ZAŠTO ŠTRAJK NIJE REŠENJE: OGLED O PROSVETI, ŠKOLI I ODGOVORNOSTI

U vremenu u kojem se sve više priča o krizi obrazovanja, malo se govori o uzrocima, još manje o posledicama, a gotovo ništa o tome kako se te krize suštinski mogu rešiti. Najčešći oblik otpora nastavnika za poboljšanje sopstvenog položaja – štrajk – postao je u Srbiji više ritual nego oruđe. Iako je pravo na štrajk zakonski zagarantovano i demokratski priznato, njegov smisao je, u slučaju prosvete, doveden do apsurda. Sve češće se postavlja pitanje – da li je štrajk, kao oblik borbe za prava nastavnika, zapravo najgori mogući način za rešavanje problema u školstvu?

I

Štrajk prosvetnih radnika ostavlja višestruke posledice koje teško pogađaju upravo one koji nemaju nikakvu odgovornost za postojeće stanje – učenike. Gubljenje nastave i srozavanje autoriteta nastavnika postaju neizbežni pratilac svakog protesta. Učenici, s razlogom, dolaze do zaključka: ako vi možete da štrajkujete svaki čas kad ste nezadovoljni, onda i mi možemo da eskiviramo svoje obaveze kad god nam se ne dopadaju. Na taj način, nestaje osnovni autoritet škole, koji bi trebalo da bude zasnovan na znanju, posvećenosti i doslednosti.

Uz to dolazi i drastičan pad kriterijuma ocenjivanja, koji je i ranije bio urušen. Danas prosečna ocena u višim razredima osnovne škole prelazi četvorku, a učenici ne znaju elementarne stvari. Kada nastavnik štrajkuje, ne pruža učenicima ono što im je neophodno, ali se i dalje od njega očekuje da ih oceni. Kriterijumi se spuštaju, visoke ocene se dele šakom i kapom, često iz straha od sukoba s roditeljima ili zbog apsurdnog osećanja “solidarnosti” prema učenicima koji su, kao, učestvovali u protestu. Onda dolazimo do tačke u kojoj svaki učenik “mora” dobiti četvorku ili peticu – i škola više nije škola, već improvizovano zabavište u kojem nastavnik nije neko ko poučava, već neko ko zabavlja i čuva decu dok su roditelji na poslu.

Nešto se, svakako, može učiti i kroz igru, ali učenje je ipak ozbiljna stvar. Nastavnik i učenik ne mogu biti “burazeri” ni partneri u komediji – jer to nije škola. Škola je mesto discipline, posvećenosti i stvaranja radnih navika. A te navike se gube kada časovi redovno izostaju zbog štrajkova. Bez kontinuiteta, nema učenja. Bez zahteva i kriterijuma – nema znanja.

Treba dodati i da štrajkovi do sada nisu postigli svoje ciljeve. Gotovo ništa nije ostvareno štrajkom, već eventualno dogovorima koji su dolazili mimo protesta – a i tada se radilo o simboličnim pomacima. Suštinsko pitanje – platni razredi u javnom sektoru – i dalje je nerealizovano, i sve je manje verovatno da će ikada biti.

Pritom, štrajk stavlja nastavnike u neravnopravan položaj jedne prema drugima. Dok jedni mogu da izdrže finansijske posledice štrajka jer imaju supružnike s boljim primanjima, drugi su prisiljeni da biraju između principa i golog preživljavanja. Oni koji imaju tražene predmete i drže privatne časove lakše prežive štrajk – ostali se snalaze kako znaju i umeju. A šta ćemo s hroničnim bolesnicima? Da izvršimo “lapot”? Štrajk je, dakle, sredstvo koje više šteti onima koji bi njime trebalo da se izbore za pravdu, nego što im pomaže.

Primena sile nad nastavnicima koji ne žele da štrajkuju, na bilo koji način, a pogotovu kroz manipulaciju učenicima, tragičan je i opasan korak.

Na kraju, ostaje gorak ukus: postoje profesije u kojima štrajk proizvodi više štete nego koristi, i prosveta je, nažalost, jedna od njih.

II

Ako štrajk nije rešenje – šta jeste? Kako konstruktivno rešavati probleme u prosveti?

Prvi i najvažniji korak jeste ozbiljno profesionalno udruživanje prosvetnih radnika, nezavisno od političkih uticaja. Potrebni su autentični predstavnici koji govore u ime struke, ne iz afekta, već kroz analize, predloge, brojke i viziju. Umesto sindikalnih parola, neophodna je jasna artikulacija ciljeva: uređenje platnih razreda, rasterećenje administracije, jačanje stručnog usavršavanja, zaštita dostojanstva profesije.

Sledeći korak je upotreba medija i društvenih mreža, ali nikako za huškačku dramatizaciju problema, već za obrazovanje javnosti. Snimiti dokumentarac o danu u životu jednog nastavnika – verovatno bi imalo veći efekat nego svi dosadašnji štrajkovi. Potrebno je da društvo razume težinu i složenost nastavničkog poziva kroz priče, lica i svakodnevicu, a ne statistike.

Treće – savezništvo s roditeljima, ali ono zasnovano na poštovanju škole, a ne na rušenju autoriteta. Roditelji moraju postati saveznici u borbi za ozbiljno školstvo, jer obrazovanje njihovog deteta zavisi od toga. Udruživanje protiv škole i nastavnika ne može doneti ništa dobro – ni znanje, ni vrednosti.

Neophodno je i trajni dijalog sa državom, kroz institucionalizovane mehanizme. Nastavnici moraju imati zakonski utvrđen prostor u kojem utiču na obrazovne politike. Sve dok se programi kroje bez onih koji ih sprovode, obrazovanje će biti veštačka konstrukcija bez temelja.

I na kraju – unutrašnja obnova prosvetne zajednice. Nastavnici moraju prestati da se međusobno takmiče u popustljivosti, u davanju lažno visokih ocena, u potčinjavanju “miru u kolektivu”. Profesionalna etika, solidarnost, doslednost – to su temelji povratka dostojanstvu.

Reforme u obrazovanju ne dolaze preko noći, niti preko ulice. One zahtevaju znanje, strpljenje, strategiju i unutrašnju snagu. Štrajk je često lakši put – ali ne i pravi. Pravi put je duži, ali vodi negde. On ne snižava kriterijume, ne obesmišljava školu, ne pravi od učitelja klovna i čuvara. Pravi put počinje onda kada se prosveta uzdigne sama pred sobom.