U TIŠINI ŠTO PRETHODI SVETLOSTI: USKRS U AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI

Piše: Milan Stanković, prof.

Bor

„I reče onaj što seđaše na prestolu: Eto, sve novo tvorim.“ — Otkrovenje 21:5

Uskrs u američkoj književnosti pojavljuje se kroz različite slojeve značenja — kao religiozna tema, ali i kao univerzalna metafora patnje, preobražaja, nade i obnove. Pisci često istražuju trenutke kada čovek prolazi kroz tamu i dostiže svetlost, kada stari svet umire da bi se rodio novi.

Jedna od najupečatljivijih autorki u ovom kontekstu je Fleneri O’Konor, katolička spisateljica sa američkog Juga. U pričama poput „Teško je naći dobrog čoveka“ i romanu „Mudra krv“, likovi doživljavaju duhovne lomove i suočavaju se s mogućnošću milosti. Trenuci nasilja i šoka u njenoj prozi vode ka spoznaji, prosvetljenju i otvaranju duhovnih vrata.

Kod Vilijama Foknera, uskrsnuće dolazi kroz složene odnose ličnog i porodičnog identiteta. Roman „Buka i bes“ počinje na Uskrs i prikazuje raspad porodice Kompson. Ipak, kroz sećanje, kontinuitet i nadu, otvara se prostor za obnavljanje vrednosti i života.

U romanima Toni Morison, kao što su „Voljena“ i „Pesma o Solomonu“, preobražaj se odvija kroz suočavanje sa prošlošću i ponovnu izgradnju identiteta. Likovi pronalaze snagu da iz nesagledivih trauma stvore novu sliku sebe i sveta. Vaskrsenje dobija duboku duhovnu i kolektivnu dimenziju.

Pesnik i romansijer Džon Apdajk bio je jedan od američkih pisaca sa izraženim, i duboko ličnim, odnosom prema religiji. Njegova vera nije bila samo simbolična ili filozofska — ona je obuhvatala doslovno verovanje u fizičko vaskrsenje, onako kako ga opisuje Biblija. U pesmi „Sedam strofa za Uskrs“, Apdajk poziva da se vaskrsenje shvati ozbiljno, bez snižavanja njegovog značenja u metaforu:

„Ne grešite: ako je On vaskrsao,

onda je vaskrsao telom;

ako se raspadanje ćelija nije obrnulo, molekuli

ponovo povezali, amino kiseline rasplamsale,

Crkva će pasti.“

On insistira da Hristovo vaskrsenje nije bilo simbolično, već stvarno: ćelije su se ponovo sastavile, molekuli obnovili, telo povratilo život. U njegovom opusu, naročito u serijalu romana o Hariju „Zeki“ Engstromu, religijska osećanja prepliću se sa telesnošću, svakodnevicom i čežnjom za iskupljenjem. Apdajkova vera u mogućnost čuda izražena je kroz duboko proživljenu nadu da svetlost može pobediti tamu — ne kao poetska figura, nego kao stvarna, fizička obnova sveta.

Roman „Gilead“ Merilin Robinson pruža tih i dubok pogled na ljudsku duhovnost. Kroz pisma sveštenika njegovom sinu, prikazuje se bogat unutrašnji svet pun vere, sećanja, oproštaja i nežnosti. Obnova se događa kroz jednostavne trenutke svakodnevnog života, pažnju, posmatranje i razumevanje.

U „Putu“ Kormaka Makartija, priča o ocu i sinu na putu kroz postapokaliptični svet postaje svedočanstvo o nadi, ljubavi i svetlu koje gori i u najmračnijem vremenu. Motiv „nošenja vatre“ simbolizuje duhovnu svetlost, čovečnost i potencijal obnove.

U romanu „Starac i more“ Ernesta Hemingveja, stari ribar Santjago kroz svoju borbu izražava dostojanstvo, snagu i istrajnost. Njegova patnja ima mitski i simbolički karakter. Poražen spolja, ali nepokoleban iznutra, Santjago potvrđuje dostojanstvo čoveka u njegovoj borbi sa sudbinom.

Voker Persi u romanu „Filmski gledalac“ istražuje egzistencijalnu potragu za smislom u savremenom svetu. Glavni junak traga za autentičnim iskustvom i značenjem u svakodnevici, osvetljavajući mogućnost duhovnog buđenja i novog pogleda na svet.

Posebno mesto u ovom kontekstu zauzima delo Džona Stajnbeka.

U romanu „Istočno od raja“, čiji već naslov priziva biblijsku priču o Kainu i Avelju, izgnanstvu i mogućnosti iskupljenja, sukob između dobra i zla unutar porodice i pojedinca dovodi do preobražaja i otvaranja puta ka slobodi i oproštaju. Ideja slobodne volje i ljudske sposobnosti da se odvoji od greha naglašena je kroz ključnu reč „timšel“ — „ti možeš“.

U „Plodovima gneva“, završna scena u kojoj mlada žena, i sama izmučena i gladna, doji umirućeg stranca, nosi duboko uskrsnu simboliku. Uprkos bedi i gubitku, ljudska toplina i solidarnost zasijavaju kao znak da se novi život i nada uvek mogu roditi iz očaja.

U romanu „Biser“, Stajnbek istražuje kako pohlepa može uništiti čovečnost, ali i kako žrtva može voditi ka prosvetljenju. Junak na kraju vraća biser u more, odbacujući iluziju bogatstva i obnavljajući svoju ljudskost.

Što se tiče romana „Mladi lavovi“ Irvina Šoa, iako većina glavnih likova gubi život tokom Drugog svetskog rata, ostaje snažna simbolika otpora zlu i vera u vrednosti koje opstaju uprkos smrti. Junak koji preživljava na kraju ne donosi trijumf, ali donosi nadu da se moralni integritet i saosećanje mogu sačuvati čak i u najstrašnijim okolnostima.

Uskrs u američkoj književnosti otkriva se u trenucima tišine, promene i unutrašnje transformacije. Pisci poput Foknera, Morison, O’Konor, Robinson, Apdajka, Makartija, Stajnbeka i drugih pokazuju snagu duha koji, suočen sa gubitkom i tamom, pronalazi put ka svetlu. Lična obnova, duhovni rast i snaga opraštanja postaju temelj tih vaskrsenja.

Ponekad nije važno da li likovi veruju u Boga — dovoljno je da se veruje u mogućnost promene, u snagu oproštaja, u svetlost koja dolazi posle tame.

U toj tišini, u toj nadi, i nalazi se pravi duh Uskrsa.