LJUDSKA PRAVA U SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI: BORBA ZA PRAVDU KROZ ROMANESKNU NARACIJU

Književnost je od svojih začetaka bila prostor u kome se oblikuje kolektivna savest društva, ali i glas onih koji su u stvarnosti lišeni prava da govore. Kroz romane različitih epoha, jezika i kultura, pisci su dokumentovali, osudili i razotkrili nepravdu, institucionalno nasilje, društvenu diskriminaciju i nemoć pojedinca pred sistemom. Književnost je tako postala, kroz umetnički izraz, svojevrsno oruđe otpora. U tom smislu, brojna velika dela svetske književnosti mogu se čitati i kao snažni zagovornici ljudskih prava.

Među najznačajnijim romanima koji se direktno bave sudskom i društvenom nepravdom izdvaja se „Ubiti pticu rugalicu“ (Harper Li), u kome se kroz oči deteta prikazuje rasizam  američkog Juga i nepravda prema nevinom Afroamerikancu optuženom za silovanje. Suđenje Tomu Robinsonu postaje paradigmatski primer montiranog procesa, gde predrasude nadjačavaju činjenice, a sistem izdaje ono što bi trebalo da štiti.

Slično tome, „Nevidljivi čovek“ Ralfa Ellisona prikazuje nevidljivost Afroamerikanaca u američkom društvu. Iako ne koristi jezik prava eksplicitno, roman kroz duboku psihološku introspekciju pripovedača razotkriva višeslojnu diskriminaciju koja pojedinca gura u anonimnost i obespravljenost.

„Plodovi gneva“ Džona Stajnbeka svedoče o ekonomskom nasilju, migraciji i dehumanizaciji siromašnih tokom Velike depresije. Porodica Džoud, iako fikcionalna, postaje simbol stradanja miliona obespravljenih radnika kojima pravni sistem ne pruža nikakvu zaštitu. Njihova borba za elementarno dostojanstvo ukazuje na klasne nejednakosti kao osnovni oblik kršenja ljudskih prava.

U evropskom kontekstu, „Zapisi iz mrtvog doma“ Fjodora Dostojevskog i „Arhipelag Gulag“ Aleksandra Solženjicina razotkrivaju mehanizme političke represije i sistemskog nasilja u carskom i sovjetskom zatvorskom sistemu. Kod Dostojevskog, zatvor postaje prostor unutrašnje refleksije i moralnog iskupljenja, dok kod Solženjicina predstavlja golemo svedočanstvo o istorijskom zločinu — dokumentarno-fikcionalni zapis o nepravdi kao strukturalnoj osobini jednog režima.

U tom nizu treba pomenuti i „Priče sa Kolime“ Varlama Šalamova, koje gotovo dokumentaristički, kroz hladan i ogoljen stil, prikazuju svakodnevnu surovost i potpuni raspad etike u uslovima koncentracionih logora. Prava čoveka se ovde ne pominju — jer ih nema. Čovek je sveden na nagon i nadu u preživljavanje.

Roman „Voljena“ Toni Morison osvetljava tragičnu posledicu ropstva — nemogućnost potlačenih da i u slobodi pronađu mir. Pravo na telo, na sećanje, na dostojanstvo, postaje srž romana u kome majka ubija svoje dete da ga poštedi ropstva. Ova radikalna odluka postaje krik nemoći u svetu bez empatije.

„Let iznad kukavičjeg gnezda“ Kena Kizija razotkriva represiju unutar psihijatrijskih institucija, gde se ljudska prava brišu pod maskom terapije i normalizacije. Glavni junak, buntovni MekMurfi, biva uništen, ali njegov otpor simbolizuje mogućnost da i među poraženima opstane ljudsko dostojanstvo.

U žanrovskom smislu, i „Paklena pomorandža“ Entonija Bardžesa preispituje pravo na slobodnu volju. Iako protagonista čini zločine, nasilna rehabilitacija od strane države otvara moralno pitanje: da li se ljudsko pravo može oduzeti čak i zločincu, i ko ima vlast da menja čovekovu svest?

Montirani procesi i zatvorske nepravde u romanima kao što su „Papillon“ Anrija Šarijera i „Bekstvo iz Šošenka“ (Stiven King) tematizuju zatvor kao prostor borbe za ljudsko dostojanstvo, ali i kao metaforu zatvorenosti dela društva u rigidne, represivne sisteme.

Čuven je lektirni roman „Oliver Tvist“ Čarlsa Dikensa, koji kroz lik siročeta prikazuje institucionalnu nepravdu nad decom, siromašnima i slabima u viktorijanskoj Engleskoj. Dikens je u mnogim delima ukazivao na zagađeni spoj zakona i klasnog interesa, gde sistem štiti moćne i kažnjava nemoćne.

Pored navedenih, u korpus romana koji kritički promišljaju ljudska prava mogli bi se uključiti i:

„Sluškinjina priča“ Margaret Atvud – feministički distopijski roman koji prikazuje totalitarnu kontrolu ženskog tela;

„1984“ Džordža Orvela – alegoriju o nadzoru, laži i potpunom nestanku privatnosti i slobode;

„Proces“ Franca Kafke – simbol birokratske i sudske apsurdnosti gde pojedinac ne zna ni za šta je optužen, niti kako da se brani;

„Srce tame“ Džozefa Konrada – kroz kolonijalni kontekst preispituje imperijalističku moć, rasizam i moralnu dekadenciju Evrope.

SEĆANJE, ISTINA I LITERATURA: HOLOKAUST U ROMANIMA O LJUDSKIM PRAVIMA

U okviru književnosti koja se bavi temom ljudskih prava, posebno mesto zauzimaju dela koja se suočavaju sa traumom Holokausta — jednog od najmračnijih perioda u istoriji čovečanstva. U pitanju su romani i memoari koji dokumentuju zločine nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata, ali i postavljaju najdublja etička, filozofska i humanistička pitanja o zlu, odgovornosti, ćutanju sveta i dostojanstvu čoveka suočenog sa istrebljenjem.

“Šindlerova lista” Tomasa Kinilija, iako delo fikcionalizovane stvarnosti, temelji se na istinitoj priči o Oskaru Šindleru, nemačkom industrijalcu koji je spasio više od hiljadu Jevreja od sigurne smrti. Ovaj roman ističe paradoks ljudskosti u neljudskom sistemu, i postavlja pitanje moralne odluke pojedinca naspram monstruozne mašine zločina.

Ali još snažniji su autentični glasovi jevrejskih autora, preživelih svedoka Holokausta, koji su svoje književno svedočanstvo pretvorili u trajni apel savesti.

Primo Levi, italijanski Jevrejin, hemičar i pisac, u knjizi “Zar je to čovek?” (Se questo è un uomo) daje svedočanstvo o logoru Aušvic koje nije ni fikcija ni čista autobiografija, već dokumentarnost sa literarnim dubinama. Njegov narativni ton nije patetičan, već analitički, gotovo stoički, a upravo u toj suzdržanosti leži snaga.

Eli Vizel, dobitnik Nobelove nagrade za mir, u memoarskom romanu “Noć” (Night) piše o detinjstvu prekinutom deportacijom, o dolasku u logor, smrti oca, i tišini Boga. Vizel ne nudi odgovore, već nas primorava da gledamo u lice užasa i da postavimo pitanje šta ostaje od čoveka kada nestane vera, jezik, porodica i dom.

Imre Kertes, mađarski pisac i takođe nobelovac, u romanu “Čovek bez sudbine” ili kako se nekad prevodi "Besudbinstvo" (Sorstalanság) koristi autsajderski pogled adolescenta koji naivno i pomalo distancirano posmatra svoje logoraško iskustvo. Upravo ta distanca i prividna ravnodušnost otkrivaju dubinu tragedije — u svetu gde su monstruozne stvari postale normalne.

Ne možemo zaobići ni Viktora Frankla, psihijatra i logoraša, koji u knjizi “Čovekova potraga za smislom” (Man’s Search for Meaning) ne piše roman, već autobiografsku filozofsku meditaciju, ali sa narativnim kvalitetima romana. Njegova tvrdnja da čovek može preživeti sve ako pronađe smisao, ostaje jedno od najsnažnijih svedočanstava o duhovnom otporu u neljudskim uslovima.

U okviru fikcije, Džonatan Safran For u romanu “Sve je osvetljeno” (Everything Is Illuminated) pokušava da istraži porodičnu jevrejsku prošlost kroz postmodernu naraciju punu humora, tuge i fragmentisanih identiteta. To je roman generacije koja nije preživela Holokaust, ali nosi njegovo nasleđe.

Takođe, neizbežan je i Jurek Beker, autor romana “Jakov lažljivac”, on kroz lik čoveka koji izmišlja vesti o napredovanju Crvene armije, kako bi održao nadu kod zatvorenih Jevreja, problematizuje pravo na iluziju, laž  i smisao lažne nade pred licem smrti.

Zajedničko svim ovim delima jeste da govore o krajnjoj granici ljudskosti, o institucionalizovanom zlu, o nemoći žrtava, ali i o malim gestovima otpora, o pamćenju kao moralnom činu, o pisanju kao odgovoru na zaborav.

Književnost o Holokaustu u isto vreme je književnost stradanja i poziv na budnost. U tom smislu, ona je srce književnosti o ljudskim pravima. Jer nigde se tako snažno, bolno i univerzalno ne ogleda kršenje osnovnog ljudskog dostojanstva kao u pričama onih koji su morali da dokazuju da imaju pravo da postoje.

Književnost, dakle, ne nudi pravne recepte ni politička rešenja. Ona ne deluje kroz institucije, već kroz svest. Njena snaga je u saosećanju, u prikazivanju konkretnog života i boli. U tom smislu, svaki roman koji uspe da prikaže nepravdu — i izazove reakciju čitaoca — već je doprinos borbi za ljudska prava. U svetu u kome zakoni često ne štite, a sudovi ne presuđuju pravično, književnost ostaje jedno od poslednjih utočišta savesti.