TIŠINA PRVOG MAJA

Negde krajem aprila, nekad davno, gradovi  su postajali laganiji i tiši, kao da su i sami znali da dolazi praznik. Radnje su se zatvarale ranije, na radiju su svirale pesme vesele, ljubavne, nostalgične, na televiziji su bile nezaboravne domaće humorističke serije, kao što je "Vruć vetar", ili specijalna izdanja megapopularnog zabavnog programa, kao što je "Obraz uz obraz", a  u vazduhu je bio mir — ne onaj mrtvi, već onaj radnički, zarađeni, pošteni mir.

Prvi maj se tada slavio i — on se živeo.

Prosvetari, radnici u fabrikama, železničari, medicinske sestre, bibliotekarke s naočarima na vrhu nosa, svi su znali da je to njihov dan. I nije im niko morao objašnjavati zašto. Znalo se: imao si svoje mesto u društvu. Nisi se merio ni sa kim, a najmanje si se oduševljavao ili zavideo nekom Karingtonu iz "Dinastije" koji upravlja poslovnim imperijama i bez problema privatnim avionom putuje na skupe egzotične destinacije, sa svim svojim intrigama, bivšim i sadašnjim ženama i ljubavnicama, problematičnim sinovima i nestašnim ćerkama sklonim pustolovinama. Ta serija bila je popularna, ali je to bilo daleko od tvoje svakodnevice, što danas, nažalost, nije.

Letovalo se na Hvaru, Braču, u Rovinju, Makarskoj, Vodicama, Herceg-Novom, Dubrovniku... Ujutru si pio domaću kafu na terasi hotelske sobe, danju slušao cvrčke i šapat mora, a uveče uz muziku iz obližnje konobe jeo lignje na žaru, pio vino i smejao se sitnim životnim izazovima. Zimovalo se na Zlatiboru, Jahorini, Kopaoniku. Pripadalo ti je pravo da se odmoriš, i niko ti nije merio dah i brojao dane. A kad  sa odmora, posle najmanje 15 dana, dođeš kući, firma ti vrati pare koje si tamo potrošio.

Imali su ljudi tada i nešto što se danas čini gotovo nadrealnim — sigurnost. Od firme se dobijao stan u novogradnji. Mogao si da podigneš kredit i napraviš kuću. Veliku kuću. Uz nju i vikendicu na moru ili negde bliže - na čistom vazduhu. Ili da, uz povoljan kredit,  kupiš našeg novog „stojadina“, golfa, sitroena , još u fabričkom omotu, i da se s njim parkiraš ispred zgrade kao pobednik.  Pasoš, crveni i ozbiljan, nosio si s ponosom. Nisi morao da moliš granice da te puste. Odlazak u Trst bio je običan izlet.

U školama se znalo ko je učitelj, a ko učenik. Plate nisu astronomske, ali su dobre. Bilo je vremena i za bioskop, i za koncert, i za "idem u život", ali i za štrikanje džempera, iz hobija. Kafane su bile pune, ne zbog opijanja, nego ljudi. U nekima se znalo ko gde sedi, šta pije i šta mu je na duši. Život je imao ritam i poštovanje prema malim radostima. Ljudi su se družili. 

Zato što su voleli da budu zajedno.

Danas? Prvi maj prolazi tiho, skoro nečujno. Možda će neko zapaliti roštilj, ali više iz navike nego osećanja. Radnici su postali „fleksibilni“, a pravi, nepatvoreni prosvetari, koji žive od svog poziva, na oprezu su i zbunjeni, jer iza ugla vreba nova udica i nova prevara . Nema više stanova od preduzeća — ima stanova na kredit do penzije. Letovanja su postala ozbiljan luksuz i žrtva, a vikendice samo slika na zidu tuđe dnevne sobe. Nova kola? Samo ako je „leasing“.

Ipak, još ima onih koji se sećaju. Koji prvog maja pomisle na crvene karanfile u ruci i ruže u parku, svečane bele stolnjake i dostojanstvene povorke, na smeh bez žurbe i na ljude koji su znali da su važni — ne samo jedan dan u godini. Važni  iskreno, snažno, ponosno.

Za njih, i za sećanje koje ne sme da izbledi, čuva se tišina ovog praznika. To nije tišina zaborava — već tišina dostojanstva.