U MREŽI SNOVA I ISTINA: ŠEKSPIROV SVET
Vilijam Šekspir rođen je pre 461 godinu u Stratfordu na Ejvonu, u Engleskoj, u aprilu 1564. Tačan datum rođenja nije zabeležen, ali se u celom svetu tradicionalno obeležava 23. aprila. Njegovo krštenje zabeleženo je u parohijskom registru crkve Svete Trojice u Stratfordu na Ejvonu, u sredu 26. aprila 1564. godine.
U velikoj povorci stvaralaca koji su obeležili ljudsku civilizaciju, Vilijam Šekspir zauzima jedno od centralnih mesta. Njegovo ime i delo vekovima ne silaze sa svih pozornica sveta, a replike i rečenice su postale deo opšte kulture, kako među poznavaocima književnosti, tako i u svakodnevnom govoru. Šekspir, pesnik i dramaturg elizabetanske Engleske, bio je i univerzalni mislilac čije delo nadilazi epohe, granice i jezike. Njegov opus odražava sve slojeve ljudske prirode – ljubav, sumnju, ambiciju, čast, izdaju, ludilo, moć, gubitak i iskupljenje – u formi koja je i danas jednako živa, izazovna i uzbudljiva.
Veliki dramski svet koji je stvorio Šekspir pulsirao je i u stvarnosti – imao je svoje pozorište, čuveni „Gloub“ (Globe), kružnu građevinu otvorenu ka nebu, u kojoj su se tragedije i komedije smenjivale pred publikom iz svih društvenih slojeva.
Originalni Gloub, izgrađen 1599. godine u Londonu, bio je amfiteatarskog oblika sa tri nivoa galerija za publiku oko centralnog prostora – takozvane "jame" (the pit) – koji nije imao krov. Dakle, sredina pozorišta bila je pod otvorenim nebom, dok su galerije imale natkrivene tribine. Publika koja je stajala u jami (najjeftinija mesta) bila je izložena vremenskim prilikama.
Scena je bila natkrivena krovom koji se nazivao "heaven" (nebo), ukrašen zvezdama, suncem i mesecom, i često se koristio za specijalne efekte. Ispod scene nalazilo se i tzv. "pakleno" područje, korišćeno za iznenadne pojave i efekte.
Dakle, pozorište jeste bilo otvoreno ka nebu, bar u svom središnjem delu, što je bilo u skladu s arhitekturom elizabetanskog pozorišta.
Šekspir je bio istovremeno i pesnik i glumac, čovek pozornice koji je razumeo njene zakonitosti i moć. Poetika pozorišta bila je zasnovana na ideji da teatar oslikava svet i da je život sam po sebi drama. U "Hamletu" će reći da je glumčeva dužnost "da drži ogledalo prirodi", ističući ulogu pozorišta kao prostora spoznaje, identifikacije i katarze.
U Šekspirovim delima prepoznaje se vrhunska dramaturška struktura, slojeviti likovi i snažne metafore. Njegova drama ne počiva samo na spoljašnjoj akciji već na unutrašnjem rascepu, na dilemi, na borbi između impulsa i razuma, osećanja i dužnosti. Najdublje filozofske ideje utkane su u replike likova koji su ušli u kolektivnu svest čovečanstva.
Hamlet, taj sumnjičavi student i tragač za istinom, u kome su paralelno prisutni psihoanaliza, nihilizam i egzistencijalizam, kao i mnogo toga još, suprotstavlja se korumpiranom svetu i kaže:
"O, biti ili ne biti – pitanje je sad:
Da li je ljudskog duha dostojnije
Trpeti praćke i strele sudbine nasilne,
Ili oružje dići na more muka
I otporom ih sve zauvek okončati?
Umreti, samo usnuti – i ništa više;
I tim snom reći da smo prekinuli
Naše duše bol i hiljade onih jada
Što ih priroda ljudska nasleđuje.
To bi nestanak bio da ga čovek
Svim srcem svojim samo poželeti može.
Umreti, možda usnuti – a usnuti –
Sanjati možda? E, tu je prepreka!
Jer zbog tih snova – koji bi nam u samrtnom
Spavanju mogli dolaziti kad se
Iz ove buke i zbrke života smrtnog
Izvučemo – mi moramo oklevati.
Zbog toga jadni život naš i jeste
Toliko dug, jer ko bi mogao da snosi
Sve šibe i sve poruge ovoga sveta,
Nepravde tlačitelja, prezire oholih,
Patnje zbog nipodaštavane ljubavi,
Bezakonje i drskost vlasti, ćuške
Što ih zasluga krotka od bezvrednih trpi –
Kad bi svako sebi mogao mir i spokoj
Da obezbedi golim nožem prostim?
Ko bi nosio breme života teškog,
Stenjao i znoj lio, kad nam volju
Sputav’o ne bi strah od nečeg
Posle smrti – da, te zemlje neotkrivene
Iz čijih međa još se ni jedan putnik
Vratio nije – strah koji nas tera
Da radije sva ona zla trpimo
Što nas već muče, nego da hrlimo drugim
O kojima baš ništa ne znamo?
Tako svest stvara kukavice od sviju nas;
I, tako, zdrava i prirodna boja
Sve odlučnosti naše bolešljivo čili
Kad na nju padne taj bledi prisenak misli;
A poduhvati naši, veliki i smeli,
U strahu, zato, skreću struje svoje,
I onda gube sam smisao dela.“
Otelo, veliki vojskovođa, pobeđen je sopstvenim strahovima i ljubomorom; Jago, majstor manipulacije, otelotvorenje je zla koje se skriva pod maskom razuma; Ofelija i Dezdemona predstavljaju čistu osećajnost u svetu muške brutalnosti. Kralj Lir, u istoimenoj tragediji, na kraju svog puta dolazi do strašne i plemenite spoznaje: ljudska veličina i slabost međusobno su isprepletane.
Lejdi Magbet, jedna od najkompleksnijih ženskih figura svetske literature, simbol je ambicije i krivice, a njen unutrašnji pad jedno je od najpotresnijih mesta dramske umetnosti. Šekspirove tragedije ostavljaju prostor za razmišljanje, za preispitivanje ljudskog dostojanstva i slobode volje.
U komedijama, Šekspir pokazuje svoju drugu prirodu – vedru, ironičnu, razigranu. "Mletački trgovac", sa slojevitim likom Šajloka, izmešta granicu između komedije i tragedije. "San letnje noći" je slavljenje ljubavi i mašte, dok "Ukroćena goropad" kroz komiku progovara o društvenim ulogama, polovima i moći reči. Njegova kasna dela, poput "Bure", tragikomedije pune simbolike i "oproštajne" mudrosti, objedinjuju sve tematske niti piščevog opusa: iluziju, iskušenje, opraštanje, obnovu.
Šekspirova teorija pozorišta zapravo je filozofija postojanja. Svet je pozornica, a ljudi samo glumci, kaže Žak u "Kako vam drago". I nastavlja:
"Pa ceo svet je
Glumište gde ljudi svi i žene glume;
Svak se pojavi tu i ode; i odglumi
U svom životu mnoge uloge
Kroz sedam činova: prvo kao dete
Što plače i guče dadilji u krilu;
Potom, k'o đačić plačljiv, što sa torbom,
Svetla jutarnja lica, puzeći k'o puž,
Nerado školi ide; pa k'o ljubavnik
Što uzdiše k'o odžak, uz baladu tužnu
O veđi svoje drage; pa k'o vojnik
Što pun čudnih psovki, s bradom kao panter,
Na čast ljubomoran i na svađu brz,
Mehurić slave traži ispred same
Čeljusti topa; pa k'o pupav sudac,
Stomaka punog masnih petlova,
Što oštra oka, a propisne brade,
Pun otrcanih primera i sentenca,
Ulogu svoju igra. U doba šesto
U papučama je lutak presamićen
S naočarima na nosu, s kesom uza se,
Na listovima mu smršalim landaraju
Bestraga široke čakšire, a glas
Nekada muški, a sad piska dečja
Pijuče i zviždi. A poslednji čin,
K'o konac te čudne istorije burne,
Drugo je detinjstvo, sušti zaborav:
Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg".
U ovim stihovima ogleda se deo suštine Šekspirove filozofije – život je promenljiv, ali i prolazan, identitet višeslojan i nestalan, a istina često skrivena pod maskama, osim jedne, tragične - da smo, na posletku, kakav god taj život bio, svi suočeni sa slabostima i nemoći starosti i sa neizbežnim odlaskom.
Zaveštanje koje je ostavio pre svega su drame, soneti i stihovi, ali i način na koji gledamo svet. Njegove reči i dalje oblikuju misao, osećanja, politički govor, ljubavne izjave. Pozorišta, univerziteti i čitavi gradovi ne prestaju da ga izvode, tumače, proučavaju. Svaka epoha pronalazi svog Šekspira – savremenog, bliskog, neponovljivog.
Jer u ovim delima, osim duha
jednog po stvaralaštvu izuzetnog veka, progovara i večiti nemir ljudske duše.
Коментари
Постави коментар