без буке, али са достојанством које је пратило сваки њен тон. У 89. години, два месеца после смрти сина Матије, завршила се једна од најлепших музичких прича нашег простора. Дуже од четрдесет година била је супруга Арсена Дедића, једног од највећих кантаутора које је Југославија имала. Њихова заједничка биографија, уплетена у стихове, ноте и непролазне емоције, била је у исто време брачна и уметничка заједница. Заједно су градили музички космос који је далеко превазишао време и простор.

Њен глас и интерпретација остали су уписани у памћење генерација. Песме попут Вино и гитаре, Памтим само срећне дане или Он ме воли на свој начин биле су хитови и мале животне исповести, свака испевана с мрвицом туге, шапатом сетног сећања, али и светлуцањем радости коју само песма може донети.

Осим што је била велика звезда и вишеструко награђивана певачица забавне музике, Габи је имала и уметничку снагу какву имају ретки – способност да сваку песму претвори у драмску минијатуру, у причу коју слушалац проживљава. Њена интерпретација џез стандарда откривала је готово апсолутни слух, као и једну од најбољих вокалних техника које смо могли да чујемо у некадашњој земљи. Била је у стању да прелази из нежне, готово крхке фразе у снажан, емотивно набијен форте, задржавајући савршену контролу даха и боје гласа.

На Бледском џез фестивалу 1958. године певала је у дуету са Лујсом Армстронгом.

Стил њене интерпретације био је препознатљив по филигранском осећају за ритам и мелодијску линију. Знала је да остави простор тишини, да нагласи реч која се прелама у души слушаоца, да унесе топлину чак и у песме о губитку. Имала је дијапазон који је ретко ко досезао, али још драгоценија била је њена храброст – није бежала од најзахтевнијих нумера, него им је прилазила као изазову, верујући да песма заслужује све што певач може дати.

Сада, када је више нема, остаје нам да је слушамо онако како се слуша драга успомена – тихо, са захвалношћу и оном истом сетом коју је умела да пренесе. И да знамо да је, док је певала, певала за нас, али и за оно најбоље у нама.

Текст: Милан Станковић